NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kako Partija kaže

      
       Nisam odoleo profesionalnom nagonu da ne izbrojim: na dvadeset i šest stranica sekretarovog referata i predsednikovog govora demokratija nije spomenuta nijednom. Samo jednom je spomenuta socijalistička demokratija (da bi se kazalo da joj “treba prilaziti kao klasnom pitanju”), a pridev demokratski korišćen je isključivo u vezi sa centralizmom (demokratski centralizam - koji treba jačati kao fundamentalnu normu u Savezu komunista).
       O omladini je kazano jedino da treba razmotriti zadatke komunista “u radu sa omladinom”. A obrazovanje, vaspitanje, kultura, izdavačka delatnost i štampa spomenuti su, skupno, tek u jednoj rečenici, da se upozori kako je u njima “došlo do zaostajanja u borbi za unošenje marksizma” i do “prodora klasno tuđih idejnih interesa”.
       Bio je to zaista novi, drukčiji, politički kurs. Suštinski različit, ne samo u pogledu političkih ideja nego i u intelektualnom, moralnom i komunikacijskom smislu, od onoga koji je bio promovisan pod Nikezićevim i Tepavčevim rukovodstvom u Srbiji, odnosno Vojvodini. I suštinski sličan onome (kursu) iz vremena obračuna sa ostacima buržoazije, kulacima, informbirovcima...
       Na neobičnost takvog govora na početku 1973. godine (četvrt veka od završetka rata i oružane revolucije!) osvrnuće se, međutim, samo jedan učesnik u diskusiji - komandant Pokrajinskog štaba narodne odbrane, general i narodni heroj Marko Peričin Kamenjar. “Ove reči”, kazao je, “koje su pale ovde danas u materijalu i diskusiji su teške reči, i mi posle rata tako teških reči nismo čuli. “
       Ali, ni njemu to nije zasmetalo. Naprotiv, on je smatrao da su “teške reči dokaz da situaciju treba shvatiti vrlo ozbiljno”. Njemu je laknulo, i rekao je da veruje kako “nema sada nikoga kome situacija nije jasna”.
       Ipak, on Će doprineti da bude joŠ jasnija. Reći će: “Ljudi su vraćali partijske knjižice zato što se nisu slagali sa našom liberalnom politikom. (...) Ja mislim da su oni bili u pravu. Jer, vidite na šta mi ličimo! Ne znam kako smo se mogli dotle izopačiti! Kod nas pokrajinski sekretar ili zamenik sekretara, i doktor nauka i sudija Vrhovnog suda, na odgovornom mestu, može da bude neko ko nije član Saveza komunista.”
       Toliko se izopačiti!
       Grublji napad na slobode i prava građana i otvorenije zalaganje za dogmatsku isključivost i komandnu ulogu (reboljševizaciju) Saveza komunista jedva da su bili mogući, ali ne samo da na to nije bilo prigovora nego je zaključeno, i objavljeno, da se u kadrovskoj politici ubuduće “mora obezbediti dominacija klasnog kriterijuma u izboru pojedinaca ne samo na političke nego i na radne funkcije”.
       U skladu s tim, već sledećeg dana, sa konferencije komunista u Somboru (gradu u kojem je osnovana prva srpska učiteljska škola!), bilo je poručeno da bi “trebalo da svi nastavnici koji predaju društvene nauke budu članovi Saveza komunista i da se prilikom prijema u radni odnos daje prednost nastavnicima koji su članovi Saveza komunista”.
       Na svim nivoima i u svim oblastima društvenog života i rada najvažnije je postalo zaoštravanje klasne borbe.
       Direktive su gušile dijalog, koji se jedva bio začeo u Partiji i društvu.
       Međutim, nije bilo malo onih koji su to prihvatili ne samo iz partijske discipline i straha, ili s nadom da je u pitanju “korak nazad radi dva koraka napred”, nego baš sa zadovoljstvom, s verom da je tako najbolje. I doprinosili su tome svom snagom.
