U idućoj godini planiramo milijardu evra prihoda i najmanje pet stotina miliona evra investicija kroz privatizaciju i isto toliko direktnih stranih investicija

      Aleksandar Vlahović, ministar za privatizaciju sprovodi najbolniju operaciju u ovom društvu. Milioni ljudi zavise od uspešnosti ovog procesa. Oko pet hiljada preduzeća treba privatizovati. Dokle smo stigli?
       - Treba shvatiti da smo na samom početku. I kada smo donosili privatizaciono zakonodavstvo, definisali program i plan koji treba da se odigra u četvorogodišnjem okviru. Realizacija plana nema istu dinamiku od sredine 2001. pa do sredine 2005. godine. Naš prioritet u prvoj godini bio je da izgradimo jake institucije, pre svega Agenciju za privatizaciju. Da poštujemo dva ključna načela privatizacije: transparentnost i javnost, da prodaja kapitala teče bez afera, da svi kupci imaju jednak položaj u potencijalnoj kupovini i da javnost bude u potpunosti upoznata sa realizacijom.
      
       Da li imamo snažne institucije?
       - Da. To je pre svih Agencija za privatizaciju.
       I od jula smo krenuli sa ubrzanjem procesa privatizacije. Danas imamo u postupku privatizacije preko hiljadu i sto preduzeća. Do kraja 2002. godine imaćemo obavljenih oko tri stotine aukcijskih privatizacija. Od toga oko 240-250 preduzeća biće uspešno privatizovano. Do kraja godine imaćemo završenih trideset tenderskih privatizacija velikih preduzeća. Od tih trideset, njih dvadeset će biti uspešno obavljene. Za osam do deset preduzeća nije se pojavio nijedan kupac.
       Naša namera je da u četrdeset devet preduzeća najmanje trideset budu u celini restrukturirana.
      
       Najavljuju se izmene zakona o privatizaciji. Kao glavnu zamerku dosadašnje privatizacije navodite prevelika socijalna prava koja plaše potencijalne investitore?
       - Pripremili smo izmene zakona. To će značiti tehničko poboljšanje postojećeg postupka, drugačiju preraspodelu privatizacionih prihoda, i odgovarajuće ustupke sindikatima u pogledu besplatne podele akcija.
      
       Preduzeće više ne mora da dâ saglasnost kada se sklapaju ugovori?
       - Predstavnik preduzeća ne mora da potpisuje ugovor. Pokazalo se da treći potpisnik ne nosi neka prava, kao ni bilo kakve obaveze. Nema obavezu ni prema kupcu, ni prema agenciji. Zaključili smo da postoje dva potpisnika...
      
       ... država i kupac.
       - Da, Agencija i kupac. Druga promena je preraspodela privatizovanih prihoda. Kad novac uđe u budžet, pedeset odsto tih prihoda biće korišćeno za finansiranje razvojnih projekata, novih malih i srednjih preduzeća, privatnih preduzeća preko institucija kao što su Republički i Pokrajinski fond za razvoj.
       Smatramo da bi jedna redistribucija privatizacionih prihoda društvenim preduzećima bila potpuno neefikasna i da bi se ponovio slučaj iz 1997. kada je novac od prodaje Telekoma dominantno otišao privredi, a ta ista privreda je vratila tek deset procenata tako plasiranog novca.
       I treća promena, biće linearna podela trideset odsto akcija zaposlenima bez obzira na to kad preduzeće ulazi u proces privatizacije.
      
       A socijalni programi?
       - Za to nam nije potreban zakon. To je jednostavno naučena lekcija. Intenzivni socijalni programi destimulišu potencijalne kupce. Ili ne učestvuju na ovakvim tenderima, nisu spremni da plate visoku cenu socijalnog programa ili učestvuju, a onda srazmerno daju manju cenu. Postavljani su zahtevi, na primer, da nema otpuštanja zaposlenih u narednih deset godina. Skoro sam imao slučaj u jednom preduzeću da se insistira da radnici podele pedeset odsto ostvarenog profita, bez obzira na to što postoji garancija da nema otpuštanja.
      
       Premijer Đinđić se izjasnio za socijaldemokratsku opciju, vi kao da idete na liberalnu varijantu...
       - Nije ovo liberalna varijanta. I dalje ćemo socijalnim programima poklanjati punu pažnju. Znate šta, mislim da su se svi ugledali na primer cementara. Cementare su uspešne firme i cementare su sa socijalnim programima mogle da budu jake. Međutim, kod mnogih drugih preduzeća nema nikakvog rezona za takve socijalne programe. I sad, ja razumem da je to političko-ekonomska klackalica...
      
