Zašto je predsednik Buš imenovao kontroverznog bivšeg državnog sekretara za predsednika komisije koja treba da istraži sve činjenice u vezi sa napadom Al kaide na Njujork i zbog čega je Kisindžer na kraju ipak odlučio da odbije tu funkciju

      Zovu ga “supermen”, “superstar”... Reč je o neverovatnoj, neobjašnjivoj i teško podnošljivoj ličnosti koja se sreće sa Mao Cedungom kad god poželi, odlazi u Kremlj kad god joj se prohte, može da probudi predsednika SAD i upadne u njegovu spavaću sobu kad god joj to padne na pamet. To je jedan apsurdni lik sa naočarima velike dioptrije prema kome i sam Džems Bond deluje krajnje bledunjavo, čovek koji savetuje kako da se započnu ili prekinu ratovi, koji pretenduje da menja naše sudbine, i u tome često uspeva...
       Ali, on na sebi ima groznu mrlju koja se zove Čile. Mnogi se stoga pitaju da li i njega, kao Magbeta, noću redovno pohodi krvavi duh Salvadora Aljendea. Jer, ni jedna zdravica sa Ču Enlajem ili Leonidom Brežnjevim ne bi mu pomogla da spere sumnju da je upravo on neposredno odgovoran za Aljendeovu smrt. Ne pomaže mu, uostalom, ni velikodušnost kakvu demonstrira u ophođenju sa Frankom i Frankovom Španijom, i što je potpuno gluv za demokratsku budućnost Španije koja se uveliko priprema. Prosto je neverovatno kako taj čovek koji je oduvek uživao da se zdravi sa komunističkim liderima sada pokazuje naklonost za zemlje kojima upravljaju fašisti...
       U Stokholmu su mu dodelili čak i Nobelovu nagradu za mir. Jadni Nobel. Jadan mir, napisala je novembra 1972. godine italijanska novinarka Orijana Falači u uvodu svog čuvenog intervjua (inače jednog od zaista retkih koje je ovaj ikad dao nekom novinaru) sa tadašnjim američkim državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom.
       Ipak, otkako je pre dvadesetak godina sa grupom prijatelja osnovao konsultantsku firmu i upustio se u veliki biznis (savetuje brojne multinacionalne kompanije i strane vlade), Kisindžer je praktično iščezao sa javne scene. I, možda bi, sticajem okolnosti, u međuvremenu već bio zaboravljen da sadašnji američki predsednik Džordž Buš Mlađi nije nedavno (na nagovor svog potpredsednika Dika Čejnija) odlučio da upravo kontroverznog Kisindžera imenuje za predsednika specijalne “nezavisne komisije” sa zadatkom da ispita sve okolnosti u vezi sa terorističkim napadom na Njujork izvršenim 11. septembra prošle godine. Preciznije, da utvrdi šta su o planovima terorista zaista znali predsednik i američke tajne službe i da li su možda nečiji propusti i nemar doprineli da toliki nevini ljudi izgube živote.
       Buš Junior je, inače, skolon da se okružuje opskurnim političkim likovima iz generacije svoga oca i da im ukazuje pažnju i poverenje. Ali, ovoga puta se, izgleda, gadno opekao. U toj po mnogo čemu neobičnoj priči izbilo je na površinu više za savremeno američko društvo značajnih tema. Prva se, naravno, tiče samog Kisindžera i njegove biografije, odnosno svedočanstava o tamnim stranama američke politike u kojoj su zločini, ubistva, laži i nemoral najgore vrste tesno povezani sa nekim od najkrupnijih i najslavnijih imena. Zatim slede mnoga pitanja o značenju i ulozi sukoba interesa u javnom životu. Jer, ispostaviće se da su ne samo Kisindžer i bivši senator Džordž Mičel, kojima su bile ponuđene funkcije predsednika i potpredsednika rečene “nezavisne komisije”, nego i mnogi drugi zvaničnici, toliko upleteni u krupne privatne poslove (koji se u ovom slučaju tiču bezbednosti u aviosaobraćaju, ili interesa nekih stranih država) da javnost prosto ne veruje da će oni žrtvovati svoje klijente i milionske dolarske zarade zarad nekakvog opšteg interesa, ili prava javnosti da sazna celu istinu, čak i kada je reč o tako krupnim događajima poput terorističkog napada od 11. septembra...
