Mi smo za savremene Grke “paleoimerologitis” ili, prevedeno na srpski, zastareli merioci vremena

      Čitav decembar u Grčkoj bio je u znaku ovdašnjeg Božića, koji se u našoj zemlji naziva - katolički! Čitava zemlja, do najmanjeg sela, bila je svečano dekorisana, odevena u najsvečanije ruho, kupovalo se u nedogled i nemilice na sve strane, spremao se jedan od dva najveća hrišćanska praznika u kome učestvuju svi, od najmlađih do najstarijih. Četvrti mi je praznik Hristovog rođenja koji dočekujem i provodim na Univerzitetu u Patrasu i svaki put se, kao pravoslavni vernik po rođenju, krštenju i uverenju, pitam: da li je ovo i moj Božić? De jure nije, a nalazim se u srcu pravoslavlja, u zemlji kojoj smo se verski priklonili posle podele Rimskog carstva, ma kako da smo već posedovali papsku krunu kralja Stevana Prvovenčanog, odakle smo primili veroispovest, običaje, pa i pismenost! Zar se naše pismo ne zove ćirilica, po Ćirilu i Metodiju (Kirillos i Methodios), koji su opismenili Južne Slovene?!
      
       Cezar
       Sećam se onih vremena “antibirokratske revolucije”, nepreglednih svakodnevnih izliva “mudrosti” u “Odjecima i reagovanjima” (Politika, valjda se tako rubrika zvaše), kad među tolikiim “mudrostima”, pročitah i nešto o ovoj temi: “Nećemo valjda da pravimo ustupak Katoličkoj crkvi i usvojimo gregorijanski kalendar”, napisa čovek i nađe odjeka! Pomislih tada: a zašto ne “ustupak” Grcima i Grčkoj pravoslavnoj crkvi, ako je uopšte reč o bilo kakvom ustupku?! Shvatih tačno da “koliko ko zna, toliko i zja”! Pa i ja!
       Zaista, da bi se shvatilo šta je to pravoslavlje, pre svega treba doći u Grčku, gde je ono izvorno poniklo, odakle su nastali svi naši “beli anđeli”, svi crkveni kanoni po kojima se freske izrađuju i čiji su srednjovekovni majstori pre svega bili Grci, a ktitori srpski vladari, iako mi, Srbi, imamo takav dugogodišnji utisak, veru, kao i samo poreklo, mnogo više vezujemo za Ruse i Rusiju. Treba doći na Atos u Svetu goru! Tamo, gde je i naš manastir Hilandar.
       Tako je nedavno u našoj štampi čovek istaknutog autoriteta izjavio da je pravoslavlje naše osnovno nacionalno obeležje, naš nacionalni identitet ili jedan od najglavnijih nacionalnih karakteristika za razlikovanje od drugih naroda. Ne poričem, ali znam da je to pre svega grčko nacionalno obeležje i naše grčko srednjovekovno nasleđe, kad su se na Balkanu razdvojile dve hrišćanske crkve. Od tada potiču traganja za različitostima i nastojanjima da se pokaže koja je vera “prava”!
       Kada se shvatilo da godina ima nešto više od šest sati u odnosu na “stari” julijanski kalendar (izrađen za carevanja rimskog Julija Cezara!), egzaktnim preračunavanjem unazad do rođenja Isusa Hrista, nastao je gregorijanski kalendar, koji će, na primer, Francuzi prihvatiti još 1582. godine. Ako se ovakva naučna činjenica ne bi prihvatila i nastavilo po klasičnom “starom” autentičnom julijanskom kalendaru, svake četiri godine pravila bi se, i sve dotle u stvari se i pravila, greška od nešto više od jednog dana, a to će reći da bi za sedam vekova Božić pao usred leta, kao što je sada na južnoj hemisferi, a posle četrnaest vekova se vratio na početak! Onda su pravoslavne zemlja našle modus razlikovanja uz delimično prihvatanje naučnih činjenica: što je bilo i prošlo, neka ostane tako, a mi ćemo nadalje tačno računati vreme i dodavati jedan dan svake prestupne godine. Time je naučna istina samo polovično ispoštovana. To je doslednost u nedoslednosti! Naime, kad bi se sve tačno preračunalo unatrag, ispalo bi da treba menjati dane rođenja i smrti svih srednjovekovnih vladara, konstatovalo bi se da Kosovski boj nije pao baš na Vidovdan, iako je de fakto upravo bio taj dan prema tadašnjem aktuelnom kalendaru i baš taj praznik! Do nekih pometnji bi svakako došlo.
      
