Jugosloveni su danas nacionalna fikcija, što ne znači da neće postojati u opredeljenjima i dokumentima partija koje pretenduju da budu čuvari ideje jugoslovenstva. Poput neuspele države Jugoslavije i “Karakterologija Jugoslovena” Vladimira Dvornikovića samo je jedan veličanstven naučni promašaj

      Ukoliko karakter otkriva našu sudbinu onda se i u shvatanju sudbine jasno ispoljavaju određene karakterne crte.
       Iz ove tvrdnje etnologa Bojana Jovanovića (52) proistekao je i naslov njegove knjige “Karakter kao sudbina” u kojoj je ovaj naučni savetnik balkanološkog instituta SANU sabrao svoje studije iz etnopsihologije. Autor objašnjava da su njegovi tekstovi nastali kao odgovor na potrebu prevrednovanja dosadašnjeg naučnog nasleđa i kao težnja da se o našem nacionalnom karakteru pruži što potpunija slika.
      
       Neminovno je stoga ovaj razgovor početi pitanjem da li je nacionalna karakterologija naučno utemeljena discipina?
       - Svaka se istina životno potvrđuje, pa su i rezultati nacionalne karakterologije lako proverljivi. Nažalost, pokušaji da se, poput karaktera pojedinca, ocrta i karakter jedne nacionalne zajednice, ostali su neuspešni. Ono što se etnopsihološki može istraživati u određenom kolektivu, to su samo pojedine njegove crte zavisne prvenstveno od sociokulturnog konteksta u kome su formirane. Svaka od tih manifestnih crta podrazumeva i svoju latentnu suprotnost, koja promenom tog konteksta ima mogućnost da dođe do svog izražaja.
       Imajući, dakle, u vidu antitetičnu prirodu takve psihičke realnosti, možemo reći da je nacionalna karakterologija prvenstveno jedna hipotetička, idealtipska konstrukcija zavisna od čitavog niza međusobno uslovljenih činilaca. Važnost određenih karakternih odlika ukazuje na psihološku realnost identiteta koji nije samo ono što ističemo da jesmo, već i onaj nesvesni, nepriznavani deo našeg bića, koji nas u okolnostima kada “izlazimo iz sebe” opominje na svoje postojanje.
      
       Da li se može govoriti o karakteru jednog naroda, Srba, na primer, ako su oni bili petsto godina u ropstvu?
       - Srbi su u svojoj istoriji prošli kroz nekoliko karakterističnih faza. Nakon pada srpske srednjovekovne države, dolazi i period petovekovnog ropstva u kome, naročito nakon Velike seobe u vreme “kada su živi zavideli mrtvima”, dolazi do regresije materijalnog, socijalnog i duhovnog života. Ta regresija izvršena u funkciji opstanka ogleda se u stvaranju posthrišćanskog paganstva na čijoj se osnovi formira obrazac narodne verske i obredne prakse i oblikuju karakteristične mentalne crte.
       U tom periodu dolazi do formiranja dva dominantna psihička tipa Srba: dinarskog i centralnobalkanskog, čije dijametralno suprotne psihološke karakteristike argumentovano osporavaju tezu o njihovoj etničkoj ili nacionalnoj predodređenosti. Ova dva tipa su formirana u geografski, socijalno i kulturno različitim ambijentima, a određene tada formirane mentalne osobine nastavile su da traju.
       Promena naroda kroz istoriju zavisna je od činilaca tih promena o kojima možemo govoriti samo pod uslovom očuvanja kontinuiteta. Etničko prožimanje, mešanje i pretapanje dovodi do promene antropološkog profila naroda, a sociokulturni faktori mogu promeniti i poništiti njegov identitet. Nesumnjivo je da smo se u periodu turskog ropstva bitno promenili, ali smo kontinuiranim trajanjem sačuvali kolektivni identitet. U tom smislu je i naše samoodržanje i nacionalni opstanak u istorijskoj areni iskazan previsokom cenom neželjenih ali nužnih regresivnih promena čije je produženo trajanje odlagalo naše kolektivno civilizacijsko sazrevanje.
      