       Konačno, postavljeno je i pitanje uloge tzv. običnih malih ljudi u važnim političkim zbivanjima, budući da su se u ovom slučaju naročito angažovali članovi porodica žrtava 11. septembra i da je javnost pokazala veliko razumevanje za njihova nastojanja da saznaju istinu o stradanju njihovih bližnjih, a što bi uskoro - verovatno već krajem sledeće godine - kad započne kampanja za nove predsedničke izbore u Americi moglo značajnije da se odrazi i na političku scenu...
      
       Niksonova dadilja
       Životna priča Henrija Kisindžera je, bez sumnje, priča o jednom vremenu i jednoj generaciji javnih i političkih ličnosti, koja se i danas - sa velike vremenske distance - čini grotesknom i gotovo graniči sa mitskim. Tome, uostalom, ne pomaže mnogo čak ni činjenica da je sam Kisindžer posle odlaska sa javne scene objavio glomaznu knjigu memoara, a da su u nastojanju da demistifikuju to vreme i njegove glavne aktere brojne knjige o Kisindžeru kasnije napisali i mnogi njegovi prijatelji i neprijatelji, kolege univerzitetski profesori, publicisti i novinari. Jedna francuska novinarka koja je godinama - po sopstvenom priznanju - bila zaljubljena u njega, i koja je tvrdila da je Kisindžer izuzetno talentovan zavodnik, napisala je strasnu knjigu o toj svojoj, kako je rekla, “neuzvraćenoj ljubavi”...
       “Ona je obična glupača koja ništa ne razume. Ništa u toj knjizi nije tačno”, tvrdio je Kisindžer.
       U svim njegovim oficijelnim biografijama stoji da je rođen 1923. godine u jevrejskoj porodici koja je živela gradu Firt u Nemačkoj. Kao petnaestogodišnjak, zajedno sa ocem (gimnazijskim profesorom), majkom (domaćicom) i mlađim bratom Valterom emigrirao je 1938. najpre u London, a potom u Ameriku. Kada je stigao u Njujork zvao se Hajnc (tek kasnije promeniće ime u Henri) i nije znao ni reči engleski. Ali, bio je vredan, marljivo učio i uspeo da se upiše na Harvard, gde je diplomirao sa tezom o Špengleru, Tojnbiju i Kantu i potom postao profesor na tom prestižnom univerzitetu. Američko državljanstvo dobio je 1943. godine i odmah je mobilisan u vojsku, da bi na kraju rata - zahvaljujući izuzetno visokom koeficijentu inteligencije dokazanom na armijskom testu i znanju nemačkog jezika - uprkos svojoj mladosti bio odabran za poverljivu i odgovornu vojnu dužnost u okupiranoj Nemačkoj.
       Uporedo sa univerzitetskom karijerom (bio je, kažu neomiljen kao profesor, i od kolega i od studenata) kod njega će se ubrzo razviti i strast za politiku, budući da mu je bilo najpre ponuđeno mesto savetnika kod Kenedija, a potom i kod Lindona Džonsona, da bi na kraju postao neka vrsta lične dadilje Ričarda Niksona.
       “Zamislite šta bi se dogodilo da Henri Kisindžer iznenada umre? - Ričard Nikson bi postao predsednik SAD” - glasio je jedan od popularnih viceva u to vreme.
       Sada će se, eto, ispostaviti da ni nakon više decenija u dobrom delu američke javnosti nije mnogo utihnuo gnev zbog onoga što je ta zemlja doživela u vreme Niksona i Kisindžera.
       “Taj čovek je dokazani lažov, poznat po mutnim radnjama u politici i skrivanju državih poslova daleko od očiju javnosti, dupeuvlakač raznim predsednicima, koji je čitavog života mazio najgore državne teroriste... Kisindžerova neverovatna lična gramzivost, budući da nije želeo da se odrekne svojih privatnih poslova da bi mogao nepristrasno da obavlja jednu javnu funkciju, u ovom slučaju predstavlja veliki dobitak za naciju. Jer, imenovanje ovakvog čoveka na taj položaj je prosto uvredljivo za čitavu naciju, a pogotvo za one porodice žrtava stradalih 11. septembra koje od svoje vlade s pravom zahtevaju mnoge odgovore”, kaže Dejvid Korn iz časopisa “Nejšn”. I, dodaje: “Možda će Henriju Kisindžeru, barem na ovom svetu i poći za rukom da izbegne suočavanje sa pravdom. Možda njemu zaista niko i neće suditi za počinjene ratne i druge zločine koje ima na duši. Mada su, istini za volju, mnoge sudije u više različitih zemalja već zatražile da ga ispitaju u vezi sa optužbama za gaženje ljudskih prava i pomaganje zločinačkih režima i tirana koji su odgovorni za ubistva više hiljada ljudi...”
