Inicijativa za izgradnju kanala potiče od kneza Igora Eugena Lazarevića Hrebeljanovića koji je 1896, kao potpredsednik Udruženja za izgradnju javnih kanala u SAD, inicirao pokretanje projekta. Interesantno je da je ovaj vizionar za sebe tvrdio da je potomak dinastije Lazarević po ženskoj liniji. Prvi projekat osmislio je, međutim, profesor Univerziteta u Beogradu, građevinski inženjer Nikola Stamenković (1853-1910). Kao vrstan inženjer sa iskustvom građenja kanala, profesor Stamenković je odredio glavnu trasu kanala koja je opstala do danas. Ideju o projektovanju kanala sa velikim brojem izvođačkih detalja dao je na uvid kralju Petru Prvom Karađorđeviću, izuzetno obrazovanoj osobi (kralj Petar je preveo spis “O slobodi” Džona Stjuarta Mila). Vladar je bio zainteresovan za izgradnju, ali je od nje odustao i to zbog novca. Sve raspoložive pare (zlato) morao je da uloži u ono što je tada bilo prioritetno; na primer, u kupovinu 10 000 mitraljeza od Nemaca, pripremajući se za Kumanovsku bitku i proterivanje Turaka sa Balkanskog poluostrva. Krah projekta usledio je u toku aprilskog bombardovanja 1941, kada je celokupni materijal izgoreo u požaru. Od obimnog projekta ostao je jedan sažetak, preveden na engleski koji se čuvao u Državnoj arhivi Srbije i jedan poslat u SAD. Vaskrs projekta (drugog po redu) usledio je tokom šezdesetih godina prošlog veka, dolaskom ruskog emigranta u Jugoslaviju, građevinskog inženjera Konstantina Bobrova. On je unapredio projekat i prilagodio ga novim tehničkim, mašinskim i građevinskim dostignućima. Ali, umesto kanala, tadašnja Jugoslavija dobila je Hidroelektranu “Đerdap” i prugu Beograd - Bar. Ni kasnija saradnja sa Grcima u izradi trećeg po redu projekta nije mnogo pomogla. Utvrđena su nova idejna rešenja, prilagođena tehnici gradnje tih godina (projekat je rađen od 1973. do 1980), ali su želje i planovi ostali samo mrtvo slovo na papiru.