Na kraju godine su se izdvojila četiri stava o konačnom rešenju Kosova, a koji od njih će biti najizgledniji znaće se tokom naredne godine

      Gotovo tri godine posle intervencije NATO-a i dve i po godine posle uspostavljanja međunarodne administracije, Kosovo i Metohija su nestali s naslovnih stranica međunarodne štampe. Ova tema se još samo rutinski ponavlja na sastancima Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kada se usvajaju godišnji izveštaji UNMIK-a i KFOR-a i (nevoljno) odlučuje o novim izdvajanjima za njihove budžete. O padu interesovanja za Kosovo (i Balkan u celini) svedoči već i sam sastav poslednje misije Saveta bezbednosti UN koja je nedavno posetila Prištinu i Beograd i u kojoj nije bilo nijednog šefa misije stalnih članica SB UN, za razliku od prošle godine kada je tadašnju misiju SB UN predvodilo svih pet njihovih ambasadora. Pad interesovanja za Balkan u situaciji kada se na svaki način nastoje smanjiti troškovi svetske organizacije a njena pažnja usmeriti na Bliski istok, vodi zaključku da je njene misije u regionu potrebno privoditi kraju a lokalnim akterima prepustiti da potraže rešenja za preostale probleme kao što se to upravo dogodilo s UNOP-om (Misija UN na Prevlaci), najmanjom od sve tri misije koja je 15. decembra prestala da postoji.
       U takvim okolnostima poslednjih meseci pokrenuto je i nekoliko neformalnih inicijativa s ciljem da se aktuelizuje pitanje konačnog statusa Kosova, iako nijedna od njih nije donela sasvim određene zaključke. Otuda bi se, uslovno, moglo reći da u ovom trenutku postoje najmanje četiri različita stava.
      
       Serverova akcija
       Prvi je stav jednog broja američkih nevladinih i poluvladinih organizacija poput “Projekta za etničke odnose”, Američkog instituta za mir i Centra za strateške i međunarodne studije koji su tokom prethodnih mesec dana organizovali niz rasprava o ovoj temi (poslednja je održana 5. decembra ove godine u Institutu za mir (USIP). Možda najopsežniji napor u ovom pravcu čini Američki institut za mir pod vođstvom neumornog Danijela Servera koji je nedavno objavio dve studije - “Konačni status Kosova: opcije i prekogranični zahtevi” i “Simulacija Kosova: lekcije za pregovore o konačnom statusu”, od kojih je posebno zanimljiva ova druga. Institut je, naime, organizovao 2001. i 2002. godine tzv. simulacione igre u kojima su testirani mogući pregovori oko konačnog statusa Kosova na osnovu kojih se došlo do zaključaka koji bi trebalo da daju preporuke za stav i politiku američke administracije kada (i ako) do stvarnih pregovora uskoro dođe.
       Prvi među ovim zakljucima glasi da Sjedinjene Države moraju imati glavnu reč u završnici kosovske krize i da, bez njihove vodeće uloge, ni Srbi ni Albanci neće prihvatiti bilo kakvo rešenje kao konačno. S tim u vezi je i stav da, uprkos krizi na Bliskom istoku, američki vojnici neće pokrajinu napustiti pre Evropljana i pre nego što se dođe do konačnog rešenja. Polazni srpski stav u ovim simulacijama bio je da UN nisu uspele da sprovedu Rezoluciju SB 1244 dok su Albanci nastojali da minimiziraju njen značaj videći u UN prepreku za rešenje konflikta. Posebnu pažnju privukli su modaliteti jedne moguće konferencije počev od organizatora, mesta njenog održavanja do uloge vlasti u Beogradu i uloge kosovskih Srba u pregovorima. Glavni i jedini cilj albanske strane bila je nezavisnost i oni su bili spremni da u pregovorima učestvuju samo onoliko koliko je bilo realno ostvarenje tog cilja. Na srpskoj strani cilj je bilo upravo osporavanje ove opcije a glavni argument nezadovoljavajući bilans međunarodne administracije na Kosovu u pogledu ljudskih prava na osnovu čega su tvrdili da njihova prava neće biti zaštićena u slučaju nezavisnosti Kosova.
       Prema nalazima američkih eksperimentatora, Srbi i Albanci bi bili spremni da uđu u pregovore o teritorijalnom razgraničenju ne vodeći računa o posledicama koje bi eventualna podela Kosova imala na Makedoniju ili Bosnu zbog čega bi međunarodna zajednica (tj. SAD) to morala sprečiti. Zanimljiv je zaključak da bi u slučaju ovih pregovora Evropljani bili podeljeni i da bi EU imala marginalnu ulogu (kakvu je imala i u Dejtonu). Isto tako, pretpostavlja se da bi britanski i francuski predstavnici imali agendu nezavisnu od EU ali da bi s ostalim Evropljanima pokušali da Srbe privole na saradnju obećavajući im ekonomsku pomoć i članstvo u Uniji.
       Međutim, čak i kada bi se došlo do rešenja konačnog statusa, pretpostavlja se da bi bilo potrebno dugogodišnje međunarodno civilno i vojno prisustvo koje bi garantovalo njegovu primenu. S tim u vezi su moguće opcije konačnog statusa iz kojih su odmah isključene brza nezavisnost i povratak Kosova pod vlast Beograda. Za treću opciju - regionalno preuređenje granica (čitaj: podelu Kosova) - smatra se da je opasna po regionalnu bezbednost zbog čega USIP i nju odbacuje. Ono što preostaje su neograničeni status međunarodnog protektorata za Kosovo, kantonizacija-decentralizacija, stvaranje neke vrste “komonvelta”, međunarodna arbitraža i nezavisnost u određenom vremenskom roku.
      
