(“Srpska žila kucavica”, NIN br. 2712)

      Sam projekat plovnog kanala, koji bi se izgradio dolinom Morave i Vardara do Soluna, interesantan je kao koncept i način razmišljanja projektanata u prvim decenijama 20. veka. Danas, svakako, ne postoji opasnost da se započnu ovakvi projekti, ne samo zbog ekonomskih razloga, već zbog toga što je i u Srbiji ipak promenjen način odlučivanja o pitanjima koja predstavljaju opšti interes i bitno utiču na život građana. Prošla su vremena kada je bilo moguće, zbog viših ciljeva, sagraditi hemijsku industriju u Bariču neposredno uz izvorište Beograda ili nuklearni reaktor u Vinči.
       Jedan od očiglednih primera drugačijeg načina razmišljanja i vrednovanja je odluka da se odustane od projekta izgradnje akumulacije na reci Studenici uzvodno od manastira. Tada, pre skoro deset godina, nije pomogao ni poslednji argument zagovornika ove ideje, koji je zasnovan na filozofiji Maksa Vebera i većoj odgovornosti i pravu u odlučivanju “onih koji znaju” u odnosu na ostale građane. Odgovor građana je bio jednostavan - ne žele branu na tom mestu. I u slučaju kanala Dunav - Solun, uporedo sa energetskim, transportnim i ekološkim trebalo bi postaviti i pitanje: da li su građani spremni da izmene prirodu jedinog značajnog sliva na teritoriji Srbije i Moravu pretvore u plovni kanal?
       Inače, kada je u pitanju pomenuti plovni kanal, danas on svakako nije energetski i saobraćajni prioritet Srbije, a ekološki bi predstavljao izuzetno veliki problem. Kako je Morava glavni prijemnik otpadnih voda sa teritorije Srbije, usporavanje njenih voda sistemom pregrada značajno bi pogoršalo kvalitet voda i zemljišta u priobalju. Takođe, veliki problem bi predstavljalo i otvaranje centralne teritorije za unošenje zagađenja koja plovni kanal nosi sa sobom, kao i rizik od mogućih ekscesnih zagađenja. A ekonomski efekti kanala možda se mogu proceniti upoređenjem sa plovidbenim sistemom Dunav-Tisa-Dunav, koji je nekada, sa sličnim obrazloženjima, građen i kao značajan saobraćajni koridor.
      
       VELJKO DIMITRIJEVIĆ,
       dipl. inž., Beograd