Svoju političku dužnost vidim u borbi za novi ustav u razumnom roku i za parlamentarne izbore odmah po njegovom donošenju. Insistiram na odrednici razumni rok
VOJISLAV KOŠTUNICA

Novi ustav Srbije spada u prioritete za narednu godinu. Suština je, ipak, u promenama u svakodnevnom životu, na desetinama hiljada mesta gde ljudi rade, uče, traže pravdu...
ZORAN ĐINĐIĆ

      Pojmovnik demokratije
       Svoju političku dužnost vidim u borbi za novi ustav u razumnom roku i za parlamentarne izbore odmah po njegovom donošenju. Insistiram na odrednici razumni rok
      
       Danas, kada se konačno nazire kraj funkciji koju obavljam skoro godinu dana duže no što je trebalo i no što sam u predizbornoj kampanji obećao, ne očekujući da će se i kod koga javiti panični strah od izbora, pokušavam da nekako svedem stvari i vidim šta je to što je, zapravo, grupa ljudi koja je došla na vlast u septembru 2000. godine ostavila za sobom, kakvu smo osnovu za budućnost postavili, je li to staza kojom vredi ići. Drugačije rečeno, pokušavam da napravim neku vrstu popisa: šta jesmo a šta nismo postigli, šta smo ispunili, gde smo izneverili obećanja i šta nas čeka. Doduše, kako više nismo povezana grupa, već skup mahom jasno odeljenih pojedinaca, zagovornika ove ili one političke opcije ili, pre, ove ili one političke metodologije, bolje da govorim u prvom licu jednine, ne množine. Dakle, šta jesam, a šta nisam uspeo, svejedno da li stigao ili mogao, da uradim. I kakvu, iz te perspektive, budućnost vidim.
       O otvaranju prema svetu i normalizovanju odnosa sa susedima neću govoriti. Tu se sve zna. Ima, naravno, večitih kritičara, kritizera gotovo, koji će reći da smo Prevlaku ovim privremenim protokolom dali ljutim protivnicima, kao da ni za Avnoj ni za Badentera i njegovu komisiju nisu čuli. Pitam se ponekad, kad ih slušam tako ostrašćene, da li su sa istim žarom postavljali pitanje pravednosti, istorijske, ekonomske i svake druge utemeljenosti međurepubličkih granica na nekadašnjim sastancima one sveprožimajuće i inokosne partije. Sumnjam. O Kumanovskom sporazumu da i ne govorimo. Ipak, sve u svemu, mislim da je neko opšte uverenje, ili bar preovlađujuća ocena, da je na spoljnopolitičkom planu uglavnom urađeno sve što se moglo uraditi. Naravno, svet je daleko od idealnog mesta, ali naš položaj nije rđav. Nismo više u sporu sa svetom, a opet nismo izgubili sebe. Izlečili smo se od autizma, a nismo oboleli od natovskog ili nekog drugog nadnacionalnog patriotizma.
       Ta prva popisna stavka je u redu. Šta je sa ostalima? Preuređenje odnosa unutar zajedničke države zahtevalo je najviše truda i strpljenja, na to je najviše vremena i energije otišlo i kritike su tu najžešće, i one koje izriču separatisti, odnosno independisti, i one koje izriču unitaristi. Zapravo, same te kritike su najbolji dokaz da ovo što je urađeno Beogradskim sporazumom i Ustavnom poveljom predstavlja stvarni novi početak i priliku za zdravi razvoj državne zajednice Srbije i Crne Gore. Harmonizovaćemo se i ojačaćemo iznutra, prilike će nas na to naterati, suviše smo mali i jedni i drugi da bismo bili sami, čak i da nema svih ovih davnašnjih veza među nama. A te veze su jake, povremeno prejake, i u ljubavi, i u mržnji. Skloni smo preterivanju i u jednom i u drugom, valjda je to dinarska violentnost. Naravno da bih voleo da je državna osnova čvršća, prosto zato što sam ubeđen da budućnost i Srbije i Crne Gore leži u državnoj