       Koliko ima istine u tezi da je o karakteru jednog naroda teško govoriti ako je sastavio samo 50 godina u miru, kao što je slučaj sa nama, nakon Drugog svetskog rata?
       - Ima smisla govoriti o promenljivosti određenih crta, odnosno o dugotrajnosti izvesnih obeležja koje u promenjenim okolnostima dobijaju drugo značenje. U periodu poluvekovnog komunističkog mira, kada je cvetala samoobmanjujuća socijalna i politička laž da bi se programirala amnezija stvarnih demokratskih i nacionalnih vrednosti, formiraju se, prema važećem obrascu, i određene mentalne crte. U tom periodu narod je pokazao da je spreman da zaboravi na sebe, na svoju veru i tradiciju, i pokloni se novom kultu komunističkog vođe koji mu je omogućio da živi iznad svojih mogućnosti i ima iluziju da odlučuje o stvarima iznad svoje kompetencije. U tom kratkom periodu evidentne su promene, koje su išle svojim tokom, ali su snagom novih istorijskih okolnosti zaustavljene. Međutim, upravo prolaznost tih promena govori o nekim našim dubljim karakteristikama kao što su paganska lakovernost, odsustvo volje za formiranje kulturnog obrasca i snaga prelazničkog mentaliteta.
      
       Kolika je danas opasnost od upotrebe etnopsihologije u ideološke i političke svrhe?
       - Na nedavno održanom kongresu psihijatara u Beču, vremešna Ana Šucenberger izrekla je već poznati stereotip o Srbima kao genocidnom narodu, potvrđujući svoj stav vulgarnim i bizarnim tumačenjem nekih istorijskih događaja iz naše istorije. Iako netačan i nenaučan, ovaj stav je dobio aplauz i svojevrsnu potvrdu ovog visoko kvalifikovanog skupa. Brojni radovi, ne samo iz etnopsihologije, već i iz istorije, psihologije, istorije književnosti, ekonomije, pišu se i danas tendenciozno, sa političkim, a ne sa naučnim pretenzijama. Zato i etnopsihologija nije u manjoj opasnosti od drugih disciplina od eventualnih zloupotreba. Zbog političke i ideološke zloupotrebe u prošlosti, etnopsihologija je i doživela svoju akademsku smrt, koja je, u stvari, označila kraj njene dotadašnje teorijske i metodološke neutemeljenosti. Kritički odnos prema tom nasleđu i mogućnost dubinskih istraživanja otvorili su njenu novu naučnu perspektivu.
      
       Naš najpoznatiji nacionalni karakterolog Vladimir Dvorniković napisao je obimnu i više puta do sada preštampavanu “Karakterologiju Jugoslovena”. Jugoslavija kao država traje svoje poslednje dane, pa se i pitanje postojanosti Jugoslovena postavlja danas i u kontekstu Dvornikovićeve teorije?
       - Dvornikovićeva etnopsihološka istraživanja vrhune u njegovom voluminoznom životnom delu “Karakterologija Jugoslovena”. Istorijski krah jugoslovenskog državnog projekta samo je potvrda neutemeljenosti autorove ideje da napiše karakterologiju jedne moguće, ali nepotvrđene i nezaživele nacije. Objedinjeni narodi, nikad se nisu u Jugoslaviji kao državi i ujedinili u naciju sa izraženom svešću o svom istorijskom značaju. Jugosloveni su danas nacionalna fikcija, što ne znači da neće postojati u opredeljenjima i dokumentima partija koje pretenduju da budu čuvari ideje jugoslovenstva. Poput neuspele države Jugoslavije i “Karakterologija Jugoslovena” Vladimira Dvornikovića samo je jedan veličanstven naučni promašaj.
       Međutim, ovo delo sadrži i značajne celine posvećene etnopsihološkim razmatranjima čitavog niza tradicionalnih kulturnih sadržaja, a relevantni rezultati do kojih je autor došao, ukazuju zapravo i na stvarne domete ovakvih istraživanja.
      
