Ugledni pozorišni glumac o svojoj poslednjoj ulozi Mefista, nedavnom boravku u Oslu gde je govorio Andrića, žestokom napijanju i novoj stranici života, ministru-glumcuLečiću kao nelojalnoj konkurenciji, želji da ostari u Meksiku ispod vulkana, uz tekilu

      Tihomir-Tika Stanić (42) godinama je anfan teribl naše glumačke scene. Zato što je mnogo igrao ali i mnogo pio, bio nedostižan u oba pravca, pa su nesporazumi iz toga izbijali. On je pak terao svoje, neumoran. Poseban lik. Deluje ozbiljno, čak i opasno a, u stvari, vrlo je, vrlo, blag čovek...
      
       Davno ste rekli da svaku svoju ulogu, a bilo ih je više od sto, doživljavate kao bliskog prijatelja. Sad u beogradskom Narodnom pozorištu, u predstavi “Faust” Mire Erceg, igrate Mefista i - šta kažete?
       -      Da je Mefisto moj blizak predak ili ja njegov blizak potomak. Veza je, dakle, još jača. Zašto? Zato što je to nešto đavolsko jedna od temeljnih ljudskih osobina koju pokušavamo da prikrijemo, zatremo, izbrišemo, ali ne ide to lako. Primetio sam da su mnogi doživeli našeg “Fausta” kao zamašan, težak poduhvat a ja sam, opet, sve vreme rada na toj predstavi imao neodoljiv osećaj da igramo nešto nama veoma poznato, taj sam osećaj doneo i na prvu probu. Kasnije se sve to samo kristalisalo.
      
       Da li biste rekli da je vama lično to đavolsko nešto prirodno, najprirodnije?
       - Ne, ne samo meni lično već u principu glumcima. Da se zadržim na nama. Znate, baviti se glumom, čačkati po nekom do kraja, zar to nije đavolski posao?! Pre nekoliko godina, da bih bio kum, morao sam pod ove svoje, ajmo reći, stare dane da se krstim. Tek skoro, znači. Nekako mi ova profesija nije išla s tim, mislio sam - ne, gluma nije za krštene ljude! Onda mi je sveštenik u jednom manastiru kod Banjaluke objasnio da je biti glumac dozvoljen posao ukoliko mu se časno pristupi. Međutim, tokom samog čina krštenja bio sam jako preplašen, mislio da će se nešto grozno desiti, plašio se da li ću i posle smeti da se bavim glumom... Ima nešto, po meni, što se bogu u glumi ne sviđa. Ili mu se, možda, sviđa ali ko zna zbog čega...
      
       Znači, Mefista ste s lakoćom postavili na scenu?
       - Da. Uklopio sam se kao na onim fotografijama idilične porodice gde su prisutni svi rođaci, dalji i bliži.
      
       Geteov “Faust” je posle sedamdeset godina ponovo na beogradskoj sceni. Da li taj podatak posebno uzbuđuje?
       - Prema velikoj literaturi oduvek sam imao strahopoštovanje. Otac mi je bio seoski učitelj a ja sam rođen u školi. Kao dete sam imao pristup biblioteci i gutao knjige bez reda i nadzora. Da li su, na primer, neke od njih odgovarale mom uzrastu. I Getea sam tada upoznao, čitao, mada je pitanje koliko i razumeo. Ali to ostaje u vama i menja tok svesti.
      
       Vi ste, u stvari, glumačko ime i stekli igrajući velikane naše istorije i literature; od Aleksandra Obrenovića, Crnjanskog i Andrića do Sterije, Branka Radičevića, Borislava Pekića... Zašto baš uvek vi?
       - Prvi razlog je, verujem, da ja iz tog nekog strahopoštovanja prema velikanima ponegde i zaličim na njih. Drugi razlog je prozaičniji i zove se - inercija. Ona je moćna, ona je čudo, pogotovo u glumačkom poslu. Jednom kad si se dokazao kao, recimo, Andrić, onda te zovu da igraš druge pisce.
      