zajednici koju one tvore. A onda pomislim na referendum od 1. marta 1992. godine i pitanje koje je glasilo: Da li ste za to da Crna Gora, kao suverena republika, nastavi da živi u zajedničkoj državi sa drugim republikama koje to budu željele? pa shvatim da ovo što je postignuto jeste minimalno, ali i jedino što se realno moglo postići. U svakom slučaju, stvari su sada neuporedivo jasnije i čistije, bar nema one prikrivene konfederalizacije koju nam je doneo žabljački ustav. A upravo je ta prikrivenost bila najveći problem.
       Ostale popisne stavke? Tu već stvari dosta rđavo stoje. Ono najvažnije, demokratsku, pravnu, socijalno odgovornu državu nemamo. Nemamo institucije, ni stvarnu podelu vlasti. Mreža socijalne zaštite, društvena solidarnost, aktivna uloga sindikata, društveni dogovor - sve su to reči koje samo retki među nama, političarima, pominju. Mene su zbog toga više puta prozivali za demagogiju i populizam. Sindikati se maltene proglašavaju za ostatak samoupravljačke ideologije. Kao da smo ne samo u minuloj deceniji, nego i onima koje su joj prethodile i put joj utrle, izgubili sposobnost razumevanja osnovnih političkih i socijalnih pojmova. A tim široko rasprostranjenim neznanjem lako je manipulisati. Namerno sam pomenuo socijalnu odgovornost, jer mi ne izlazi iz glave nedavna izjava nadležnog ministra da socijalni zahtevi odvraćaju investitore. Pa koga su to mislili da dovedu? Goniče robova? Ili možda da nas vrate u doba prvobitne akumulacije kapitala?
       Vladavina prava, sprovodljivost zakona, nezavisno sudstvo, razdvojena izvršna i zakonodavna vlast, smenjivost pojedinaca i stalnost institucija - o tome jedva da se i govori, a i kad se govori, sve je nekako pobrkano i zamućeno. Zato često i pomišljam da nam treba neka vrsta pojmovnika demokratije. Da shvatimo šta je šta, da ne može, recimo, vlada kontrolisati parlament nego parlament mora da kontroliše vladu, da nema večne većine u parlamentu (bar ne kad je reč o stvarnom višepartijskom sistemu i pravom parlamentu), da ustav nije stvar ničijeg hira i da izbori nisu elementarna nepogoda, nego osnov demokratije. Naravno, izbori po racionalnom zakonu, po demokratskim pravilima i po sređenim biračkim spiskovima. Odatle treba da krenemo i to je posao koji nam predstoji. Svoju političku ulogu, čak ne samo ulogu, nego dužnost, vidim u borbi za novi ustav u razumnom roku i za parlamentarne izbore odmah po njegovom donošenju. Insistiram na odrednici razumni rok, jednostavno zato što ćemo, ne bude li tako, morati da izađemo na izbore za ustavotvornu skupštinu. Prva varijanta, ustav pa izbori, mirnija je i manje košta, u svakom pogledu. I druga, međutim, dolazi u obzir. Tačnije, ta druga će, dođe li do nje, pre biti rezultat moranja nego htenja. Ne vredi inače da se zavaravamo: politička, ekonomska, socijalna situacija u zemlji je rđava, problemi su se nagomilali, kriminal cveta (valjda posle Zemun polja niko neće govoriti o navodno izmišljenom problemu kriminalizacije društva). Besmisleno je da pričamo o investitorima koji tek što nisu stigli i o silnim parama u slamaricama. Bez stabilizacije prilika mi nijedno pitanje nećemo rešiti. I bez čvrstih i ukorenjenih institucija. Među koje, naravno, spada i institucija predsednika Republike, ali ne bi bilo lepo da ja u tu raspravu podrobnije ulazim, bar zasad. Znam samo da smo i tu jedinstvena država u svetu, u punoj simetriji sa Crnom Gorom, razume se.
      
