U borbi protiv Filipa Vujanovića opozicija je upotrebila bojkot, sredstvo koje se čuvalo za slučaj raspisivanja referenduma o nezavisnosti

      Znajući nas kakvi smo, bilo je, u stvari, pitanje vremena kada će Srbi i Crnogorci na primeru i neoborivo celom svetu da pokažu kako democracdž doesn’’t njork. Dovoljno je, naime, da jedna stranka (malo jača, doduše), neće da izađe na izbore i kraj - nema izbora, to jest, ako već ja ne mogu da budem izabran, onda neće niko.
       Socijalistička narodna partija (SNP) dala je dokaz da su Srbi i Crnogorci braća, moćniji nego svih ovih godina dok se formalno za to veliko bratstvo zalagala. Bojkotovali su izbore na kojima, inače, ne bi mogli da pobede i tako sprečili Filipa Vujanovića da bude izabran za predsednika Republike Crne Gore. Oko 46 procenata glasova upisanih građana Crne Gore nije bilo dovoljno da bi izbori bili oglašeni uspelim, mada je Vujanović, kandidat DPS-a i SDP-a dobio oko 84 procenta glasova onih što su glasali - u procentima, dakle, prošao je i znatno bolje nego što je to bilo slučaj sa Vojislavom Koštunicom u Srbiji. Ostali Vujanovićevi protivkandidati, njih deset, dobili su po jednocifrenu podršku u procentima, mada ne svi, pošto je pitanje može li se iznos manji od jedan nazvati jednocifrenim.
       OEBS već zna rešenje za izlazak iz ove situacije - ukinuti zakonski zahtev za izlazak polovine plus jedan građanin da bi se izbori u prvom krugu smatrali uspelim. I ovde se već naziru razlike između veće i manje republike u budućoj zajednici Srbije i Crne Gore. Naime, dok je, sa stanovišta OEBS-a, bojkot izbora u Crnoj Gori sprečio da bude izbran demokratski kandidat, u Srbiji je to zaštitna mera koja sprečava da na vlast dođe kakav ekstremista, kao što je Šešelj, koji je, sećamo se, bio drugi, sa velikim mada ne i fantastičnim zaostatkom iza predsednika DSS-a Koštunice. Zato su Evropljani, nije prošao ni ceo dan, preporučili Crnoj Gori promenu izbornog zakona, što nisu bili uradili kada je o Srbima bilo reč.
      