       Kakvi su to ljudi prelazničkog tipa i kakav je to novostvoreni mentalitet beogradskog čoveka?
       - Ljude prelazničkog tipa, kako je utvrdio Vladimir Velmar Janković, karakteriše svojevrsna socijalna, statusna i duhovna neodređenost. U nešto teorijski preciznijem određenju, to su ljudi liminoidne životne pozicije. Zatečeni u prelazničkom razdoblju, oni su u stanju kulturnog previranja i kao neoformljeni, podložni raznim uticajima. Prelazništvo ih sprečava da se ukorene, socijalno odrede i statusno definišu. To su ljudi koji su krenuli, a još uvek nisu stigli, jer beže od sebe samih. Nesamostalni i neaktuelizovani, opterećeni nesvesnim osećanjem inferiornosti, to su patuljci džinovskih ambicija. Pozitivna strana ovog mentaliteta se ogleda u njegovoj vitalnosti, prodornosti, snalažljivosti, inventivnosti, pragmatičnosti, dok se njegov negativni aspekt ispoljava u anarhoidnosti, odsustvu moralnosti i sklonosti kriminalu, lovu u mutnom, špekulantstvu, profiterstvu. Pozicija polutana omogućuje im da koristeći svoju konformističku prilagodljivost i beskrupuloznost, životno uspevaju. Pojačanim osećanjem nesigurnosti, vitalnost ovog mentaliteta se iskazala i danas u pojavi masovnog postpetooktobarskog pretrčavanja i pristupanja pobedničkim strankama DOS-a.
       Mentalitet beogradskog čoveka je svojevrsna psihička sinteza međusobno veoma različitih sociokulturnih elemenata. Taj mentalitet je uspevao nekad da sačuva kosmopolitski velegradski duh i preobrazi pridošlice. Međutim, za razliku od tog vremena, današnji Beograd je doživeo da ga došljaci promene do stepena ugroženosti njegovog prepoznatljivog lika. Tu ugroženost uvećavaju najezde novih “diplomiranih primitivaca” i njihovo ignorisanje kulture koja je zbog odsustva odgovarajućeg obrasca nemoćna da bitnije utiče na mogućnost njihovog profilisanja.
      
       Kako biste opisali tog današnjeg “diplomiranog” primitivca i kakve su posledice odsustva kulturnog obrasca danas?
       - Ovaj tip čoveka karakterišu iste one crte koje su odlikovale i njegovog nekadašnjeg prethodnika o kome je pisao Slobodan Jovanović. Takav tip karakteriše dominacija biosa nad etosom, pa u okolnostima odsustva mehanizma i kriterijuma koji afirmišu prave vrednosti, on nečasnim sredstvima, strategijom nasilja, udvorištva, korupcije i nepotizma lako uspeva da ostvari svoje ciljeve. Svojom nedoučenošću, površnošću, arogancijom, netrpeljivošću i egoizmom, on pretenduje da utiče na kulturu i saobrazi je svojim interesima i kriterijumima. Zato umesto kulturnog obrasca sa izgrađenim i neupitno utemeljenim institucijama, imamo antropološki obrazac kulture svojstven tradicionalnim zajednicama. U takvim uslovima se i suočavamo danas sa pojavom institucionalizovanog primitivizma.
       Odsustvo kulturnog obrasca pogoduje legalnom ispoljavanju krajnosti u individualnom i kolektivnom ponašanju. Politički ekstremizmi u tom ambijentu lako stiču svoj legitimitet, a uznemireno klatno kolektivnog bića pokazatelj je njegove nesigurnosti, neutemeljenosti, prevladavanje želja nad realnošću, narcističko samohvalisanje i isticanje sebe, odsustva iskrene vere i poverenja u znanje i moralne vrednosti. Za razliku od kulturnog obrasca koji se logički iskazuje odgovarajućim demokratskim političkim obrascem, obrazac kulture pogoduje nastajanju nedemokratskih i autoritarnih političkih sistema.
       Odsustvo kulturnog obrasca ima za posledicu i politiku koja se umesto brzog i efikasnog rešavanja najbitnijih državnih i ekonomskih pitanja, prvenstveno bavi sobom. Na sreću, takva politika izaziva sve manje simpatija i interesovanja, iako se njeni akteri trude da budu zanimljivi praveći često od javne scene i neku vrstu domaćeg političkog cirkusa. Očigledno je da je ta predstava već monotona i dosadna. Gledalaca je sve manje, a oni što se više igraju, sve su više sami.
      
       RADMILA STANKOVIĆ