       Zato što je takva politika najviše odgovarala njihovim sposobnostima i iskustvu.
       Vaspitavani da budu vojnici partije i da rade ono što Partija kaže, takvi su se osećali nevažnim i nekorisnim u politici bez stalnih i brojnih neprijatelja, bez direktiva i poverljivih informacija, bez “konkretnih zaduženja”, bez “rasporeda za teren”, bez “izveštaja”, bez izjašnjavanja i samokritičkih ispovedanja, kritike i samokritike, bez kadrovskih rasporeda i karakteristika...
       Bilo im je dosadno da raspravljaju o onome “što znaju i mogu da rade i svi ostali građani”. Samostalnost su doživljavali kao usamljenost, a ne kao pravo.
       Bilo im je zato - pogotovo kada im je kazano da je protiv liberala i Tito - i lakše i korisnije da prihvate ocenu da su liberali pretvarali Partiju (uvek su radije govorili Partija nego Savez) u debatni klub, verbalizmom umrtvili akciju, omogućili malograđanski uticaj i elitizam i privatizovali kadrovsku politiku, negoli da se osposobe da znanjem i razumevanjem prednjače u debatama i radu, i da napreduju, materijalno i društveno, u skladu s rezultatima koje postižu u demokratskoj konkurenciji.
       Jedva su dočekali da se vrate na ofanzivnu platformu.
       Uz već citiranog generala Peričina, tu vrstu političkog entuzijazma, u napadu na liberale, ispoljiće naročito Miloš Nikolčin, predsednik u Savezu boraca Vojvodine, general Sava Sogić, predsednik u Savezu rezervnih vojnih starešina, Pavle Krtenić, predsednik Komisije za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu, i Predrag Vladisavljević, predsednik u Savezu sindikata Vojvodine.
       Nijedan od njih nije bio član Pokrajinskog komiteta, čiji je rad trebalo kritički analizirati, ali su bili “provereni kadrovi”, i bili su tu da, zajedno sa Doronjskim i Alimpićem, obezbede “revolucionarni izlaz iz situacije”.
       Od dvadeset i devet govornika na sastanku, dvanaest nisu bili članovi Pokrajinskog komiteta, i baš oni su najžešće napali bivši partijski vrh Vojvodine.
       Moglo im se. Nisu morali da nas gledaju u oči dok su govorili niti da brinu o tome šta ćemo mi reći. Mi smo bili izolovani. Po njihovom uverenju - zauvek.
       Najuticajniji u obračunu s liberalizmom u Vojvodini bio je Stevan Doronjski, član Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije, dugogodišnji politički i državni funkcioner u Vojvodini (1951-1963), i predstavnik Vojvodine u republičkim i saveznim (jugoslovenskim) rukovodstvima.
       Oprostio se od Tita 1980. godine kao predsedavajući Predsedništva SK Jugoslavije.
       Doronjski je ocenio da je “ova samokritička analiza idejno-političkog stanja, prakse i rada poštena i hrabra”, da je “istina da su mnoga pitanja u ovom referatu (Jona Srbovana) idejno-politički raščišćena, da sa nekim ocenama, koje su tu definisane, prestaju dileme i nejasnoće”, i “svi mi koji ovde u radu danas učestvujemo potvrdili smo se”, pa je “velika stvar što danas govorimo o sebi - pošteno i otvoreno. Nikom neće ugled pasti, ja tvrdim da će ugled porasti.”
       Možda Doronjski nije znao da je i Staljin tražio da samokritika uvek bude takva. “Mi postavljamo uslov”, govorio je na XV Kongresu SKP(b), 1926. godine, “da opozicija mora otvoreno i pošteno da se odrekne svojih pogleda pred celim svetom. Ona mora da žigoše svoje greške!”
       Znao ili ne, govorio je isto.
       Ponašajući se kao ovlašćeni tumač Pisma Izvršnog biroa i Titovog govora u Vojvodini (jednako kao Dragoslav-Draža Marković u Srbiji, stalno s Pismom pri ruci), Doronjski je davao oprost, indulgenciju, onima koji su žigosali svoje greške.