       VOJISLAV KOŠTUNICA
      
      
       Prestići region
       Novi ustav Srbije spada u prioritete za narednu godinu. Suština je, ipak, u promenama u svakodnevnom životu, na desetinama hiljada mesta gde ljudi rade, uče, traže pravdu...
      
       Kada govorimo o prioritetima za sledeću godinu, glavno pitanje je u kom pravcu želimo da vodimo zemlju, šta je naša dugoročna strategija i koji su nam krajnji ciljevi. Iz odgovora na ta pitanja slede ne samo prioriteti, nego i ukupni plan aktivnosti. Za sledeću godinu i za sledeće godine. Po mom uverenju, naša nacionalna strategija treba da bude: ubrzano podizanje konkurentnosti naše zemlje, najpre u regionalnom poređenju, a potom približavanje evropskim standardima.
       Za 3-4 godine mogli bismo, ako ne napravimo nijednu ozbiljniju grešku, da postanemo najdinamičnija privreda i društvo jugoistočne Evrope, a negde oko 2010. prirodni kandidat za EU. Sve to na bazi podizanja efikasnosti našeg sistema i produktivnosti rada naših građana, preduzeća i institucija. Konkurentnost se meri snagom društva i privrede, kvalitetom osnovnih institucija (školstva, zdravstva, socijalnog staranja...), kvalitetom proizvoda i usluga, kvalitetom infrastrukture i stila života. U krajnjoj instanci, konkurentni smo ako u našu zemlju ljudi dolaze da rade, studiraju i zabavljaju se u istoj meri u kojoj naši građani odlaze u druge zemlje.
       Na putu ka ovom strateškom cilju moraju se zaobići ili srušiti neke prepreke i, uporedo sa tim, deblokirati i razviti vlastiti potencijali, do visokog nivoa koji se traži u evropskoj ligi.
       Prvi važan uslov za ubrzano napredovanje tiče se našeg međunarodnog položaja. Naš međunarodni status ne sme da postane sporan iz bilo kog razloga, jer bismo u suprotnom bili izgurani na traku za sporo kretanje. U tom slučaju nema ni govora o preticanju. Ako bismo se uopšte kretali napred, to bi bilo puževim korakom. Toliko o saradnji sa Hagom, trgovini oružjem i drugim potencijalnim kontroverzama sa tzv. međunarodnom zajednicom. Drugi uslov odnosi se na efikasno rešavanje statusnih pitanja, pre svega na relaciji Srbije i Crne Gore. Zajednička država treba da bude u funkciji ubrzanog razvoja, jer smo i jedni i drugi previše vremena izgubili tražeći “zlatno runo” prave državne forme. Utoliko je jedan od prioriteta naredne godine da se bez velikih ideoloških rasprava omogući neometano funkcionisanje onih osnovnih zajedničkih funkcija.
       U statusna pitanja koja postepeno dolaze na dnevni red ubrajam i pitanje Kosova. Sledeće godine treba pokrenuti političko-diplomatsku ofanzivu sa ciljem da se energično i neuvijeno pokrenu pitanja prava, suvereniteta i budućnosti, ali ne na papiru i u nekoj novoj rezoluciji, nego u realnosti. Srpski narod na Kosovu nije zbir građana koji sa manje ili više uspeha opstaje pod nemogućim uslovima, već je konstitutivni činilac koji po prirodi stvari treba da ima svoja kolektivna prava i mehanizme za efikasno zadovoljavanje svojih interesa i zaštitu svojih prava. Samo tako bismo Kosovo spustili iz ustavnog lebdenja i zatvorili Pandorinu kutiju novih dezintegracija na Balkanu.
       Ono treće što mora da bude urađeno, odnosi se na odlučan nastavak započetih procesa modernizacije našeg društva i privrede. Novi ustav Srbije treba da osigura okvir za neometano odvijanje ovih procesa, i utoliko njegovo donošenje svakako spada u prioritete za narednu godinu. Suština je, ipak, u promenama u svakodnevnom životu, na desetinama hiljada mesta gde ljudi rade, uče, traže pravdu, ostvaruju prava. Možemo imati najbolji ustav i zakone, ali pitanje naše konkurentnosti rešava se na kvalitetu svakodnevnog života. Šta da učinimo da podignemo kvalitet naše putne mreže, našeg energetskog sistema, naših škola i bolnica, kvalifikacione strukture naših radnika, tehnologije u našim preduzećima? Kako da stvorimo dovoljno zdravih radnih mesta za sve koji žele posao, da u našem društvu šansu dobije svako ko ima ambiciju, da se poštuju red i zakon?
       Odgovor je jednostavan, mada ga nije jednostavno sprovesti u delo. Uklanjati sve što je nefunkcionalno i neefikasno. Najpre društvenu svojinu, koja počiva na kolektivnoj neodgovornosti. Što više imamo privatne privrede, to je više inicijative, preduzetničke energije, investicija, sigurnih radnih mesta. Zatim, ozbiljna transformacija javnih preduzeća i državne administracije. Te ustanove treba da budu servis građana koji svakog trenutka imaju pravo da znaju koji kvalitet i cenu dobijaju za svoj novac. Zatim, uspostavljanje vladavine zakona i oštre sankcije za sve koji ga krše, a posebno za one koji zakon krše na nasilan način.
       Utoliko su tri ključna prioriteta za sledeću godinu: prvo, nastavak i ubrzanje privatizacije postojeće društvene privrede i podsticanje postojećeg privatnog preduzetništva zarad podizanja konkurentnosti naših preduzeća i otvaranja zdravih radnih mesta za naše građane; drugo, restrukturisanje javnih preduzeća i državne administracije, da bi mogli uspešno da servisiraju i prate moderno i dinamično srpsko društvo koje je u nastajanju; treće, intenziviranje aktivnosti u policiji i pravosuđu na isušivanju poslednjih kriminalnih močvara, zaostalih iz prethodnog perioda. Želimo da budemo društvo energije, optimizma i inicijativa. Sa građanima koji veruju u sebe i svoju zemlju, koji vredno rade, idu u susret problemima, a ne izbegavaju ih, sa građanima koji ne posustanu kod svake prepreke i ne razočaraju se kod prvog neuspeha. Želimo da budemo društvo slobodno od straha i slobodno od siromaštva. Sa građanima koji nemaju razlog da strahuju za svoj život i imovinu, ili za nezavisnost i bezbednost zemlje, na svakom pedlju njene teritorije. Takođe, sa građanima koji znaju da žive u solidarnom društvu koje se brine za svoje socijalno ugrožene članove. Sledeća godina je prilika da se još jedan korak približimo viziji društva kakvo želimo u Srbiji.
      
       ZORAN ĐINĐIĆ