Sve što ne želite da znate o vodi i atrazinu, a trebalo bi da znate

      U ozbiljnijim zemljama možda bi došlo do panike a građani bi očekivali da budu tačno i blagovremeno obaveštavani kako o preventivi tako i o posledicama, ukoliko se posumnja da voda za piće može da ugrozi njihovo zdravlje. Građani Srbije su, međutim, mazohistički tolerantni kada su njihovo zdravlje i životi u pitanju. Možda su u pravu. Što bi se štrecali zbog atrazina kada je “česmovača” i inače često “obogaćena” polimorfnim klicama (mikrobiološko zagađenje) i fekalnim česticama (kanalizaciono zagađenje). U stvari, svaki drugi vodovod u Srbiji rizičan je u mikrobiološkom ili fizičko-hemijskom pogledu, a svaki treći u oba. Mikrobiološki rizičnu vodu pije 23 odsto stanovnika u gradovima u kojima se vodovodi kontrolišu, 20 odsto pije fizičko-hemijski rizičnu vodu, dok 14 odsto kombinuje oba rizika, zvanični su podaci Instituta za zaštitu zdravlja “Dr Milan Jovanović Batut”.
       E, sad o atrazinu. Sve je, izgleda, počelo kada je neka laboratorijska krtica dojavila medijima da se u vodi koju pijemo pojavio i atrazin, pesticid, sredstvo koje se koristi za zaštitu bilja. Kad je ta činjenica stidljivo osvanula u medijima ovdašnji zvaničnici se nisu nimalo stideli da pokažu koliko su neobavešteni, nepripremljeni i nehajni u nameri da umire potencijalne paničare. Tako je Anđelka Mihajlov, ministarka za ekologiju, ničim uznemirenoj naciji “stručno” preporučila sledeće mere odbrane i zaštite: “Taj atrazin se kuvanjem uništava. Dakle, oni koji imaju bebe ili ikakvu rezervu prema tim podacima (‘koncentracija atrazina je ispod onih koji mogu štetiti ljudskom zdravlju’), neka prokuvaju vodu.” I to nije sve. Tvrdila je, kako ona tako i Aleksandra Makaj, pomoćnica republičkog ministra za zdravlje da je u svetu dozvoljena koncentracija “dva miligrama po kubnoj litri” a da je kod nas propis stroži pa je limit “0,1 miligram po kubnoj litri”.
      
       Kontraargumenti
       Nije zahvalno tvrditi ali izgleda da su oni što imaju vremena za razmišljanje nekako privrženi sajtu B92. Prvi komentari posle ovih izjava mogli su se pročitati od slušalaca i gledalaca ove medijske kuće. Neki od obzirnijih su ministarku predložili za Nobelovu nagradu za tehnologiju zbog otklanjanja atrazina iz vode. Neki su se prisetili školskog gradiva pa su bili bezobzirniji i postavili sledeće pitanje: “Da li je ‘kubna litra’ (ne postoji takva jedinica za zapreminu) litar tj. kubni decimetar ili kubni metar. Razlika u koncentracijama je 1:1.000!’”
       Za NIN se Anđelka Mihajlov ravnodušno (u stilu “ljudski je grešiti”) odrekla svog recepta za uništavanje atrazina: “Ja nisam stručnjak za tu oblast. Tu informaciju dobila sam od jednog uglednog stručnjaka i prenela sam je javnosti. Tek kasnije sam čula da se atrazin tako ne neutrališe.” Što se ostalih gafova tiče, pretpostavimo da je reč o lapsusu. Postavlja se međutim, pitanje zbog čega se ministarka Mihajlov, kad joj je predočena greška oko “kuvanja”, nije ponovo obratila građanima i demantovala samu sebe.
       I njene kolege iz Saveznog hidrometeorološkog zavoda i Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja u Beogradu ne mogu da se podiče da im je preciznost jača strana. Uporno su odbijali da navedu najveću pronađenu koncentraciju atrazina u vodi, a danima unazad tvrde da su njegove vrednosti “juče bile četiri puta manje od maksimalnih koje su zabeležene 20. decembra”. Prema nekim medijima atrazin je prvi put registrovan 13. decembra, prema nekima još 10. decembra, neki očekuju još dva talasa zbog čega će nam život ponovo biti “začinjen” maksimalno dozvoljenom koncentracijom atrazina. Neki, opet, kažu (a svi citiraju zvanična saopštenja) da se njegova koncentracija smanjuje iz dana u dan. Podrazumeva se i budnost. Tvrdi se da svi vodovodi “intenzivno kontrolišu koncentracije atrazina u sirovim vodama i vodi za piće. Kada je u pitanju beogradski vodovod, tu su nakon preduzetih mera zaštite koncentracije izuzetno niske”.
       Pukovnik prof. Dragan Joksović, načelnik Centra za toksikologiju na VMA i predsednik Udruženja toksikologa Jugoslavije, prilikom razgovora za NIN i sam ima potrebu da demantuje netačne informacije. “ Nadležni tvrde da je voda kontrolisana i na VMA. To nije tačno, ni Centar za kontrolu trovanja ni Institut za higijenu VMA koji se bavi vodama, nisu dobili bilo kakav uzorak na analizu. Takođe, ne raspolažemo nikakvim zvaničnim podacima o tome kolike su koncentracije atrazina do sada pronađene. Ipak, važno je naglasiti da se atrazin ne može uništiti kuvanjem, kao i da kubni litar kao merna jedinica ne postoji. Dalje, mešaju se miligrami i mikrogrami, mešaju se dozvoljene koncentracije u vodi i dozvoljen dnevni unos”...
       Naš sagovornik kaže da ova materija spada u grupu najmanje opasnih pesticida, te ako prihvatimo da su koncentracije atrazina u domenu maksimalno dozvoljenih “onda ne bi trebalo da predstavljaju značajnu opasnost za ljude pa čak ni za najmlađe”. Na pitanje da li pije vodu direktno iz česme, Joksović odgovara potvrdno, kaže da ne voli prokuvanu vodu.
      