       Onima što će se kasnije izjašnjavati to je bio putokaz.
       DORONjSKI PODRŽAVA “OBRAČUN, PREKID I RASKID sa oportunizmom”. Opominje da će “uspeh zavisiti od borbe i revolucionarne akcije”. Ističe važnost “revolucionarne akcije za razbijanje tehnokratizma”. Hvali “zavođenje i stvaranje reda, sređivanje stanja u Savezu komunista”. Predlaže da se “zada snažan udarac liberalističkim snagama”. Osuđuje “blato oportunizma”. Traži “odlučnu borbu za generalnu liniju Partije”.
       Nije se javio za reč “s namerom i željom da produbljuje bilo koju od ocena u referatu” nego da se “i sam ovde izjasni”, i samo da “naznači dve-tri stvari”.
       Ovako ih je naznačio:
       “Nećemo mi tako lako prevazići i rešiti probleme. Trenutno je stabilizacija u centru naše pažnje, i borbe će još dugo biti. Ekonomski problemi u privredi su oštri, izražavaju se u obliku nelikvidnosti, nepokrivenih investicija, u gubicima, preteranoj opštoj i investicionoj potrošnji itd. (...) Ali, kažimo, istine radi, da je ovakva ekonomska situacija jedan od najboljih izraza krize tehnokratizma i njegove nesposobnosti da ove probleme reši i da ima bilo kakvu ulogu u progresivnom vođenju našeg društva. Morali bismo uskoro, ne ovde, nego svuda, da utvrdimo kakve je sve štete tehnokratizam i tehnokratski monopol kao društveni odnos naneo radničkoj klasi i samoupravnom socijalizmu.”
       Štetu od tehnokratizma, dakle, tek treba utvrditi, ali je već opštepoznato da je ona najveća, svuda!
       “Želim da ukažem na idejno-politički problem o kojem se govori u referatu Sekretarijata, a to je upravo liberalizam, bolje rečeno, liberalan odnos prema tendencijama, akcijama i društvenim akterima antisamoupravne akcije. Taj liberalni odnos značio je i znači napuštanje klasne suštine SK Jugoslavije. (...) Tehnokratizam i tehnokratske grupacije su imali monopol nad najvećim delom akumulacije u našem društvu, prema tome i najveći utucaj na proširenu reprodukciju. (...) Kad govorimo o tome da su drugovi koji su liberalno gledali i liberalno se odnosili prema ovome izneverili klasnu suštinu, moramo znati jedno - taj liberalan odnos je faktički vraćao razvoj na birokratski sistem, jer je on morao da preduzima administrativne mere i zaustavlja ovakva nepovoljna društveno-ekonomska kretanja, u interesu celine društva, njegove stabilnosti i obezbeđenja njegovog socijalističkog i samoupravnog karaktera. To tek čeka svoju idejno-političku analizu.”
       I to, dakle, tek čeka dublju analizu, ali je već opštepoznato!
       “Verbalni oblik borbe, rada i ponašanja je izabran zbog toga da bi se formalno skinula odgovornost sa pojedinih foruma SK, jer je stav deklarisan, ali akcija nije usledila, pa bi se SK - da je takva praksa ostala i vladala - postepeno pretvorio u debatni klub. Anarholiberali, birokrati i svi drugi već odavno nisu drugo ni tražili. (...) A danas mi otvoreno kažemo Savezu komunista i radničkoj klasi Vojvodine i Jugoslavije: sa tom praksom i orijentacijom se ovde kida, odlučno i za nas neopozivo i nepovratno!”
       Radničku klasu Srbije je, valjda slučajno, zaboravio.
       Nije hteo da govori “o mišljenjima da se danas vraćamo nazad”. Zato što “nas optužuju oni kojima smeta zavođenje i stvaranje reda, sređivanje stanja u SK i društvu, sabiranje naših snaga i organizovanje u borbi za dalji naš samoupravni razvoj”.