       ... na kojoj čekaju Vladu Srbije. Treba dobiti glasove.
       - Iskustva drugih zemalja pokazuju da ćete kroz nove investicije, kroz razvoj malih i srednjih preduzeća obezbediti nova radna mesta. Evo primera grada Đera iz Mađarske. U prvoj i drugoj godini privatizacije dvadeset hiljada novih nezaposlenih, da bi u narednih pet godina bilo otvoreno novih dvadeset šest hiljda radnih mesta.
       Jedini put je izgradnja drugačije privrede. U toj izgradnji mnoga preduzeća biće uspešno privatizovana, neka preduzeća biće zatvorena kroz stečaj, a mnogo preduzeća će nastati...
      
       Građani se pitaju koliko će ljudi ostati bez posla. Šta je vaša projekcija?
       - Naš cilj da od 270 hiljada registrovanih privatnih preduzeća ili preduzetničkih radnji danas, do 2007. godine bude njih četiri stotine hiljada. A to znači novih milion radnih mesta. Danas u Srbiji ima oko osam stotina hiljada nezaposlenih. Kada se to malo pročačka i razmotri koliko ljudi radi u sivoj ekonomiji, onda se vidi da ima tek dvesta hiljada nezaposlenih. Ne verujem da će proces privatizacije produkovati više od dvesta hiljada novih nezaposlenih. Nama će stopa nezaposlenosti 2007. godine biti jednocifrena.
      
       Ali, činjenica je da strana ulaganja ne idu brzinom koja je očekivana.
       - Strana ulaganja jesu važna pod uslovom da su velika. Od mnogo veće važnosti jeste razvoj malih i srednjih preduzeća. Strana ulaganja u Mađarskoj u prvoj godini nisu bila značajna. Tek negde od treće godine, četvrte godine tranzicije pa nadalje visina stranih ulaganja bila je na nekom planiranom nivou koji je omogućavao snažan razvoj. Mi smo ove godine imali trista miliona evra privatizacionih prihoda. Ta cifra će se do kraja godine povećati.
      
       Je li to dosta ili...
       - U prvoj godini tranzicije Mađarska je imala prihode od privatizacije jedanaest miliona dolara, u drugoj negde oko dvesta pedeset miliona dolara. Mi smo maltene u prvoj godini tranzicije. U idućoj godini planiramo milijardu evra prihoda i najmanje pet stotina miliona evra investicija kroz privatizaciju i isto toliko direktnih stranih investicija.
      
       Šta nameravate sa velikim državnim sistemima? Kao što su NIS, EPS.
       - Ja ne verujem da će, izuzev delova Naftne industrije Srbije, u idućoj godini bilo koji državni sistem biti obuhvaćen procesom privatizacije. Potrebno je izgraditi regulatornu osnovu. Neophodno je da resorna ministarstva izađu sa planom za velike sisteme.
       Ne verujem da ćemo mi pre polovine 2004. godine uopšte razmišljati o privatizaciji tih velikih sistema.
      
       Bugarska je prodala aviokompaniju i sada razmišlja da je otkupi?
       - Mi se danas manje-više već nalazimo pred tom dilemom kad je u pitanju Telekom Srbije. Zbog toga što je prodaja Telekoma obavljena bez ikakvih prethodnih neophodnih priprema.
      
       Zanimljivo je da su prvoligaški klubovi u fudbalu i košarci tražili da se zakon izmeni i da novac za kupovinu klubova bude vraćan sportu?
       - Zašto bismo, ako privatizujemo klubove, vraćali novac privatnom vlasniku? To je nonsens. Mislim da se malo prenaglilo sa tom temom. Ono što sam ja sugerisao Upravi za sport, mi smo se zajedno o tome i dogovorili, da oni idu sa novim zakonom. Prethodno treba regulisati mesto sportskih društava kad je u pitanju privatizacija. Privatizacija će biti atraktivna samo za fudbal i košarku. Zatim, da se reguliše status sportskih objekata. Da li treba da pripadnu lokalnoj samoupravi ili treba da budu deo kluba i uđu u proces privatizacije.
       Pre nego što je Mančester junajted izašao na berzu, proteklo je sto godina razvoja kluba.
       Hajde da uradimo tako da sutra ne zažalimo što smo ušli u privatizaciju...
      
