U mutnom talasu koji je u dva maha zapljusnuo zemlju, donoseći “uspešne poslovne ljude”, “svetski poznate ekonomiste sa diplomama najsjajnijih svetskih univerziteta”, “nosioce mnogih legija časti ili još viših odlikovanja” i sličnih koji su vešto upotrebljeni (naročito devedesetih godina prošlog veka u politici i ekonomiji), skoro nezapaženo je prošao talas povratnika likovnih umetnika koji su sjajnu karijeru “najvećih svetskih umetnika” važnih i omiljenih, višestruko potvrđenih, sa, kako to mediji kažu, “slikama u mnogim svetskim muzejima”, “brojnim nagradama” i besmrtnom slavom, zamenili za služenje nejakom glasu i tankoj senci naše kulture u svetu.
       Naravno da su dočekani kako zaslužuje takav rodoljubivi gest: oni koji su ubeđeni da znaju da slikaju - izložbama, oni koji su svesni da nistu to - samo moćnom afirmacijom u javnosti, a svi nagradama, članstvom u Akademiji, divljenjem i ljubavlju. Njihova višestruka upotrebljivost je dovela do toga da nije bilo provera ni motiva ni vrednosti; drski farbači velikih formata, otiskivači zgužvanog papira, slikari “koji su našu vizantijsku tradiciju pomešanu sa porukama slikarstva severnoameričkih Indijanaca” nametnuli svetu, čašćavani su monografijama, imali su priliku da svoje duboko sagledavanje sveta, svoj protest protiv nepravednih ocena naše zemlje i teški rad na demantovanju toga što su već i samom svojom egzistencijom potvrdili, saopšte javnosti, čuvajući svoju skromnost pri tom.
       Nije od toga nastala neka velika šteta i ovo nije povod veliki kao onaj o spasiocima iz oblasti ekonomije i politike; njihovi dobici su skromniji: nekoliko dobijenih pa prodatih stanova i ateljea, nešto novca za velike dekoracije javnih zgrada koje su uvek mogle i gore da budu urađene i nešto otkupljenih slika za muzeje; u doslednoj baruštini našeg likovnog života to je možda kao kap u moru; prava šteta je ona koja nastaje u stanju duha, još jedna rana na naduvenom lešu našeg slikarstva, put na koji oni upućuju mlade.
       Pojave kao što je žena koja po izlasku iz zatvora zbog pronevere, još pod uslovnom, osnuje i vodi banku ili kao što je (sva sreća) neuspeli kandidat za predsednika - ovejani prevarant, relativizuju ovu temu za razmišljanje, ali skrivena bomba afirmacije ovih ljudi koji su se “oduprli diktaturama” bekstvom i sada dolaze da naplate svoju likovnu promašenost, bednu egzistenciju u svetu ili svoje, već jednom naplaćeno, planirano disidentstvo, preti da još više razori i tako krhke vrednosti u našoj likovnoj kulturi jer će kod neukih novinara i jadnoj likovnoj kritici učenoj na Plehanovu, ostati trajna vrednost.
       Prevarant je to uvek i svuda - bez obzira na veličinu prevare i način; mi dopuštamo da neko prodaje foto-kopije kao slike, da nam grupe ili partije određuju vrednosti u svim oblastima delovanja, čuveni smo po tome što teško prepoznajemo dobro, no delatnost ovih ljudi je vidljiva i upadljiva a postaje i beskorisna. Ona nije za sud ali je svakako za osudu. Naročito zbog toga što je to trajna mrlja: trajaće u muzejima gde činovnici i amateri čuvaju nametnute vrednosti, biće kriterijum deci koju u te muzeje dovode, na kraju odavde će reprezentovati (verovatno tačno) stanje duha u zemlji koja se vraća u Evropu.
      
       DANILO MANOVIĆ