      
       Zločinačka ponuda
       Inače, sve te optužbe sakupio je Kristofer Hičens i objavio u knjizi pod naslovom “Suđenje Henriju Kisindžeru”, koja je od prvog objavljivanja 2001. godine do danas doživela više izdanja, i odlične kritike u mnogim uglednim listovima i časopisima, a u nešto skraćenoj verziji publikovana je i kao feljton u uglednom američkom “Harper’s” magazinu. Po toj knjizi Judžin Jarecki (producent) i Aleks Gibni (scenarista) napravili su i istoimeni dokumentarni film.
       Nekom će, možda, zvučati bizarno, ali moskovska “Pravda” (danas u privatnom vlasništvu, za divno čudo još izlazi) ocenjuje da je Hičensova knjiga “najubedljivija optužba imperijalizma nakon Lenjinovih teorijskih radova”.
       U formi koja po mnogo čemu asocira na optužnice Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, Hičens Kisindžera otvoreno tereti za “zaveru radi ubistva”, i više pojedinačnih “zločinačkih poduhvata” koji se mogu kvalifikovati kao “ratni zločin”. Konkretno, pripisuje mu se neposredna odgovornost za ubistvo generala Renea Šnajdera, komandanta čileanske armije, pri čemu se Hičens poziva na zapisnik tajnog sastanka tzv. Komiteta 40, zaduženog za nadzor nad svim američkim tajnim službama, kojim je predsedavao Kisindžer
       Sledile su i druge slične monstruozne priče. Recimo, ona u kojoj se tvrdi da je Kisindžer za račun Niksona tokom 1968. godine svesno minirao napore demokratske administracije u Vašingtonu da mirovnim pregovorima okonča rat u Vijetnamu, uspostavljajući tajne veze sa Vijetnamcima, kojima je predložio da ne zaključuju mir sa demokratama, jer će im republikanci kad pobede na izborima, ponuditi mnogo bolje uslove... A, potom im je, nakon što su republikaci zaista osvojili Belu kuću, ponudio istovetne uslove, i jedina razlika je bila u tome što je u međuvremenu u tom ratu nepotrebno stradalo još nekoliko miliona ljudi. U trenutku kad su Nikson i Kisindžer stupili na položaj u Vašingtonu, u Vijetnamu je već poginulo 30 610 Amerikanaca. Kad su oni, nekoliko godina kasnije, nakon silnih bezuspešnih napora da spasu propali južnovijetnamski režim, zaključili sopstvenu verziju mirovnog ugovora sa Severnim Vijetnamom, broj američkih žrtava se popeo na 58 202. No, svemu uprkos, upravo je Kisindžer, kao mirotvorac, dobio Nobelovu nagradu za mir...
       Taj materijal će, poput grudve snega bačene s vrha planine pokrenuti i pravu lavinu novih optužbi. “Predsednik Ford i Henri Kisindžer su dali zeleno svetlo predsedniku Indonezije Suhartu da okupira Istočni Timor, gde su izvršeni masovni zločini, zatim je Kisindžer naveo i predsednika Niksona da se uplete u događaje u Čileu, da bi na kraju on neposredno rukovodio i holokaustom u Kambodži... Kolikogod to, možda, zvučalo neverovatno, Henri Kisindžer konkuriše čak i samom Polu Potu po broju ubijenih nevinih ljudi u Jugoistočnoj Aziji. Mada je njegova odluka o tajnom bombardovanju prouzrokovala smrt oko 600 hiljada seljaka u Kambodži, o ovoj vrsti masovnih zločina, totalitarnoj represiji i sličnim nedelima se, nažalost nerado govori u ovdašnjem pristojnom društvu... Henri Kisindžer mora biti priveden pravdi zbog počinjenih zločina protiv čovečnosti”, kaže se u tekstu prikaza Hičensove knjige pod naslovom “Milošević sa Menhetna”, objavljenom (u avgustu 2001) u njujorškom listu “Vilidž vojs”.