       Da li vidite još takvih oblasti?
       - Kultura, zdravstvo, prosveta. Zašto ne bi deo postojeće državne imovine u zdravstvu, odnosno državnog kapitala u zdravstvu bio obuhvaćen procesom privatizacije? Zašto da ne? Taj trenutak će neminovno doći.
      
       Istakli ste ozbiljnu pripremu da ne bi bilo afera. Međutim, šećerana u Crvenki bila je...
       - ...nema tu nikakve afere. Onog časa kada je rukovodstvo firme izašlo sa prigovorima na postupak tenderske privatizacije, Ministarstvo je obavilo nadzor. Zaključili smo da nije došlo do kršenja nijedne zakonske odredbe.
       Ali tu postoji nezadovoljstvo menadžmenta. Stav Ministarstva bio je da treba omogućiti finansijskom savetniku Agencije da izvrši ponovnu ocenu finansijskog stanja.
       Očigledno da je preporuka data zbog skrivenih, ali vrlo jasnih prepreka. Ne može da se primi finansijski savetnik zbog toga što je kampanja u toku, a rade se i pripreme za bilans za 2002. godinu. Pa kad može da uđe? U martu mesecu iduće godine. Pošto se tom slučaju dala preterana pažnja u medijima, ja sam juče ili prekjuče uputio preporuku Agenciji i Komisiji za pregovore da ukoliko smatraju da tako treba, donesu odluku o zaustavljanju ove i otvaranju nove tenderske procedure u roku od mesec dana. Nadam se da će Komisija za pregovore prihvatiti preporuku. Privatizacija nikog ne ostavlja ravnodušnim. Treba razlikovati realnu argumentaciju da je došlo do nameštanja, do nekih radnji koje nisu zakonom dozvoljene od nezadovoljstva. Nezadovoljstvo će uvek da postoji.
       A do sada, nisam čuo nijedan, ali bukvalno nijedan, argument da je bilo ko iz Agencije, iz Ministarstva unapred nameštao jednom određenom kupcu, da je sprečavao nekog kupca. Kad saznam za taj slučaj, taj ko to radi ide na stub srama.
      
       Postoji prigovor da veliki novac dajete za strane konsultante?
       - Uobičajeno je, ne samo u zemljama u tranziciji, kada se pravi kupovina ili prodaja neke firme, da onaj koji prodaje angažuje konsultantsku kuću, finansijskog savetnika koji treba da izvrši pripremu prodaje tog preduzeća. Samo onaj koji ne zna šta znači taj posao, postavlja pitanje zašto finansijski savetnik uzima jedan odsto ili 1,4 ili 0,6 odsto od transakcije.
       Nažalost naše domaće revizorske kuće nisu sposobne da tako nešto urade. To mora da se uradi ako uopšte želimo da imamo nekog potencijalno velikog investitora. I to košta.
      
       Hoćete li da kažete da je to jevtinije nego da ih ne angažujete?
       - To je daleko, daleko jevtinije nego da ih ne angažujemo. I najposle, najveći deo tih sredstava finansira Svetska banka iz one besplatne pomoći koja je dodeljena nama još početkom 2001. To je nekih šest miliona dolara. A kasnije se taj iznos uvećavao. Japanske i švedske agencije su dodavale besplatnu pomoć za razvoj Agencije za privatizaciju koji se troši po pravilima Svetske banke.
      
       Imate optimistički pogled na budućnost. Da li se ponekad osećate usamljeni, jer privatizacija nije popularna?
       - Meni je najvažnije da privatizacija nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Taman posla. Onda bih stvarno stavio prst na čelo i rekao: Šta ja to radim kad nikoga nije briga za privatizaciju.
       Činjenica da model privatizacije nikog ne ostavlja ravnodušnim, za mene je svedočanstvo da je privatizacija javna. Znači, sedim u kafani s prijateljima i čujem kako za susednim stolom pričaju o aukcijskoj privatizaciji. Otpore sam očekivao, jer imamo iskustvo u drugim zemljama. Osećam se ponekad usamljenim, ali iskustvo mi govori da oni koji su bili u jednom trenutku usamljeni, kroz dve godine su bili vrlo dobro viđeni u društvu. Tako da ne samo da širim optimizam, ja verujem u ovo.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
       SLOBODAN RELjIĆ