       Kao i svi drugi, ni Doronjski nije smatrao da je potrebno da makar jednu svoju tvrdnju potkrepi bar jednim političkim stavom liberala, iz referata i štampe, ili bar jednim primerom iz društvene prakse “iz vremena liberalizma u Vojvodini”.
       A niko nije bio toliko radoznao da ga o tome pita.
       Sve je primano kao opštepoznato.
       Mada garantuje da od samokritike raste ugled, Doronjski samo kritikuje.
       Ne oseća se krivim ni za šta, kao da je decenijama bio u opoziciji, a ne u partijskom i državnom vrhu zemlje.
       Kritički analizira, utvrđuje štetu, ukazuje na probleme, objašnjava zadatke (krupna su pitanja za čije se rešenje borimo, nećemo lako prevazići probleme i sl.)!
       POŠTO SE ZA “LOŠU SITUACIJU” ne oseća odgovornim, može da je predstavi i nepovoljnijom no što jeste. Kad govori o “oblicima ispoljavanja ekonomske nestabilnosti”, prećutkuje da su u Vojvodini baš tokom 1972. godine smanjeni i gubici i nepokrivene investicije i nelikvidnost i broj nezaposlenih.
       Samo dve nedelje posle njegovih kritičkih ocena, na sastanku PK razmatrana je politika privredne stabilizacije, i zaključeno je: “U odnosu na opšte stanje u Jugoslaviji, privredne organizacije u Vojvodini su u januaru 1973. godine, po završnim računima za 1972. godinu, učestvovale u ukupnim blokiranim sredstvima sa 6,6 odsto, u neizmirenim obavezama sa 6,0 odsto, u nepokrivenim gubicima sa 2,9 odsto, u nepokrivenim investicijama sa 2,5 odsto, a neprivreda je u neizmirenim obavezama prema privredi učestvovala sa 3,8 odsto. Istovremeno, privredne organizacije iz Vojvodine učestvuju u ostvarenom dohotku i društvenom prihodu Jugoslavije sa 9,5 odsto.”
       A posle desetak dana, Pokrajinska zajednica za naučni rad ocenila je 1972. godinu kao “najuspešniju etapu dosadašnjeg rada, i to kako na unapređenju naučnog rada tako i na podizanju naučnog podmlatka”.
       Ni Alimpić nije mogao da prećuti - pošto je, 28. aprila 1973. govorio na ispraćaju Titove štafete, kad se nisu mogli iznositi samo problemi, a novih uspeha još nije bilo - da je “u Vojvodini za poslednjih deset godina društveni proizvod porastao za dva puta, u društvenom sektoru za dva i po puta, a u industriji je utrostručen. Osnovnim obrazovanjem je obuhvaćeno preko 95 odsto dece, srednje škole pohađa oko 50 posto omladine odgovarajućeg doba. Na 10 000 građana starosti 19 - 30 godina imamo 70 studenata. A poslednjih pet godina izgrađeno je između 9 000 i 10 000 stanova godišnje”.
       Kad upozorava na probleme, Doronjski takođe prećutkuje činjenicu da su najveći i najsloženiji problemi Vojvodine, i njeno relativno ekonomsko zaostajanje u Jugoslaviji, bili prouzrokovani prvenstveno sistemskim, centralističkim, političko-ekonomskim merama, na osnovu kojih je decenijama (dok je on bio na najodgovornijim položajima u Vojvodini i Srbiji) iz Vojvodine najviše uzimano, a u nju najmanje ulagano, i da su liberali prvi, javno i dokumentovano, sa tom istinom suočili jugoslovensku javnost, i postigli da to bude uvaženo i u republičkim i u saveznim društvenim rukovodstvima.