       Beograd i Priština
       Pored već pomenute vodeće uloge SAD, Institut preporučuje direktne pregovore “Beograda i Prištine”, “pojačanu zaštitu Srba i drugih manjina” i podsticanje privrednog razvoja u skladu s politikom tzv. benčmarkova. Prema oceni Danijela Servera i na poslednjem sastanku sa ovom temom održanom u USIP-u ponovljeno je mišljenje da “EU nije potpuno pripremljena za ulogu koju bi morala imati u rešavanju konačnog statusa Kosova”. On dodaje da određenog stava o tome u ovom trenutku nema ni u regionu ni u široj međunarodnoj zajednici (što ostavlja širok manevarski prostor nacionalistima) i da postoji kontradikcija između zahteva međunarodne zajednice (pre svega EU) da za partnere ima “funkcionalne suverene države” kao preduslov evropske integracije regiona i nastavka neizvesnosti o konačnom statusu Kosova.
       Sasvim drugačijeg mišljenja je Mihael Štajner, visoki predstavnik generalnog sekretara UN za Kosovo, koji namerava da svoje dalje korake učini u pravcu “evropeizacije Kosova” i prenošenja ovlašćenja sa NATO i UN na Evropsku uniju što je, inače, i generalni trend na Balkanu (na primer u Makedoniji i, donekle, u Bosni). Iako njegove ideje, koje su prvi put izložene u njegovom izlaganju na Humboltovom univerzitetu u Berlinu početkom prošlog meseca, nisu bile predmet razmatranja ni u Njujorku a, koliko je poznato, ni u Briselu, one su se pojavile u dokumentima Evropske unije u vidu “tehničke” inicijative o posebnom procesu stabilizacije i asocijacije Kosova sa EU koja bi bila nezavisno od sličnog procesa za Srbiju i Crnu Goru. Prema Danijelu Serveru, slično se razmišlja i u krugovima NATO gde bi Kosovo moglo postati deo posebnog “Akcionog plana za članstvo” (MAP), pogotovu ukoliko se nastave dileme o odnosu Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) prema članstvu u programu “Partnerstvo za mir”.
      
