Rolan Bart pripada tradiciji koju karakteriše spoj intelektualizma i seksualnosti. Poredio je predavanje sa igrom, čitanje sa Erosom, pismo sa zavođenjem

      Do 10. marta u Boburu traje velika izložba posvećena Rolanu Bartu, jednom od najoriginalnijih francuskih kritičara i esejista svoje generacije. Pored dela i predmeta koji su pripadali Bartu, izloženi su arhivski spisi (Bartova arhiva pohranjena je u IMEC-u) kao i zvučna i audiovizuelna dokumenta.
       “Da sam bio pisac i da sam umro, voleo bih da se moj život brigom jednog prijatelja i meni sklonog biografa svede na nekoliko detalja, ukusa, na nekoliko modulacija, recimo... biografema”, pisao je Bart za života.
       Izložba, čiji su autori Natali Leze i Marijan Alfan kao da za moto ima ovu Bartovu želju, odnosno nastojanje da se pokaže da je pisac neko ko svojom umetnošću življenja simbolizuje svoju misao.
       Na osnovu likovnih dela, fotografija, kolekcija akvarela, tuša i gvaša samog autora, njegovih knjiga, izložba je podeljena u 11 etapa (Pneumateka, Mitologije, Strukturalistička aktivnost, Pozorište/roman, Galerija: od pisma do slike, Carstvo znakova, Radni kabinet, Innig, Zaljubljeni prijatelj, Vita nova) i predstavlja neku vrstu Bartove intelektualne biografije. Dvadeset pet autora (od kojih Žerar Ženet, Fransua Vol, Filip Solers, Mišel Degi, Žerom Prijer...) na slobodan i originalan način, komentarišu delo ovog semiologa i kritičara mitologija svakodnevnog života, često na osnovu nekih predmeta ili tema koje su bile drage Bartu (spirala, keč, kuhinja).
       Čitav Bartov način bivstvovanja, njegov govor, njegov glas izražavali su njegovu misao. Autori izložbe stoga koriste audio-vizuelna dokumenta nastojeći da nam ponude spektakl jedne književne simbolizacije tela autora, scenu koja omogućava taj “prijateljski povratak autora”, autora kao figuru satkanu od niti zadovoljstva i fantazma.
       Rolan Bart pripada tradiciji koju je De Kinsi, poigravajući se dvostrukim smislom reči sapiens nazvao retorskom tradicijom a koju karakteriše spoj intelektualizma i seksualnosti. Poredio je predavanje sa igrom, čitanje sa Erosom, pismo sa zavođenjem. Njegova odbrana je bila: nikada ne biti tamo gde te očekuju, nikada ne biti na istom mestu.
       Bio je čovek paradoksa. Svaki njegov novi diskurs javlja se kao paradoks u odnosu na prethodni ili bar onaj koji postoji uporedo s njim. Da bismo razumeli Barta, uvek treba postaviti pitanje kojoj se Doxi suprotstavlja. Pojam intertekstualnosti služi da pobije zakon konteksta. Postupak dokazivanja bio je u jednom momentu, za Barta, najviša vrednost, ali ne kao izraz egzaltacije objektivnošću već kao brana ekspresivnosti “buržoaske umetnosti”; ambigvitet nije prosto preuzet iz Nenj criticism-a, to je samo oružje protiv univerzitetske tiranije ispravnog smisla.
       Počeo je demistifikacijom društvenih odnosa, lažne Prirode, odnosno svega što se, iako proizvod kulture, izdaje za Prirodu. Zatim, kada je ta demistifikacija počela da okoštava, okrenuo se semiologiji, nauci koja je trebalo da analizi mitologije obezbedi metod; ali onoga trenutka kada želju za semiološkom naukom zamenjuje nauka semiologa, Bart traži novo zrno želje, vraća se telu: to je teorija teksta. I tako uvek iznova Bart se borio s jezikom kao prostorom servilnosti i moći, suprotstavljajući disciplinovanoj strogosti sopstvenu anarhičnost i strasnu igru rečima, odnosno literaturu kao “spasonosnu prevaru, bekstvo, sjajnu varku, jedini jezik izvan - moći.
       Bio je Bart pedagog, čovek od pera, moralista, filozof od kulture, poznavalac ideja, protejski čitač sebe sama, usamljeni šetač kroz veliku tradiciju.