       Postigli smo da nas i Tito javno podrži u tome. Posle obilaska nekoliko vojvođanskih opština, u aprilu 1969. godine, izjavio je: “Dvije stvari učinile su na mene snažan utisak: prije svega, ljudi koji gledaju s punim poverenjem u bolju budućnost, i vaša polja, koja su zaista primjerno obrađena, što je u interesu ne samo vašem već i čitave naše zajednice. Mi ćemo u našem najvišem forumu, u Predsedništvu SK Jugoslavije, razgovarati o stanju u ovom kraju i o tome šta bi trebalo učiniti da se ono popravi”.
       Da bi povećao krivicu liberala, Doronjski je preuveličao uticaj tehnokratije do “tehnokratskog monopola nad najvećim delom akumulacije” i do “pretvaranja države i SK u policajce koji administrativnim merama treba da rešavaju stvari”. A to je vodilo zaključku da su liberali faktički “vraćali razvoj na birokratski sistem”.
       U toj smišljotini, kojom su neposredni proizvođači plašeni da liberali hoće da im uskrate samoupravna prava, bilo je, ipak, istine, ali drukčije: uticajni deo jugoslovenskog partijsko-državnog vođstva, s Titom na čelu, kad god se suočio sa većim političkim i socijalnim problemima, ili sa pokušajima da se ospori neka njegova odluka, tražio je izlaz u političko-disciplinskim i admistrativnim intervencijama, a ne u demokratsko-političkim i tržišno-ekonomskim merama; i, što je bilo još gore, verovao je da tako mogu (kako reče Doronjski) da se “zaustavljaju nepovoljna društveno-ekonomska kretanja, u interesu celine društva, njegove stabilnosti i obezbeđenja njegovog socijalističkog i samoupravnog karaktera”.
       Ovu istinu Doronjski, sigurno, nije otkrio namerno; ona mu se potkrala, ali niko to nije komentarisao, ni tada ni kasnije. Svi su dobro shvatili šta je prava suština novog kursa, mada se govorilo o samoupravljanju. Važno je bilo samo da se ne kaže da je to vraćanje nazad, pošto je bilo upozoreno da tako govore “oni kojima smeta zavođenje reda”, tj. liberali.
       Doronjski je bio dobro upućen, ne samo u ono što se zbilo nego i u ono što je bilo planirano da se još obavi. Zato, sigurno, nije ni za trenutak poverovao da je Sekretarijat PK iskreno promenio svoje pređašnje stavove i da su članovi PK tu promenu prihvatili kao opravdanu i moralnu. Razlika između onoga što su ti isti ljudi javno zastupali godinama, sve do Titove kritike političkog stanja u Srbiji (16. oktobra 1972), i ovoga što je sad pročitano u njihovo ime, i što će pojedinci naknadno reći, bila je previše velika da bi se mogla smatrati moralnom i logičnom. Ili da bi mogla da se opravda manipulatorskom veštinom bivših predsednika PK (pod pretpostavkom da je te manipulacije uopšte bilo).
       Znao je Doronjski i kakvim su sve pritiscima, u međuvremenu, bili izloženi i članovi Sekretarijata PK i ceo PK, pa i druga pokrajinska rukovodstva. Njegov udeo u tom pritisku je, uostalom, bio najsnažniji i najvažniji. Pored ostalog, koristio je preteću informaciju da “zapadna štampa ne piše slučajno o Vojvodini kao poslednjem uporištu liberalne politike posle pada Marka Nikezića i Latinke Perović”.
       Znao je, takođe, da se iza formulacije da je “Sekretarijat PK bio nosilac inicijative za otvaranje unutrašnjih procesa u PK” krije tajni sastanak novog predsednika Centralnog komiteta SK Srbije Tihomira Vlaškalića sa trojicom članova Sekretarijata (Miladinom Gvozdenovim, Milanom Malim i Ištvanom Rajčanom), i dogovor o izazivanju krize u PK iznutra, da bi bilo osnove da se republičko i savezno rukovodstvo umešaju u “raščišćavanje nastale situacije u Vojvodini” - što je Stane Dolanc već bio predložio na sastanku Predsedništva SK Jugoslavije, a Petar Stambolić podržao (nakon što mu je Doronjski šapnuo, a mi okolo čuli: “Kaži, kaži da se slažeš s tim!”).