       Albanska dijaspora
       Treći stav dolazi iz albanskih krugova na Kosovu ali i iz albanske dijaspore u Sjedinjenim Državama. Na konferenciji pod karakterističnim naslovom “Budućnost Kosova: privremena agenda” koju su sredinom novembra zajednički organizovali Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) iz Vašingtona, Nacionalni albanski američki savet i Projekt o dejtonskom mirovnom sporazumu. Uvodno izlaganje je podneo Januš Bugajski koga naša javnost poznaje iz njegovih kolumna u zagrebačkom “Nacionalu” i vatrenog zalaganja za oslobođenje Vojvodine od srpske (srbijanske?) dominacije. Polazni stav je da je to pitanje o kome moraju raspravljati političari, nevladine organizacije, američki Albanci i politički lideri sa Kosova a da je cilj napora CSIS-a da okupi ove aktere, analizira aktuelne probleme Kosova, upozori Vašington na prepreke na putu Kosova ka suverenitetu, demokratiji, vladavini prava, tržišnoj privredi i regionalnoj bezbednosti, utvrdi praktične puteve kojima SAD mogu pomoći Kosovu na ovom putu i promoviše ove zaključke u američkoj javnosti.
       Albanski predstavnici s Kosova su ovom prilikom istakli jedan argument koji se, inače, često može čuti u poslednje vreme: da nerešen finalni status Kosova onemogućava vladi Kosova pristup međunarodnim finansijskim institucijama ali i ulaganja albanske dijaspore, zbog čega je stopa nezaposlenosti dostigla 57 odsto a sve veći broj mladih ljudi se ponovo odlučuje za pečalbu. Poput drugih aktuelnih razmišljanja o Kosovu i predlozi CSIS-a polaze od promena u međunarodnoj zajednici posle 11. septembra 2001. godine i nastoje da ih u ovom svetlu predstave američkoj javnosti i uklope u ciljeve američke politike. Karakteristično je, međutim, da je republikanska administracija mnogo opreznija prema sugestijama koje dolaze iz nevladinog sektora tako da su njeni predstavnici na ovom skupu još jednom ponovili zvaničnu politiku SAD na Kosovu koja nije izašla iz poznatih okvira.
       Zvanični stavovi Jugoslavije i Srbije kreću se, uglavnom, u okvirima plana Koordinacionog centra za Kosovo iako je primetno da je poslednjih meseci došlo do nešto bližih veza sa UNMIK-om i, naročito, do unapređenja međudržavnih odnosa sa zvaničnom Albanijom koja deli interese Beograda za unapređenjem regionalne saradnje kao i želju za što bržom integracijom u evropske i evroatlantske institucije. Za nešto više od mesec dana diplomatski odnosi, koji su bili prekinuti krajem devedesetih a obnovljeni tek prošle godine, podignuti su na ambasadorski nivo, albanski ministar inostranih poslova posetio je Beograd, JAT je otvorio redovnu liniju za Tiranu, čemu se pridružio i neuništivi Bogoljub Karić koji je ovu atmosferu iskoristio da sa svojim Udruženjem industrijalaca potraži poslovne partnere u Tirani. Poučeni lošim iskustvima preuranjenog otvaranja 1997. godine koji su, nehotice, ubrzali izbijanje oružanih sukoba na Kosovu, i Beograd i Tirana ovog puta su obnovi međusobnih odnosa prišli dosta oprezno i bez velikih političkih ambicija svesni da njihovi stabilni međudržavni odnosi predstavljaju možda i jedini most za otvaranje srpsko-albanskog dijaloga o Kosovu.
      
       Planovi Beograda
       Međutim, najveći problem s kojim se Beograd u ovom trenutku suočava jeste produžena politička kriza u zemlji koja ne ostavlja političarima mnogo prostora za smelije korake i veću inicijativu u tom pravcu. Iz razmišljanja koja se u poslednje vreme često mogu sresti na međunarodnim skupovima o jugoistočnoj Evropi nedvosmisleno proizlazi zaključak da je prisutan vidan “zamor Balkanom”, spremnost da se revidiraju neki do sada neprikosnoveni stavovi. Strani sagovornici često mogu da iznenade svojim ocenama o neuspehu međunarodne politike u Bosni ili (nešto ređe) na Kosovu i spremnošću da se bez predrasuda saslušaju i mišljenja lokalnih aktera. Svakom iskusnijem poznavaocu načina na koji funkcioniše međunarodna zajednica jasno je da takvo stanje neće dugo potrajati i da je upravo sada vreme kada postoji spremnost za sveže ideje.
       Tokom 2003. godine pažnja SAD će biti prvenstveno usmerena ka Bliskom istoku i svaka pomoć u smirivanju ili, čak, rešavanju otvorenih kriznih žarišta u Vašingtonu biće dočekana blagonaklono (kao što je to nedavno bio slučaj s privremenim sporazumom o Prevlaci). Kada je EU u pitanju, 2003. godina bi se, sa stanovišta balkanskih zemalja, mogla označiti kao “godina za sad ili nikad” budući da će u prvih šest meseci Unijom predsedavati njena jedina članica s Balkana - Grčka, dok će u drugoj polovini predsedavanje preuzeti Italija - zemlja koja Balkan odlično poznaje i ima vlastite interese da se ubrza njegova integracija u Uniju. Pri tome, Kosovo jeste i ostaje jedno od glavnih pitanja koje će ova zemlja morati da reši pre nego što uđe u ozbiljne pregovore o ulasku u Uniju ma kad se to dogodilo.
       Da li će politički krugovi u Beogradu i Podgorici umeti da prepoznaju i iskoriste ovu šansu da izađu iz začaranog kruga sporova i sukoba i konačno zakorače na put evropske integracije, danas više nego ikada ranije zavisi od njih samih i svesti o istorijskoj odgovornosti za sudbinu sopstvenih naroda.
      
       PREDRAG SIMIĆ