       Mojoj generaciji Bart je 70-ih godina otkrio šarm hedonizma rehabilitovanog subjektivnošću koja se usuđuje da kaže “ja”. Suština jednog takvog senzibiliteta jeste poverenje u kriterij ukusa i ponosno uverenje da sve mora da ima oznaku subjektivnosti. Negovao je etiku nijanse nasuprot ideologije klišea. Tom pasioniranom brehtovcu, pioniru semiologije svakodnevice trebalo je dvadeset pet godina da izbori pravo da propoveda svoje zadovoljstvo. Sa godinama, njegov glas je postajao sve ličniji, sve više isticao svoje “zrno” i svoje “incidente”.
       “Pismo nalazimo svuda gde reči imaju ukus” (znanje i ukus na latinskom imaju istu etimologiju), piše Bart u svojoj Besedi. Krajem 19. veka, Lotreamon je govorio da je ukus temeljno svojstvo koje rezimira sva druga svojstva. To je nec plus ultrainteligencije. Isto tvrdi i Ničeov Zaratustra: “Kažete mi da se ne diskutuje o ukusima i bojama? Ali čitav život je raspra o ukusima i bojama!”
       Čitavo Bartovo delo bilo je zapravo to. Pledoaje za ukus, za nijansu. To najbolje pokazuje ova izložba. Pitanje ukusa dodiruje se sa odnosom koji gradimo sa smislom, značenjem formi, samim jezikom. To je pitanje lepote, misterije koja postoji kod bića dirnutog lepotom. Komentar slike, stranice knjige, zvuci instrumenta, kad je reč o Bartu, otkrivaju nam to temeljno saučesništvo emocije i inteligencije, čime čitava njegova intelektualna avantura postaje subverzivna aktivnost.
       Jedan deo izložbe posvećen je Bartovom radnom kabinetu. Bart piše: “...pišemo možda manje da bismo materijalizovali ideju a više da bismo iscrpli zadatak koji u sebi nosi sopstvenu sreću. Čitati, pisati, slikati za Barta su tri sreće koje poznaje njegov radni kabinet. U okviru ovog odeljka predstavljena je Bartova biblioteka, kao i kolekcija crteža koje je sam crtao. Izložiti biblioteku jednog pisca, znači zapravo načiniti njegov portret. Radni kabinet je neka vrsta Bartovog autoportreta ili bolje materijalizacija njegovog dela Rolan Bart po Rolanu Bartu.
       Pored rukopisa, arhiva i audio-vizuelnih dokumenata, četiri porudžbine specijalno kreirane za ovu izložbu nude savremeno čitanje Bartovog dela: Innig, muzičko ostvarenje kompozitora Andrea Sera, Punctum - interpretacija Bartovog dela Svetla soba, Alena Flečera, fotografa i pisca, Pneumateka, instalacija An Mari Zinje i Alena Klerea plastičara, posvećena Bartovim rečima i najzad Sistem, način upotrebe, interaktivna instalacija koju je realizovao Antuan Deniz, konceptualista.
       Sa otvaranjem izložbe poklapa se i objavljivanje Bartovih sabranih dela u pet tomova. Erik Marti, koji je pripremio ovo izdanje, načinio je podelu na tomove prema fazama koje je sugerisao i sam Bart još 1975. u “Rolan Bart po Rolanu Bartu”. Period društvene mitologije (1942-1961), period semiologije (1962-1967), period tekstualnosti (1968-1971), period moralnosti (1972-1976) i najzad poslednji period koji Erik Marti označava kao “orfički” i u kojem je Bart naklonjen poetizaciji. Pored sabranih dela, izdavačka kuća Sej, objavila je dugo očekivana predavanja koja je Bart držao u Kolež d’ Frans pod naslovom “Kako živeti zajedno “ (1976-1977) i “Neutralno” (1977-1978).
       Predavanje je za Barta bilo predmet refleksije koliko i prakse. U pristupnoj Besedi u Kolež d’ Frans, Bart se zahvaljuje svima onima koji su mu, prihvativši ga kao predavača, dali ” najlepši poklon koji se može dati nekome”: spoj profesije i strasti, što je, po Stendalovim rečima, sama definicija sreće. Profesija da se predaje i strast da se stalno menja mesto, “nikada ne biti tamo gde te očekuju, nikada ne biti na istom mestu”. Dva toma predavanja najbolje svedoče o tom Bartovom nastojanju da se neutralizuje svaka moć, da se govori bez arogancije. Za Barta kao i za Ničea nije važno podučavati Drugog, već Drugog učiniti smelijim, suptilnijim, inteligentnijim.
       U misao o jeziku, Bart je uneo dimenziju uživanja. Njegov intelektualni put sledi model anafore - stalno ponavljanje početka. “Vita nova” - piše Bart u pristupnoj besedi. Ova izložba je nova Vita nova za Rolana Barta.
      
       NADA POPOVIĆ-PERIŠIĆ