       Znao je, najzad, i to da su “KritiČku ocenu” pisali pučisti iz Sekretarijata PK, uz pomoć “nekih drugova” (što je nesmotreno otkrio Predrag Vladisavljević), koji su odranije bili u političkoj neslozi sa Tepavcem, Radojčinim i sa mnom. A bili su, svojevremeno, i protiv izbora Marka Nikezića za predsednika CK SK Srbije.
       I baš zato što je sve to znao, vešto je vodio igru. Bilo je važno da Sekretarijat, a zatim i ceo PK, potpišu da je “bivši pokrajinski politički vrh” bio liberalistički i tehnokratski, da je manipulisao Pokrajinskim komitetom i partijskom bazom, kočio akciju i razbijao jedinstvo.
       To je olakšavalo da se ućutkaju oni koji su govorili da nije u pitanju opasnost od liberalizma nego napad konzervativaca na mlađe i obrazovane kadrove, a onda da se ubrza diferencijacija u svim rukovodstvima Pokrajine, u opštinama, radnim organizacijama, ustanovama, među predstavnicima Vojvodine u republičkim i federalnim državnim i političkim rukovodstvima.
       Tako je postignuto da ono što je stvarno bilo bude zamenjeno “revolucionarnom istinom” i da stvarna ubeđenja budu napuštena zbog obećanog ugleda.
       Dalje je sve išlo i lakše i brže.
       Članovi pokrajinskog komiteta snalazili su se kako su umeli i koliko su morali, s obzirom na ono što su govorili i radili dok smo Tepavac i ja bili na čelu PK.
       Mnogi su umeli više nego što su morali.
       Osnovna linija samoodbrane bila je neobaveštenost, a omogućena je bila klevetničkom tvrdnjom u “Kritičkoj oceni” da Tepavac i (naročito) ja nismo, kao predsednici, obaveštavali PK i politički aktiv Vojvodine “o nekim važnim političkim događajima, sastancima i stavovima”.
       Niko, dabome, nije pitao zašto Tepavac nije bio pozvan na najvažniji sastanak - razgovor republičkog političkog aktiva sa Titom, kad je odlučeno o političkoj sudbini liberala: da budu skinuti, kako će reći sam Tito, u Svetozarevu (Jagodini), 4. aprila 1973.
       Tepavac je na tome sastanku trebalo da bude u istom svojstvu kao i general Nikola Ljubičić - kao državni sekretar (Ljubičić za odbranu, a on za spoljne poslove). Ali, nije bio pozvan. Organizatori puča, i sam Tito, nisu ga, jednostavno, želeli na tom sastanku. Zato što su znali da neće odobriti njihov plan, i što im je bilo poznato koliko, u takvoj situaciji, zna da bude otvoren i direktan. Pravdali su se okolnošću da je on, u momentu kada je sastanak sazivan, bio u Njujorku, na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. A posle je bilo nezgodno da se spisak pozvanih menja!
       Suočeni s argumentom straha - ili da glasaju za “kritičke ocene” ili da budu ocenjeni kao nespremni i nesposobni da “kritički dublje uđu u svoju situaciju” - članovi PK su glasali za “ocene” koje su bile napisane pre nego što su oni išta rekli: da je u “liberalističkom periodu dolazilo do zanemarivanja klasnih kriterija, potiskivanja moralno-političkih za račun drugih”; da treba “više da se oslonimo na snage koje su sposobne da se izbore za izlazak iz ove situacije”; da “rukovodstvo Vojvodine nije odlučnije i javno i kolektivno pružilo podršku naporima Izvršnog biroa i druga Tita da se u celoj Srbiji otvori front borbe protiv liberalizma”; da se “mimo utvrđene politike SK Jugoslavije o razvoju autonomije, bez dovoljno podrške tome, stvarao jedan lični međusobni aranžman (sa rukovodiocima SR Srbije) u društvenom i političkom gledanju na autonomiju”; da je u delovanju PK “sužavana platforma 21. sednice Predsedništva SK Jugoslavije (1. decembra 1971)”, pa je “u osnovi tačna ocena, data posle te sednice, da štampa, radio i TV u Vojvodini nisu raspirivali međurepubličku netrpeljivost više uspavljivala nego što je akciju pospešivala”; da “forumi i organi SK Vojvodine nisu bili dovoljno tolerantni prema kritici”; da PK “nije kritički osvetlio i ocenio stavove drugova iz SAP Vojvodine u razgovoru kod druga Tita”, i da je “stav većine učesnika iz Vojvodine u razgovoru kod druga Tita bio nesamokritički - što je za najoštriju osudu”.
