Sa Stonsima nema pregovora, već samo razgovor da li možeš da ispuniš njihove standarde i uslove. Sve je minuciozno navedeno u ugovoru koji ima osamdeset dve strane. Uslove smo ispunili. Rolingstonsi, dakle, sledećeg leta dolaze u Beograd

      Maksa Ćatović, vlasnik produkcijske kuće "Komuna", legenda jugoslovenskog šou-biznisa - dobio je pravo da organizuje koncert Rolingstonsa u Beogradu.
       "To bi bilo od neprocenjive važnosti za imidž i marketing jedne zemlje. Setite se koliko je to pomoglo Češkoj i Havelu i koliko je za Hrvatsku značio koncert Stonsa u Zagrebu pre nekoliko godina. Ne mogu da verujem da je to svojevremeno shvatio Tuđman, koji je bio čovek seljačke mentalne strukture, a da tako očiglednu činjenicu neće razumeti sadašnja srpska vlast u kojoj sede ljudi urbanog senzibiliteta", rekao je letos Ivan Ivačković na promociji svoje knjige o Rolingstonsima.
       Srpska vlast je razumela.
       Istorijski događaj za Srbiju dogodiće se na leto sledeće godine.
       Kako je došlo do toga? "Jednog dana moj prijatelj i kum Petar Peca Popović me je upitao da li bih mogao da organizujem dolazak Stonsa u Beograd", kaže na početku razgovora za NIN Maksa Ćatović. "Odgovorio sam da bih verovatno to mogao da uradim ali je pitanje da li sam spreman da uđem u tu varijantu jer znam koliki je to posao, posebno u zemlji kakva je naša. Peca mi je rekao da će organizovati jedan sastanak pa da posle tog sastanka odlučim. Nije mi rekao ni gde bi bio taj sastanak a ni sa kim.
       Ubrzo potom došlo je do sastanka u Skupštini Srbije u kabinetu Čedomira Jovanovića kome su pored Pece, Čede i mene prisustvovali i Ivan Andrić i Marko Maršićević.
       Čeda mi je postavio isto pitanje kao i Peca. Odgovorio sam mu da verovatno mogu da dovedem Stonse u Beograd ali da nisam spreman da uđem u tako nešto, svestan kakvi sve problemi u organizaciji mogu da nastanu ako neke od javnih službi ne budu funkcionisale kako treba.
       Onda mi je Čeda obećao da ću imati garancije svih državnih organa od najviših do gradskih i da će sve službe koje budu bile usmerene na organizaciju koncerta biti maksimalno spremne da mi izađu u susret.
       Šta sam mogao da kažem osim: hajde da probamo. Tražio sam i tri pisma sa garancijama: pismo predsednika Vlade Srbije, pismo predsednika beogradske vlade i pismo direktora hipodroma. Sve tri garancije sam dobio.
       Dakle, krajem septembra imao sam sastanak sa Čedom, prve nedelje oktobra poslao sam dopis i posle dvadesetak dana smo počeli razgovore.
       Zašto sam tražio garancije?
       Poznajući način razmišljanja ljudi sa zapada kao i njihove predrasude o nama stvorene na osnovu stereotipa koji o nama vlada u svetu želeo sam ovim garancijama da predupredim mogućnost da nas a priori odbiju.
       To je uspelo.
       Posle toga su počeli razgovori, ne pregovori. Sa Stonsima nema pregovora, već samo razgovor da li možeš da ispuniš njihove standarde i uslove. To je sve minuciozno navedeno u ugovoru koji ima osamdeset dve strane. Samo lista njihovih zahteva ima negde oko pedeset stranica. Razgovor oko novca je najmanji problem. Oni ne traže pare već samo garanciju da će određeni deo prihoda biti uplaćen na njihov račun. Uopšte se ne postavlja pitanje uspešnosti koncerta.
       Beograd će biti specijalno mesto u smislu da ukoliko se sve od 150 000 karata prodaju, moći će da se ide i na varijantu od 200 000 posetilaca. Naravno, sve u dogovoru sa menadžmentom Stonsa.
       Sto hiljada je donja granica koja pokriva troškove organizacije i minimalni garantovani honorar benda. Uopšte ne sumnjam da ćemo prodati 150 000 karata.
       Lokalni organizatori, ne samo mi u Beogradu, imaju samo jedan zadatak: da pripreme prostor za održavanje koncerta i da ga obezbede. Sve ostalo oni izvode.
       Stonsi imaju tri pozornice koje razvoze u po 16 šlepera, imaju dve identične opreme za rasvetu i ozvučenje...
       Bina se montira dva dana. Ujutru na dan koncerta je proba i mi u 14 nula nula puštamo publiku na teren. Dolazi grupa, odradi koncert, u toku noći počinje demontaža opreme i narednog dana oprema odlazi... Znači, njihovi ljudi su negde oko pet dana u zemlji.
       Sve je kapilarno razrađeno.
       Moja omiljena priča vezana za Mika Džegera je da on voli da odigra partiju bilijara pre koncerta. Pored šest identičnih garderoba, kao na bilo kom drugom koncertu obavezna je i identična soba za zabavu u kojoj se nalaze video-igrice, fliperi i bilijar. I u opisu stvari koje treba da im se obezbede za zabavu, pored ostalog, piše: bilijar, stalak za štapove sa pet štapova, kreda, dva seta kugli, trougao... Ne podrazumeva se da uz bilijar idu štapovi, kreda, kugle... Zabune ne može da bude. Sve je precizirano.
       Da li bi Stonsi došli da se ja nisam uključio, ne znam niti me interesuje. Ali, znam da se ne bih prihvatio ovog posla da nisam imao garancije ljudi iz srpske vlasti.
       Postavlja se pitanje onda: Ima li u svemu tome politike?
       Ako se postavi to pitanje onda se u stvari postavlja pitanje da li smo mi normalna zemlja? Ako se pravi politika od rokenrola onda mi nismo normalna zemlja."
       Kako se oseća čovek koji će u Srbiju dovesti Rolingstonse?
       "Ovo je kruna moje karijere. Posle ovog koncerta mogu da idem u penziju. To je vrh, veće i bolje ne postoji za sada".
      