       Upravo ste se vratili iz Norveške gde ste igrali “Mostove” prema Andrićevom romanu “Na Drini ćuprija”. Kako je tamo bilo, da najpre to čujemo?
       - Fasciniran sam, da prvo naglasim, onim što je Vida Ognjenović, kao naš ambasador u Oslu, tamo sve učinila. To je valjda tako kad se pravi čovek nađe na pravom mestu. U danima dodele Nobelove nagrade ona se dosetila da priredi Nedelju kulture posvećenu našem jedinom nobelovcu Ivi Andriću. Bilo je književnih večeri, o Andriću su govorili Milisav Savić, Mihajlo Pantić i sama Vida, kao i drugi poznavaoci njegovog dela, bilo je i to pozorišno veče kada sam govorio “Mostove” u Norske teatru, velikom pozorištu u Oslu.
      
       Vida Ognjenović i vi ste prijatelji...
       - Samo utoliko što smo dobro sarađivali na njenim predstavama “Mileva Ajnštajn” i “Čorba od kanarinca”. Nije to mnogo. Njoj je, mislim, ranije smetalo što sam mnogo pio, pa je zazirala. Opet, ja sam se uvek nadao da ću jednoga dana kada prestanem da pijem, a ima tome sad već osam meseci, raditi sa onim ljudima koji su mi ukazivali poverenje i imali strpljenja sa mnom upravo u vremenu dok sam mnogo pio. Vida je među njima.
      
       Zašto ste od svih pisaca najviše, izgleda, naklonjeni Andriću?
       - Zato što sam rastao sa Andrićem. Njegov govor “O priči i pričanju” na dodeli Nobelove nagrade 1961. znao sam napamet. On me je, taj govor, i inspirisao da prošle godine, zajedno sa gospođom Ljiljanom Mrkić-Popović, priredim “Mostove” i to ne u formi monodrame već upravo u tom nekom zaboravljenom žanru - pripovedanja. Dečak Mehmed-paša Sokolović mašta o mostu a onda kada postane veliki vezir, kada ga sagradi i kada ga ubiju, tad liči na ostarelog i premlaćenog seljaka iz sela Sokolovići odakle je i krenuo.
       Sam sam doživeo nešto slično pre nekoliko godina u svom rodnom selu Šeškovci kraj Banjaluke gledajući školu u kojoj sam rođen i groblje na kome je sahranjen moj otac samo stotinak metara udaljeno a na kome ću i ja biti sahranjen i mislio koliko je to kratak put. Može se u malo koraka premostiti kao što se može i istutnjati po celom svetu i iznova vratiti tamo odakle se pošlo. Tad ne možete a da se ne pitate - zar je vredelo micati se uopšte. Znam da jeste, naravno, ali ponekad u to i posumnjate.
      
       Da li ste iz tog osećaja uzaludnosti toliko mnogo pili, kako kažete?
       - Kao prvo, obožavam činjenicu da sam mnogo pio. Dva litra žestokog alkohola dnevno i to je bilo tako poslednjih godina. Danas, kad sam se toga manuo, ta mi činjenica izgleda još lepša. Jer, pazite, ja sam bio i užasno besan na sebe zbog tolikog pića, užasno me je grizla savest zbog toga, došao sam do tačke da, verovatno, sigurno, druge ugrožavam svojim ponašanjem. Pre svega, svoju porodicu, posao. Ljudski ideal je da radite ono što vam se sviđa a da pri tom ne ugrožavate druge. Tom idealu sad stremim tako što idem trezan kroz život a otprilike se ponašam isto kao i pre. Sedim po kafanama, samo sad uz čaj, sok.
      