       Kao u oktobru
       Razlika između toga što je uradio sada DPS i što je uradila Demokratska stranka u Srbiji opstruišući izbor Koštunice, postoji utoliko što DS, iako nije imao kandidata, nije formalno pozivao ni na bojkot. Osim toga, sam Vojislav Koštunica je, preventivno odbijajući podršku Zorana Đinđića, uputio DS birače šta im je (ne) činiti bolje, nego što bi to on učinio ma kakvim bojkotom.
       Ponavljanje izbora u Crnoj Gori - kroz tri ili četiri nedelje, prema tamošnjem zakonu sa istim kandidatima, moraće da se održi po postojećim pravilima, i verovatno je da će i tada ishod biti isti. Ni tamošnji zakon ne predviđa eksplicitno ovakvu situaciju, kao ni u Srbiji, ali će, opet kao u Srbiji, po analogiji dužnost predsednika preuzeti predsednik parlamenta, a to je (gle slučaja!) upravo Filip Vujanović. Za razliku od srpskog predsednika parlamenta, crnogorski neće kuburiti sa manjkom političkog autoriteta pošto je Vujanović, uz Mila Đukanovića, najistaknutija politička ličnost vladajuće koalicije.
       Pitanje koje ne bi bilo logično preskočiti je: a zašto je opozicija u Crnoj Gori bojkotovala izbore? Pa, iz prilično nesportskih razloga - videli su da će izgubiti, a bilo bi im mnogo da dva puta izgube važne izbore u roku od samo dva meseca. Pošto se to nije smelo reći baš tim rečima, SNP je potegao za razlozima iz potrošenog arsenala - monopol partije na vlasti, “dosad najveći pritisak na birače” (Dragan Koprivica, funkcioner SNP-a), itd.       Priče o “političkim pritiscima” su, međutim, ovoga puta obična koještarija pošto su se ovi izbori pokazali kao puka verifikacija oktobarskih rezultata, a pred oktobarske izbore veći deo uticaja na biračko mnjenje imala je tog časa vladajuća koalicija SNP-a i liberala.
       Ne samo da je DPS “ostao na svome” (Vujanović je dobio i nekoliko hiljada glasova više nego DPS-SDP, što se objašnjava glasovima pripadnika manjina), nego je to slučaj i sa blokom za bojkot. Kada se na izlaznost od 46 procenata doda onoliko koliko nedostaje do oktobarskog rezultata (77), dobije se 31, tačno onoliko koliko su tada dobile stranke predvođene SNP-om.
       Dakle, SNP je odlučio da upotrebi bojkot, oružje koje je čuvao, možda čuva i dalje, za “majku svih bitaka”, za referendum o nezavisnosti Crne Gore. Proba oružja je uspela, ali SNP nije dobio bogzna šta. Ostaje pasivni učesnik u crnogorskoj političkoj igri, u defanzivi, nesposoban da se transformiše u partiju evropske orijentacije zbog čega je njihov glavni protivnik Milo Đukanović, u odsustvu alternative, neprestani favorit međunarodne zajednice u Crnoj Gori.
      
       Afera
       Zanimljivije pitanje od uspeha bojkota (uspeh se očekivao) bilo je hoće li svađa koja se dogodila na relaciji DPS-SDP pokvariti rezultat Filipa Vujanovića. Nije se to dogodilo ali slučaj ipak jako komplikuje situaciju oko formiranja crnogorske vlade. Priča se sastoji u sledećem: mandatar vlade Milo Đukanović ne uzima u novi sastav Andriju Jovićevića, dosadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. Jovićević je neka vrsta junaka meseca pošto je odobrio hapšenje Zorana Piperovića, pomoćnika državnog tužioca Crne Gore, umešanog u podgorički skandal sa belim robljem.
       Jovićević, međutim, kažu, nije o ovom poduhvatu prethodno izvestio Đukanovića, te ovaj sada ne želi takvog usamljenog jahača u svojoj novoj vladi. To, međutim, nije prihvatljivo za SDP i Ranka Krivokapića, bez kojih nema vladine većine, i eto spora koji je koliko pre dva meseca izgledao da je u domenu naučne fantastike - između koalicionih partnera. Đukanović se opet pita šta mu je trebalo da za sobom ponovo šlepuje političke prikolice iz kojih mu prvom prigodom otkazuju poslušnost.
       Problem koji Đukanović ima sa vladom ipak je marginalan u kontekstu ukupne podeljenosti na “dve Crne Gore”, koji se ispoljio i na ovim izborima, a u poslednje vreme politikolozi sve češće govore i o “dve, pa i tri Srbije”. Politički sistemi na koje se ugledamo jednostavno nisu pravljeni za pretpostavku da neki značajan učesnik odbija da učestvuje na izborima. Možda će Srbija i Crna Gora poslušati preporuke OEBS-a i prihvatiti rešenja kojima se izbegava visok odziv (zapravo, i nije tako visok; u iole normalnim prilikama bi lako bio dostignut) kao zahtev za izbor predsednika i kao sredstvo da se ubuduće izbegnu opstrukcije. To, međutim, ne rešava naš problem.
       Bilans je i u Crnoj Gori isti: omraza među akterima koja onemogućava da se postigne sporazum čak i o samim pravilima igre. Ne postoji toliko dobar sistem koji bi mogao da prevaziđe takav problem. Pravila mogu da se uvezu, sve drugo ostaje.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