       LUKA MIČETA
      
      

Ko je Maksa Ćatović? Početkom sedamdesetih godina Maksa Ćatović bio je disk-džokej u najpoznatijim beogradskim disko klubovima "Cepelin" i "Monokl"... Napustivši studije ekonomije postao je menadžer najvećih zvezda rokenrola socijalističke Jugoslavije - Gorana Bregovića i Zdravka Čolića. Glasoviti rok spektakl SFR Jugoslavije, koncert "Bijelog dugmeta" kod Hajdučke česme, kultnog događaja tadašnje generacije, organizovao je Maksa Ćatović sa Pecom Popovićem. Bio je to balkanski "Vudstok". Na Marakani je 1978. godine organizovao koncert Zdravka Čolića - za pamćenje.        Godine 1981. osmislio je i realizovao dvodnevni rok maraton "Svi marš na ples" kada je specijalni gost maratona bila i grupa Iron Maiden, tada broj jedan bend u Engleskoj. Bio je to nezaboravan događaj. Posle toga se povukao.        Od lokalnog disk-džokeja do koproducenta Kusturičinog "Andergraunda" i svečanog postolja na Kroazeti prošlo je manje od tri decenije.        "Bilo jednom jedno vreme, da parafraziram Kusturicu", kaže Ćatović. "Kao menadžer Gorana Bregovića i 'Bijelog dugmeta', s obzirom da je Goran radio muziku za Kusturičine filmove, došlo se na ideju da budem jedan od producenata filma "Andergraund". To je bio veliki posao ali i veliko zadovoljstvo. Nakon toga bio sam producent i Emirovog filma "Crna mačka, beli mačor".        "Komuna" pruža najsloženije tehničke i stručne usluge u oblasti muzičke i filmske produkcije. Za film Gage Antonijevića "Spasitelj" Oliver Stoun, glavni producent, angažovao je upravo "Komunu". Svoj posao ljudi iz "Komune" su obavili besprekorno tako da je "Komuna" postala i koproducent filma "Spasitelj".        "'Komuna' je", kaže Maksa Ćatović, "bila producent i filma 'Normalni ljudi' i najgledanije serije od kada se zvanično meri gledanost u nas - 'Porodično blago'. Svaku epizodu te serije gledalo je oko 3,5 miliona ljudi. Sada je počela da se emituje i naša serija 'Lisice' a uskoro će krenuti sa emitovanjem i serija 'Neki novi klinci'. 'Komuna' je ove godine snimila više od 30 sati igranog programa."        Zašto baš "Komuna"?        "Posle rok hepeninga koji sam organizovao 1981. godine na beogradskom Hipodromu povukao sam se iz šou-biznisa. Nisam ništa radio, samo sam putovao.        Nekoliko godina kasnije, tačnije 1985. godine Kornelije Bata Kovač i još neki moji prijatelji nagovorili su me da osnujem privatnu firmu koja bi se bavila izdavanjem ploča i kaseta. To je, kao što znate, bilo vreme socijalizma kada još niko nije pomišljao na višepartijski sistem i tržišnu ekonomiju, gde bi privatne firme imale ravnopravan status sa državnim preduzećima.        Iz tih razloga, kada sam razmišljao o imenu firme, nastojao sam da izaberem ime koje neće bosti oči, koje neće odmah asocirati na privatnu firmu. Dakle, u pitanju su bili čisto praktični razlozi. Dvoumio sam se između imena 'Udarnik'" i 'Komuna'. Opredelio sam se za "Komunu" jer je univerzalnije."        Jedan od vlasnika "Komune" bio je i Milorad Vučelić nekada visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije.        "Milorada Vučelića znam više od dvadeset godina. Uvek smo imali korektne odnose. Zbližili smo se više tokom snimanja "Andergraunda" jer je i Radio-televizija Srbije, na čijem je on čelu tada bio, bila jedan od producenata ovog filma.        Kada je Vučelić smenjen sa mesta direktora Radio televizije Srbije i kada se našao u političkim neprilikama ja sam ga pozvao da dođe u "Komunu" i bude njen direktor. Mnogi su mi tada rekli da mi to nije pametan potez. Međutim, ja sam mislio da treba tako da postupim i tako sam postupio.        Mene politika ne interesuje. Interesuje me posao i moji prijatelji. Milorad Vučelić je moj prijatelj. Kada se našao u nevolji smatrao sam da treba da mu pomognem.        Politika me, ponavljam, ne zanima, trudim se da politika bude izvan posla kojim se bavim."        Politika? "Ma, koga boli za to...", kako reče Korto Malteze (doduše jednom drugom prilikom) junak stripova Huga Prata čija prava na objavljivanje u Jugoslaviji drži "Komuna".