       Kako ste se izborili s tom velikom promenom?
       - Otišao sam kod neurologa na razgovor, dali su mi jaču dozu vitamina B kako bi me zbog zavisnosti manje boleli nervni završeci. U prvo vreme sam uzimao sedative, sada ne. Jedino me prati strah od smrti pošto je moj otac umro od izliva krvi u mozak upravo tokom apstinencije od alkohola. Dan uoči smrti mi je rekao: Sine, jedan jedini put u životu bio sam karakter, nisam popio kad mi se pilo, i zbog toga ću umreti. Da mi se ne bi ponovila sudbina, dugo nisam smeo da prestanem da pijem. Onda sam se setio da je moj otac ipak živeo u selu između Dubice i Kostajnice i to kao učitelj u penziji, a da sam ja u Beogradu, da je sada dvadeset prvi vek, da mi je neuporedivo ne lakše nego bezbednije da se batalim pića.
      
       Jednom ste rekli: “Volim da krećem od nule”. Da li smo na tragu vaše prethodne priče?
       - Postoji savršen mehanizam koji skraćuje put od nule do vrha, ma šta vrh bio a znamo šta je nula. Prvi put se od nule do tamo negde gore ide sporo, s lutanjima, vrtite se u krug, sve dok bolje ne upoznate te dve tačke. Onda se put u oba pravca brže prelazi. Ja, jasno, znam munjevit put do dna jer sam bio na dnu. Taj put je mnogo brži od ovog drugog. Danas, međutim, i taj drugi put neuporedivo bezbolnije prelazim zato što sam ostavio neke tajne znakove, poslagao neke kamenčiće, neka mala pomagala i, verujte, veoma je lepo prisećati se onih prethodnih lutanja i bezuspešnih pokušaja. Kad, recimo, sretnete sebe iz ranijeg vremena, to je onako baš nešto moćno...
      
       O čemu se tu radi, da li se sebi niste sviđali, da blago kažemo, pa je moralo sve tako mučno da bude, odakle to ide?
       - Još kao dete sam imao osećaj praznine, osećaj nesavršenosti, ne umem da ga definišem ali umem da prepoznam. Upravo Ivo Andrić je pisao o slici gde iz sanduka viri ruka i na njoj stoji “ništa”. To ništa me proganja celi život. To da idemo ne u prah nego u ništa. S glumom, igrajući druge ljude, često velike ljude, upoznavao sam nove svetove, potiskivao taj strah. Nekada više a nekada manje.
      
       Takođe ste rekli: “Odavno sam odbacio racionalno, moja dominantna crta je intuitivnost”. Zbog čega?
       - Zbog toga što sam mnogo puta a, nažalost, suviše kasno shvatao da je trebalo da slušam svoju intuiciju, makar me i pogrešno vodila. Jednom će taj neki potez dobiti potpuno drugačiju dimenziju. Znate, intuicija je talenat, ima tu snagu. Postoji izreka: ko zna zašto je to dobro. Mi je kažemo kao utehu. Ja se njom ne tešim već unapred idem vođen svojim unutarnjim glasom pa šta bude. Osim toga, intuitivno je mnogo zanimljivije zato što srljate u nepoznato. Kad racionalno hodate kroz život, sve je poznato i sve je strašno dosadno.
      
       Dug je bio vaš put od Banjaluke do studija glume u Novom Sadu i igranja u Srpskom narodnom pozorištu a onda dolaska u Beograd. Vodila vas je ipak ne samo intuicija nego i jaka ambicija, zar ne?
       - Moji drugari ponekad kažu: a, kako si ti ambiciozan! Međutim, ja to nikada nisam doživljavao kao ambiciju nego mi se činilo da to jednostavno moram. Ljudi su mene zvali u Beograd, a kada me zovu, ja to moram. I za svoje uloge sam mislio da ih niko drugi ne može, pa moram ja. Zato sam često uskakao, igrao premijere s jednom probom, uskakao u predstave bez probe. Tako sam iskušavao, proveravao negde i granice svojih sposobnosti. Neki moji bivši prijatelji su to surovo zloupotrebljavali. Tačno su znali recept, bilo je dovoljno da kažu - to samo ti možeš - i ja sam onda uskakao bez obzira na posledice. To me je i dovelo ovde. Ima tu još nešto. Za nas, Srbe iz Bosne, sada već i Republike Srpske, Beograd je uvek bio centar sveta. Nikada nama na um nije padalo da odemo u Zagreb, samo devedesetak kilometara udaljen, ili u Sarajevo. Ne. Beograd je bio cilj i više od cilja. Sve.
      
