Haški sud se nada da će priznanje Biljane Plavšić prokrčiti put kojim će krenuti i drugi srpski lideri

      Otkriće nedelje u Hagu bilo je skidanje tajnosti sa dokumenta kojim je Biljana Plavšić 2. oktobra ove godine priznala svoju krivicu za progon nesrpskog stanovništva u BiH od jula 1991. do decembra 1992. godine na verskoj, rasnoj i političkoj osnovi (to delo predstavlja najteži oblik zločina protiv čovečnosti). U dokumentu Biljana Plavšić tereti Slobodana Miloševića za zamisao o “nasilnom etničkom razdvajanju stanovništva u BiH”. U dokumentu piše da se Biljana Plavšić složila sa navodima Tužilaštva da je “primarni cilj” SDS-a i lidera Srba u Bosni bio da omoguće da svi Srbi iz bivše Jugoslavije ostanu da žive u jednoj državi. Kao jedan od načina za ostvarenje tog cilja rodila se ideja o “razdvajanju etničkih zajednica” u BiH - milom ili silom. Počev od oktobra 1991. godine, srpski lideri (među kojim Plavšić imenuje Slobodana Miloševića, Momčila Krajišnika, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koji su osmislili plan), postali su svesni da će trajno pomeranje stanovništva zahtevati upotrebu sile. Biljana Plavšić priznala je da je i sama bila svesna da će taj proces uključivati verski i etnički progon, da je plan podržavala ali da nije igrala značajnu ulogu u njegovom sprovođenju i rađanju.
      
       Predstava
       Pripreme za ostvarivanje “etničkog razgraničavanja” podrazumevale su i naoružavanje Srba u Bosni, u čemu su asistirali JNA i srpski MUP, kao i paravojne formacije. Jugoslovensku vojsku i MUP, kao i paravojne formacije, priznanje Biljane Plavšić tereti i za brojne zločine koje su počinile srpske snage u Bosni, a koji se navode u tački 3. njene optužnice.
       Plavšić je, dalje, priznala da su Karadžić i Krajišnik blisko sarađivali sa Miloševićem, i često putovali u Beograd na konsultacije. Ona se složila da je Beograd finansijski i logistički pomagao VRS, a priznala je i da je izjavljivala da Srbima pripadaju neke teritorije u BiH i da to opravdava upotrebu sile, kao i da je ona lično ohrabrivala dolazak paravojnih formacija iz Srbije u Bosnu. Konačno, Plavšić se saglasila da je učestvovala u pokušajima da se zločini prikriju negirajući javno da su se dogodili, i da je podržavala vlast u RS iako je bila svesna da ona stoji iza kampanje o nasilnom etničkom razdvajanju stanovništva.
       Tri dana posvećena izvođenju dokaza u procesu protiv Biljane Plavšić protekla su u Haškom tribunalu kao besprekorno režirana i odigrana predstava: tužioci su bili zadovoljni, sudije su na miru mogle da prate izlaganje svedoka, bez pojačane budnosti i intervencija neophodnih na suđenju Slobodanu Miloševiću; na stolici za svedoke smenjivali su se domaći i strani prijatelji Biljane Plavšić, koji su bili svedoci i Tužilaštva i odbrane, među svedocima su bili lekar i humanista, bivši logoraši i ljudi koji su rat i pomirenje već prošli. Prvo priznanje krivice jednog visokog srpskog funkcionera ocenjeno je kao preokret u međunarodnom sudstvu.
       Vrhunac je bio kada je glavna tužiteljica Tribunala Karla del Ponte, prilikom rasprave o statusu optužene do izricanja presude (koje bi trebalo da bude početkom iduće godine), upala u reč Plavšićkinom advokatu Robertu Paviću predlažući da optužena dotle bude na privremenoj slobodi. To je samo po sebi događaj bez presedana u Hagu, kao što je presedan bio i to što je Biljani Plavšić omogućeno da na slobodi u Beogradu ostane i nakon što se 2. oktobra izjasnila krivom, budući da pravila Tribunala predviđaju da svako čeka na izricanje kazne u zatvoru, i to od momenta kada je krivica utvrđena. Pri nizanju presedana ne treba preskočiti ni način na koji je Biljana Plavšić otišla u Hag: obaveštena da se nalazi na zapečaćenoj optužnici, u novembru 2000. konsultovala se sa tadašnjom američkom šeficom diplomatije Medlin Olbrajt šta da radi. Ona je sasvim atipičan slučaj u Tribunalu jer je jedina osoba sa tajne optužnice kojoj je ponuđeno da se sama preda: iskoristila je šansu, da bi joj posle ta dobrovoljna predaja, uz dodatne garancije Vlade Srbije, bila priznata kao razlog da bude puštena na slobodu do suđenja. Uoči predaje dozvoljeno joj je da ode u Beograd i pozdravi se sa porodicom. (Momčilu Krajišniku, koji se takođe nalazio na tajnoj optužnici, nije pružena šansa da se dobrovoljno preda, ali mu je zato posle, kada je uz garancije Vlade Republike Srpske tražio privremeno puštanje na slobodu, odgovoreno da na to ne može da računa već i zato što se nije dobrovoljno predao.) Iz svih spektakularnih ustupaka koje je Tribunal učinio Plavšićevoj verovatno će proizaći i dužina kazne, odnosno mesto i uslovi njenog izdržavanja.
       Zanimljivo je da je u toj silnoj slozi koja je ove nedelje vladala između optužbe i odbrane, Karla del Ponte ipak nastojala da zaštiti Biljanu Plavšić od primisli da je postala suviše kooperativna prema tužilaštvu: Tužiteljica je naglasila da Plavšićeva “ne sarađuje sa Tribunalom” i da se tu ništa nije promenilo još od momenta kada se predala 10. januara 2001. U javnosti se kod nas naime spekulisalo sa time da Plavšić možda pomaže Tužilaštvu u sporu protiv Slobodana Miloševića. Bilo je, naime, upadljivo da je Plavšićevoj odobreno puštanje na privremenu slobodu neposredno posle izručenja Slobodana Miloševića. Biljana Plavšić, međutim, poriče da je to tako, i tvrdi da nije obećala Tužilaštvu da će svedočiti protiv bilo koga. Karla del Ponte joj u tome, reklo bi se, javno povlađuje. Ona je još izrazila nadu da će se to ipak promeniti i da će ubuduće optužena sarađivati.
      
       Odšteta
       Sama Plavšićeva je uoči poslednjeg odlaska u Ševeningen u intervjuu “Politici”, što je još jedno kršenje pravila Tribunala (treba se setiti kako je Miloševiću zaprećeno nakon što je iz Ševeningena dao intervju jednom svetskom štampanom mediju), ponovila da “nije pravila nikakvu nagodbu oko dužine kazne” i da je njen jedini uslov bio da ne svedoči na drugim suđenjima. I u završnoj reči, obraćajući se sudu glasom koji je povremeno podrhtavao, Plavšićeva je rekla da odgovornost za zločine prihvata individualno i da se ta odgovornost ne proteže na druge lidere, a svakako ne na srpski narod.
       Ipak, u srpskoj javnosti njeno priznanje krivice nije izazvalo talas kajanja za počinjene zločine u BiH, nego zabrinutost kako će se ono odraziti, ne toliko na sudbinu samog Miloševića i ostalih optuženika, koliko na onih nezvanično spomenutih 350 milijardi dolara, koliko iznosi zahtev za naknadu ratne štete koji se BiH sprema da potražuje od SR Jugoslavije u eventualnom sudskom procesu pred Međunarodnim sudom u Hagu. Formalnopravno, kako je i navedeno u otpečaćenom dokumentu, priznanje o planiranju i sprovođenju etničkog razdvajanja je individualan čin.
       Direktor Centra za antiratnu akciju advokat Ivan Janković je objasnio da bi se “činjenice i okolnosti na koje ona (Plavšić) ukazuje, mogle koristiti onda kada bi ih ona u svojoj izjavi kao svedok na pretresu, dakle pod zakletvom i pod unakrsnim ispitivanjem, iznela”. I Miloševićev pravni savetnik Zdenko Tomanović smatra da se priznanje bivše predsednice Republike Srpske pred Haškim tribunalom ne može ni na koji način odraziti na proces koji se pred tim sudom vodi protiv njegovog klijenta.
       S druge strane, imajući u vidu činjenicu da Plavšićeva nikada nije u potpunosti stekla poverenje kod vrha SDS-a, pitanje je i da li bi ona, ukoliko bi svedočila, mogla ponuditi neke dokaze koji su nešto više od sadašnje načelne ravni. Jer prezir koji su neki od funkcionera SDS-a, poput Krajišnika, ispoljavali prema njoj, postao je proporcionalan mržnji koju je ona osećala prema njima. Naročito kada je krenulo sa pljačkanjem, kriminalom i bogaćenjem u političkom i policijskom vrhu. Kao suvišnog svedoka tada su je istisnuli iz svih važnih odlučivanja, a ona se onda bavila humanitarnim radom, obilazila je frontove i bolnice, bodrila vojnike, zapravo ispoljavalja ljudsku crtu koje je sve manje bivalo na Palama. Zato su zaista razumljive njene reči kajanja da je “učestvovala u prikrivanju tih zločina, negirajući u javnim izjavama da su se dogodili”, jer, naprosto, Biljana Plavšić mnogo toga nije neposredno znala, zato što nije bila uključena u te odluke - što je, naravno, kako i sama navodi, nije oslobodilo dužnosti da kada je saznala, to i objavi i pokuša da spreči. Zato poznavaoci prilika u Tribunalu veruju da će priznanje Biljane Plavšić o planiranju i sprovođenju “etničkog razdvajanja” koristiti kao putokaz do drugih svedoka koji će biti spremni da svedoče, a nju će pozvati kao svedoka samo u krajnjoj nuždi.
      
       Kajanje oslobađa
       Još jedan od elemenata, koji su uneli preokret u ovom suđenju, a na kome insistira Tribunal, jeste kategorija kajanja i pomirenja koja bi iz toga trebalo da proizađe među narodima. Advokat Plavšićeve Judžin O’Saliven je ukazao da njeno priznanje vidi kao “doprinos pomirenju”, a i Del Ponteova smatra da taj njen čin “mora slomiti pokušaje revidiranja i negiranja istine” i podstaći i ostale da se suoče sa zločinima.
       S tim ciljem kao svedok u sudnici se pojavio jedan od osnivača Komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi Aleks Borejn koji je naglasio važnost ovog priznanja kao i neophodnost da se i drugi funkcioneri suoče sa zločinima i prihvate kaznu. “Pomirenje nije moguće sve dok žrtve osećaju da njihov bol nije priznat, unutar sudskog sistema kao i izvan njega.” Borejn je rekao da stanovnici bivše Jugoslavije neće moći dobiti novu šansu za budućnost, “a buduće generacije na tom području će trpeti posledice - ako se lideri i građani bivše Jugoslavije ne suoče s demonima prošlosti”.
       Međutim, kako stvari sada stoje, ova kampanja iz Tribunala među Srbima ne pada na plodno tlo. Opisujući atmosferu u Banjaluci nakon priznanja Plavšićeve, novinarka “Los Anđeles tajmsa” navela je reči banjalučkog univerzitetskog profesora Miodraga Živanovića: “I ja sam pre pet godina verovao da će izvođenje ratnih zločinaca pred lice pravde doprineti pomirenju, ali sada... kad vidim koliki je posao odradio Tribunal, shvatam da će ti efekti biti minimalni.”
       Ono što Del Ponteova vidi kao revidiranje i negiranje istine, Srbi doživljavaju kao političku kaznu koju uvek trpe gubitnici. Srednja generacija Srba, koja predstavlja najbrojnije učesnike u ratu, odgajana je na partizanskim filmovima u kojima se Mirko i Slavko nikada nisu preispitivali, nego su uvek iznova jurišali na nove bunkere i u nove pobede. U tim filmovima saborci koji bi nešto otkucali neprijatelju bili su jednostavno izdajnici, a situaciju koja se ovih dana dogodila pred Tribunalom Srbi kratko opisuju replikom “Zis, klopka” iz kultnog filma Veljka Bulajića “Valter brani Sarajevo”. Detaljnijom istorijsko-sociološkom analizom verovatno bismo stigli do činjenice da je takav stav zapravo samo nastavak još uvek (verbalno) nerešenog ishoda Kosovske bitke. Naprosto, nije srpski priznati poraz.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