       Milanković
       Takvo stanje u pravoslavnom svetu održalo se do Vaseljenskog sabora 1923. godine u Konstantinopolju ili Carigradu. Tada je SPC povela na Sabor jednog od najvećih naučnika sveta, akademika Milutina Milankovića, koji je savršeno egzaktno preračunao julijanski kalendar. Svakako, kao i u slučaju gregorijanskog kalendara, većih razlika nije moglo biti, budući da su se oba zasnivala na naučnom, neporecivom saznanju. U pitanju je bila samo tzv. veličina greške u merenju vremena, koja je ovim proračunom odstranjena za više od šest sati godišnje. Prema Milankoviću, Božić pada na 25. decembar, ali tragedija je bila što se i Uskrs podudarao sa katoličkim! Niko nije razmišljao da je isti slučaj sa protestantima, ko o njima vodi računa?! Grčka, Bugarska, Rumunska crkva prihvataju Milankovićev kalendar, a odbija ga SPC! Koliko mi je poznato, ruski patrijarh tada nije bio prisutan na Vaseljenskom saboru u doba čvrste vladavine staljinizma, pa je kod Rusa sve ostalo bez promene! Možda Rusima, kao velikom narodu, i odgovara neka ovakva specifičnost za razlikovanje od drugih, bez obzira na naučne činjenica, kao što i Kinezi i Japanci imaju svoje tradicionalne Nove godine. Grčka crkva tada pravi ustupak SPC i prihvata da Uskrs ipak bude (fleksibilan) prema dogovoru patrijaraha i na tome se ostalo do danas. Tako se Isus Hrist u vaskolikom hrišćanstvu svake godine dva puta rodi, dva puta biva raspet na krstu i dva puta uskrsne!
       Ako Grku kažete da se vlada po gregorijanskom kalendaru, odgovoriće vam da se ravna po Milankovićevoj varijanti usavršenog julijanskog kalendara! Ima doduše neznatan broj i Grka, osobito u Svetoj gori, koji se drže delimično modifikovanog julijanskog ili “starog” kalendara. Njih i nas Grci nazivaju “paleoimerologitis”! Svi znamo kada je bilo paleološko doba i šta znači, imerologija je način merenja vremena, mera je na grčkom dan! Mi smo za savremene Grke “paleoimerologitis” ili prevedeno na srpski zastareli merioci vremena! Ispade tako da je rimski imperator Julije Cezar svoj izvorni kalendar pravio za Srbe i Ruse!
       Ako se vladam po našem kalendaru, znam da to činim kako je činio moj otac, moj deda, moj pradeda i tako redom unatrag, i tako sam naučio da se vladam, ali isto tako znam da čak i ako bismo to shvatali kao nekakvu srpsku tradiciju, takva tradicija je u suprotnosti sa naučnim saznanjem i samim tim gubi svaki smisao i značenje, a unosi nepotrebnu razliku ne samo među sve hrišćane, već i među pravoslavne zemlje. Kad me naša grčka pravoslavna sabraća pitaju dokle će biti tako, ne znam da odgovorim, osim što znam da će ipak Srbi biti poslednji koji će prihvatiti svoj, Milankovićev kalendar! Sve smatrajući da su poštujući julijanski, na svoj način modifikovani kalendar, “pravoslavniji” i od samih Grka! A rezultat je, pored ostalog, da toliki naši gastarbajteri potežu put iz dalekih zemalja, Švedske, Nemačke i drugih zapadnih država da bi proveli (“tuđi”) Božić za praznike koji im pripadaju, a hrle natrag baš kad bi trebalo da proslave svoj srpski dan Hristovog rođenja.
       Kad bi samo to bila jedina naša srpska paleoimerologija?!
      
       MILAN JAKŠIĆ
       (Autor je gostujući profesor na Univerzitetu u Patrasu)