       Ttako poništeni stavovi koji su nekoliko godina obeležavali ne samo partijski već i opšti društveni život Vojvodine: da se revolucija najbolje čuva i socijalizam brani ako se stvaralački unapređuje - u proizvodnji, kulturi, nauci, društvenom životu; da na rukovodećim mestima ne mogu više dobijati prednost oni koji samo hoće, nego oni koji i hoće i znaju i mogu; da ne može biti dobrog samoupravljanja sa lošim ekonomskim rezultatom; da klasno ne isključuje novo i moderno; da su birokrati i nekompetentni ljudi najsnažnija kočnica i privrednog i društvenog razvoja; da borba protiv tehnokratizma i anarholiberalizma ne sme da vodi jačanju dogmatizma i vlasti politokratije, nego demokratizaciji društva, samoupravljanju; da se naša privreda mora izložiti konkurenciji i na domaćem i na stranom tržištu; da je postojanje različitih mišljenja i interesa prirodno, a nametanje jedinstva štetno; da interes radničke klase i svih radnih ljudi treba osiguravati efikasnim radom društvenih i državnih institucija, a ne preko radničkih aktiva i radničke kontrole, odnosno procentom manuelnih radnika u SK; da se odnosi u društvu i društveni razvoj ne mogu usmeravati pismima i kampanjama iz izvršnih partijskih organa itd.
       ČLANOVI PK SU SAD MORALI da priznaju da su grešili kad su saradnju pokrajinskog rukovodstva sa republičkim rukovodstvom smatrali kao uzajamnu dužnost i pravo, pa nisu prihvatali ponude za udruženi pritisak, iz federalnog centra i nekih republika, na Srbiju i njeno rukovodstvo; “pogrešili su” i što nisu pristali da se 21. sednica Predsedništva SKJ jednako dovodi u vezu i sa nacionalno-političkim stanjem u Vojvodini i Srbiji, odnosno da se to stanje izjednačava sa onim što se događalo u Hrvatskoj, i da se snosi jednaka odgovornost; “pogrešili su što su smatrali (i što su to rekli, i na pripremnom sastanku za razgovor sa Titom i na tome razgovoru) da stanje u Srbiji prvenstveno treba da ocenjuje političko rukovodstvo Srbije, a u Vojvodini pokrajinsko rukovodstvo; “pogrešili su” što su u razgovoru s Titom govorili onako kako su mislili, a ne onako kako je Tito bio smislio (u dogovoru sa srpskim konzervativcima i Kardeljem, Dolancom i Bakarićem); “pogrešili su” što su javno odgovarali na neosnovane javne napade iz tzv. Novosadskog političkog aktiva, preko kojeg je izvršen napad na pokrajinsko političko rukovodstvo (liberale); “pogrešili su” što su smatrali da posle Marka Nikezića ne treba na vodeću partijsku dužnost u SR Srbiji birati nikog iz pokrajina, jer bi to stvorilo utisak da je Srbija stavljena pod političko starateljstvo, a još više su “pogrešili” kad su smatrali da Tihomir Vlaškalić nije za tu dužnost; “grešili su” kad su mislili da se kod Tita ide sa svojim mišljenjem, a ne po svoje mišljenje...
       (Nastaviće se)
      
       MIRKO ČANADANOVIĆ
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu