Vrlo često ljudi kod nas pominju, u vezi sa Internetom, kovanicu on-line u različitim kontekstima prevodeći je (na vezi) ili stavljajući je tamo gde im se učini zgodno. To, međutim, nimalo nije zgodno kada se radi o novinama i drugim medijima. Kada, na primer, Bi-Bi-Si traži novinara, našeg, oni traže poznavanje on-line
       novinarstva. Kod nas se najčešće misli da je to novinarstvo koje se piše na kompjuteru, ili novine koje imaju svoj sajt, a kod nas se sve novine koje imaju svoj sajt, hvale time.
       Nažalost, to nije tako. Paradoksalo je, ali mi smo retka zemlja gde su najposećeniji novinski sajtovi (NIN je uvek oko 15. mesta, iza “Blica”, “Glasa” i “Politike”), a ne porno ili sajtovi za donjnload. Možda je to iz razloga što su ti sajtovi lošiji od stranih, a novine čitljivije (jer su na srpskom), a možda zato što je struktura korisnika Interneta tragično visoka u korist obrazovanih. Ali, uprkos svemu, mi nemamo nijedne on-line novine.
       Biti on-line znači biti stalno na Mreži, na vezi, a ne, eventualno, uplatiti flat režim kod provajdera. Slično važi i za novine. On-line novine su one novine koje se stalno apdejtuju (update), odnosno na koje stalno pristižu nove vesti, u slučaju dnevnih novina, ili dnevno, dvodnevno, u slučaju nedeljnih.
       Reći će neko: a agencije, a B92 i Radio Indeks. Prvo to nisu novine i oni emituju program nekoliko puta dnevno, ali se dogodi da više emituju no što “bace” na sajt. A drugo, ili servisi nisu besplatni ili se apdejtuju samo kad se urednik i “mastor” sete. I najvažnije od svega, ni novinari ni čitaoci ne komuniciraju sa sajtom, odnosno novinama.
       Nešto slično tome su Internet forumi i portali kao što su Elitesecuritdž, Pretraga, Pretraživač, Zaštita i najviše Krstarica, koja se najviše približila onome što se može nazvati on-line, ali je prevashodno portal, sa pozajmljenim vestima. Svi pomenuti nemaju svoje papirno izdanje niti se koriste bilo kojim drugim medijem.
       Pomenuti sajtovi i još masa drugih više spadaju u nešto što se zove Njeblog.
       U Americi i drugim zemljama, gde je je Internet razvijeniji, sve novine se apdejtuju onog časa kad dobiju, provere i urede vest, tako da se Internet izdanja novina razlikuju od papirnih izdanja. Na papir ide samo ono što je najvažnije i što je moglo da stigne pre no što su novine krenule u štampu. Ako je važna vest došla naknadno, “ide” na Internet i u sledeće ili sutrašnje izdanje. Tako, kad otvorimo “Njujork tajms” ili londonski “Gardijan”, ujutru i uveče to najčešće nisu ista izdanja. Oni se ne prave bez poznavanja on-line novinarstva.
       Međutim prave on-line novine su Slate, Salon, Njorld Net Daildž, Njired... One nemaju papirno izdanje, a imaju dopisnike u celom svetu, uključujući tu i našu zemlju. Preuzimaju tuđe članke i po potrebi daju sažete izvode, svoje komentare i direktne izvore odakle su tekstovi preuzeti, a ne samo linkove.
       Neke od tih sajtova drži samo nekoliko ljudi, čak i samo jedan čovek, čime se približavaju Internet forumima ukoliko “zaglave” na jednoj temi. Ali u ovom novom masovnom mediju razlike su manje, a količina informacija daleko veća.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