       Povremeno ste se odricali glume, govorili da nećete više. Da li je to normalna kriza, zasićenost?
       - Ma, ne, to je poziv u pomoć. Vapaj. Kad si željan dobre uloge, pustiš u javnost taj očajnički glas i čekaš da neko dođe i kaže: ej, nemoj, šteta je, pa gde baš ti, ti si odličan, ti moraš da radiš. Trikovi razmaženih glumaca.
      
       Smatrate li predstavu “Art” Jasmine Reze u režiji Alise Stojanović najznačajnijom u karijeri?
       - Svakako veoma važnom za nas koji smo u njoj, a govorim o Svetozaru Cvetkoviću, Branislavu Zeremskom i, naravno, sebi. S njom smo položili ispit zrelosti i postali, ja bih rekao, ozbiljni ljudi, osim toga trasirali i neki novi estetski put. Mnogo smo putovali i gostovali sa “Artom”, i ovde i u inostranstvu, i mogu vam reći da tu predstavu jednako razumeju i vole i intelektualci, i polupismeni, i nepismeni. Još je igramo.
      
       “Hazarski rečnik”, vaša novija predstava, nešto je sasvim, sasvim drugo...
       - Da, “Art” je potpuno naš dok je “Hazarski rečnik” vlasništvo Tomaža Pandura. Mi smo tu, mi koji verujemo u njega i volimo ga, ali smo mi ipak delovi njegovog autorskog projekta. To je sva razlika.
       NIN je pre dva meseca zabeležio u rubrici “Citati” vašu duhovitu opasku na račun Branislava Lečića, ministra koji i dalje glumi, znači veoma je zauzet: “Ljudi s pravom mogu da nas na ulici pitaju - izvin’te, a šta vi glumci radite pre podne?” Zbilja, da li je Lečić prevršio meru?
       - Problem s Lečićem je, da budem sasvim otvoren, moj lični problem. Nemam ministarsku platu a igram svoju monodramu “Detinjarije” po sjajnom tekstu Rejmona Kusa i tvrdim da je ona neuporedivo bolja i značajnija od Lečićeve monodrame “Kontejner sa pet zvezdica”. Siguran sam, međutim, da će svaki direktor doma kulture pre pozvati ministra, dati mu termin, nego mene, čime mi se oduzima mogućnost da zaradim za život. Zbog toga ja protestujem. Pitanje je egzistencijalno. Radi se o nelojalnoj konkurenciji. Ne znam da li on zloupotrebljava svoj položaj, ali su po meni te dve stvari - ministar i glumac - nespojive. Inače, Lečićev rad kao ministra ne pratim. Kao glumac je odličan.
      
       Svedoci smo velikog političkog cirkusa u Srbiji. Kuda idemo, da li možda znate?
       - Godinama sam govorio da smo mnogo zatvoreni, postali smo neka vrsta incestuozne sredine u kojoj je baš zbog te zatvorenosti svako svakom nešto radio, i dobro ali i loše. Danas smo u situaciji da malo toga, možda i ništa, ne zavisi više od nas, tačnije od naših političara. Srećom. I ja sam optimista.
      
       Razmišljate li još o Meksiku u kome ćete, kako ste jednom rekli, dočekati starost?
       - U Meksiku sam bio dosta davno s predstavom “Ženski orkestar” Petra Zeca i zaljubio se u tu zemlju, u njene ljude, njenu lepotu, sunce, razređen vazduh. Tad sam mislio: ovde bi bilo dobro vratiti se jednoga dana, pod starost, kad ću ostaviti pozorište, glumu, kad ću samo uživati u tišini i panorami, piti tekilu i čekati da neki vulkan proradi. Ako neki đavo ne umeša prste, verujem i sad da će tako biti.
      
       JASMINA LEKIĆ