       Škole mišljenja
       Prethodnih godina Republički hidrometeorološki zavod registrovao je atrazin u površinskim vodama. To više ne čini. Ovog puta atrazin je Gradski zavod za zaštitu zdravlja pronašao i u podzemnim i u površinskim vodama - Savi i Dunavu koje se zahvataju kod Vinče, i u vodi za piće. Posle su još neke laboratorije potvrdile njegove rezultate. Direktor ove ustanove Slobodan Tošović, specijalista toksikolog, kaže za NIN da je naš pravilnik do 1997. godine dozvoljavao “20 puta veće koncentracije od sadašnjih”. “Tada su bile dozvoljene koncentracija atrazina od dva mikrograma po litru a danas su 0,1. Prihvatili smo strože norme jer smo naše zakone uskladili sa zakonima EU. Te norme, međutim, SAD nisu prihvatile jer se kod njih atrazin nalazi i u površinskim i u podzemnim vodama. Njihova norma je tri mikrograma, znači dozvoljena je 30 puta veća koncentracija a u Kanadi čak i više od toga.” Na kraju Tošović konačno obznanjuje koje su dosad najveće koncentracije pronađene kod nas: “U vodi za piće bilo ga je preko 0,15 mikrograma i jasno je da ta količina ne može da šteti ljudskom zdravlju.”
       Neke evropske zemlje uključujući i Sloveniju zabranile su ovaj preparat za upotrebu. Zašto, ako nije štetan?
       “Sva organska jedinjenja koja se sporo raspadaju polako se izbacuju iz upotrebe. Atrazin je relativno slabo razgradljiv: polurazgradljiv je posle 200 dana a u literaturi se može pročitati da mu je poluvek i dve godine. Uskoro će ga, po svemu sudeći, sa tržišta izbaciti sve zemlje EU”, objašnjava Tošović. Ova činjenica bi mogla da objasni i zašto se atrazin pojavio u decembru kada se u poljoprivredi koristi u kasno proleće. Međutim, naučnici pretpostavljaju da je otrov došao iz Hrvatske i da je tek u kombinaciji sa našim uobičajenim količinama postao ovoliko “vidljiv”. Naš sagovornik pretpostavlja da će se atrazinska priča za nas završiti za mesec do dva. Očekuju se još dva talasa. “U toku je drugi talas a treći će biti za nekoliko dana. Ipak, svako može da pije vodu, bez posledica.”
       I dr Tošović je pristalica mišljenja koja podržava kuvanje. “Atrazin kuvanjem gubi svoja herbicidna svojstva. U literaturi može da se pročita da na temperaturi od 70 stepeni dolazi do hidrolize. Ja ne kažem da je ono što nastane benigno, ali to više nije atrazin. Ministarka tu nije pogrešila. Želela je da smiri građane.” Već pomenuti sajt B92 posetio je predstavnik škole mišljenja koji ne podržava ovakvo kulinarstvo. Zove se Goran Milutinović, doktorirao je hemiju u Beču - uža specijalnost toksikologija. “Još nikada nisam čuo da se atrazin uništava kuvanjem. Molim odgovornu gospodu da konačno kažu da je atrazin opasan i da se uklanja samo hemijskom preradom vode, da se njenim hlorisanjem samo povećava opasnost i da Srbija nema mogućnost da očisti vodu od ovog agensa.” Dr Tošović odlučno ali ne i ubedljivo odbija ovakve insinuacije. I može se tako u nedogled. Uglavnom, krivac za pojavu atrazina u našim vodama još nije pronađen. Naša država obavestila je međunarodnu komisiju za zaštitu Dunava, Republiku Hrvatsku i BiH. Još uvek nije stigao nikakav odgovor niti priznanje za eventualnu krivicu.
       Na kraju, napustite prilično rašireno uverenje da je najbolje piti flaširanu vodu. Ona je zdrava samo u doziranim količinama. Osobe koje imaju visok pritisak ili problema sa srcem ne bi trebalo da unose previše natrijuma jer se tako zadržava tečnost i pogoršava opšta klinička slika. Verovatno ste svesni kolika je to sreća. Prosečna cena mineralnih gaziranih i negaziranih voda kod nas je oko 30 dinara. Ako bi se četvoročlana familija zainatila pa flaširanu vodu osim za piće koristila još i za kuvanje, to znači da bi joj mesečno trebalo oko 480 litara dragocene tečnosti i da bi za takav “luksuz” mesečno morala da izdvoji 14 400 dinara. Odakle? Daleko je Amerika.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