      
       Zataškavanje
       Ipak, kao što se moglo i očekivati, niko od zvaničnika u Vašingtonu nije davao ni pet para za ovu vrstu retorike. Zvanični Vašington je, uostalom, ljutito reagovao i na zahtev čileanskog sudije, upućen bivšem državnom sekretaru Henriju Kisindžeru, u kojem je od ovog traženo da odgovori na više pitanja u vezi sa ubistvom američkog novinara Čarsa Hormana u Čileu 1973. godine, kojeg su najpre uhapsile trupe lojalne generalu Pinočeu, da bi nekoliko nedelja kasnije njegovo telo bilo pronađeno u jednoj mrtvačnici. Bušova administracija je potom odbacila odluku Vrhovnog suda Čilea da se od Kisindžera zatraži da u pisanoj formi odgovori na postavljena pitanja, ocenjujući da bi takav gest mogao samo da podstakne već postojeće nedoumice u vezi sa osnivanjem stalnog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu. Tim povodom, londonski “Dejli telegraf” je (avgusta 2001) citirao jednog neimenovanog zvaničnika administracije u Vašingtonu koji kaže da je “nepravedno i neprihvatljivo da jedan strani sud na ovakav način uznemirava uglednog američkog državnog funkcionera. Upravo zbog takvih stvari postoji opasnost da bi stalni Međunarodni krivični sud jednoga dana, na bazi politički motivisanih optužbi, mogao pokušati da hapsi i goni američke državljane”.
       Vrhovni sud Čilea je na to reagovao tako što je zahtev sa upitnikom prosledio Vrhovnom sudu SAD... I posle se tom predmetu, barem za javnost, izgubio svaki trag. U svakom slučaju, sam Kisindžer se tim povodom nije oglasio. Prilikom jedne privatne posete Parizu, francuski detektivi su pokušali da mu uruče poziv za saslušanje kod istražnog sudije koji vodi sličan postupak u vezi sa nestankom više francuskih državljana u Čileu. Ali, Kisindžer je i to odbio. Kao što je odbio i poziv da se pojavi kao svedok na suđenju za kršenje ljudskih prava i kidnapovanje velikog broja levičara u Argentini tokom sedamdesetih godina...
       Burne reakcije koje su usledile nakon odluke predsednika Buša da imenuje Henrija Kisindžera za predsednika desetočlane “nezavisne komisije” (pet republikanaca i pet demokrata), verovatno nisu bile neočekivane, jer dobar deo javnosti je već bio sklon da veruje da sadašnja administracija nije javnosti predočila baš sve raspoložive činjenice u vezi sa terorističkim napadima od 11. septembra. Recimo, u jednom komentaru “Njujork tajmsa” je otvoreno rečeno kako odluka da se tako osetljiv posao poveri čoveku kao što je Kisindžer, zaista, navodi na pomisao da je Bela kuća na taj način želela da “zataška istragu kojoj se već dugo opirala”. Za Marka Šildsa, čije kolumne prenosi veliki broj američkih listova, imenovanje na tako važnu i osetljivu funkciju osobe poznate po tome što je - za račun različitih predsednika - uvek vešto zamajavala oba doma Kongresa, bez sumnje svedoči i o namerama aktuelnog predsednika da nešto skrije, jer je Džordž Buš Junior “sklon da deluje iza scene...”
       Sam Kisindžer je, naravno, odbacivao sve kritike i sumnjičenja na njegov račun, tvrdeći da će novinari biti u prilici da mu se izvinjavaju kad se rad komisije okonča... Ipak, sve se dodatno zakomplikovalo kad je Kisindžer odbio da obnaroduje listu klijenata svoje kompanije, što su inače zahtevale porodice žrtava da bi se uverile koliko on može biti nepristrasan u tom poslu.
       Zanimljivo je da je Kisindžera, u prvi mah, podržala i sama Bela kuća, objavljujući svoje zvanično tumačenje po kome on, budući da ga je imenovao predsednik lično, odgovara samo predsedniku, a ne i javnosti, te da zato nije dužan da javno podnosi račun o svojim privatnom poslovima i klijentima svoje kompanije. Ali, onda se u tu priču uključio i Komitet za etiku Senata, zauzevši stav da je Kisindžer - ukoliko želi da predsedava komitetom koji će istraživati sve okolnosti u vezi sa terorističkim napadom - dužan da obelodani sve svoje privatne poslove i listu svojih klijenata.
       Nakon toga se Kisindžer, konačno, ipak zahvalio predsedniku Bušu na ponuđenoj funkciji i svima stavio do znanja da su mu, nakon svega što je doživeo, privatni poslovi, ipak, važniji od bilo kakve funkcije, časti i ugleda.
      
       STEVAN NIKŠIĆ