Dogodilo se baš kao što je svojevremeno govorio boljševički prvak I. L. Pjatakov, streljan u Staljinovim čistkama 1937: “U ime partije se mogu i moraju za dvadeset i četiri časa promeniti sva uverenja i primorati sebe da poverujete da je belo crno.”
       U zaključcima - mada bi tačnije bilo reći u direktivama, jer zaključiti znači steći uverenje na osnovu činjenica i valjane analize, - kazano je manje-više isto što i u “Kritičkoj oceni”, istim rečnikom i stilom: da treba odlučno kidati hipoteku da rukovodstvo SK Vojvodine ne priznaje institucije predsednika i Predsedništva SKJ i da ne prihvata stavove druga Tita; da mora stalno jačati borba protiv oportunističkog odnosa prema antisocijalističkim i antisamoupravnim stanovištima i njihovim nosiocima; da je neophodna odlučna kritika i angažovanost komunista na celom frontu društvene svesti, a posebno u vaspitanju, obrazovanju, kulturi, umetnosti, javnom informisanju i izdavačkoj delatnosti; da se moraju reafirmisati kritika i samokritika kao nezamenljivo sredstvo idejno-političke akcije i metod proveravanja odnosa prema zadacima; da treba brže menjati klasnu strukturu SK Vojvodine; da treba jačati ulogu aktiva komunista radnika i ulogu radničke kontrole; da se mora obezbediti dominacija klasnog kriterija i socijalističkog moralno-političkog lika u izboru pojedinaca na radne, društvene i političke funkcije; da treba organizovati tela i ograne za kadrovsku politiku; da se tužilaštvo, sudstvo i organi unutrašnjih poslova moraju brže osposobiti za borbu protiv liberalizma; da se mora održati celina fronta borbe protiv svih neprijatelja...
       Klasna borba, klasni kriterijum i klasni neprijatelj. Front društvene svesti, celina fronta i svi frontovi!
       PET MESECI TRAJAĆE ŽESTOKA KAMPANjA NAMETANjA “Kritičke ocene” i ovih “revolucionarnih zaključaka” - na regionalnim skupovima, aktivima komunista u vlasti, privredi, vojsci i policiji, na opštinskim konferencijama, u komitetima i osnovnim organizacijama, na boračkim i omladinskim sastancima, u stručnim i umetničkim udruženjima, kroz izveštaje, intervjue i komentare u novinama, na radiju i televiziji.
       Približna slika o obimu, žestini i tempu te kampanje, i o njenom krajnjem cilju, može da se stekne i na osnovu novinskih naslova u “Dnevniku” (organu Socijalističkog saveza radnog naroda Vojvodine, u ono vreme): Idejno-politička ofanziva na svim frontovima, Politička ofanziva boraca, Jačanje borbe protiv liberalističkih snaga, Ima još pokušaja da se otupi oštrica akcije, Zabranjeno javno prikazivanje “Misterije organizma”, Liberalizam - oblik razoružavanja radničke klase, Borci traže brže sprovođenje Pisma, Borba protiv neutralnih i “kontraša”, Zatraženo da se iz SK isključe Čanadanović, Radojčin, Kešelj i Knežević, Učinjen krupan korak u razbijanju žarišta liberalizma, Frakcionaši u bunkerima, Zahtev za odgovornost Draginčića i Čičovačkog, Dušan Makavejev, autor filma “Misterije organizma”, isključen iz SK, Bitka protiv liberalizma ne sme da jenjava, Osnovana katedra marksističkog obrazovanja na Novosadskom univerzitetu, Erupcija tehnokratizma i menadžerstva, Dejan Đurković isključen iz SK zbog podrške filmu “NjR”, Osuđeno štampanje knjige Matije Poljakovića “Par žutih cipelica”, Opozvan Vukašin Kešelj i prihvaćena ostavka Siniše Jerkovića - predsednika i potpredsednika u Socijalističkom savezu Vojvodine, Novosadski borci predložili Tita za doživotnog predsednika, Trajna zabrana broja 970 “Somborskih novina” zbog neprihvatljivog objašnjenja reči liberalizam, Vratila se reč drug, Opozvan Mileta Radovanović, Osuđeno nastojanje da se Pismo preživi ćutanjem, Nastupio je prelomni momenat, Raščišćavanje prilika na fakultetima, Ostavka Antuna Milodanovića Dele - člana pokrajinske vlade, Kritička ocena nije dovoljno shvaćena, Posle samokritike novo stvaralaštvo u filmu, Akcija mladih na svim frontovima, Prosvetni radnici neangažovani, Puna afirmacija radničkih aktiva, Oštre osude bivšeg vojvođanskog rukovodstva, Kompromisa ne može i ne sme biti, Zahteva se ocena o radu Predsedništva Skupštine Vojvodine, Još ima sporosti u pokretanju akcija, Služba bezbednosti, Ilija Rajačić podneo ostavku na dužnost predsednika Skupštine Vojvodine, Verno i uporno slediti Titov put, Pismo trajni dokument SK, Ne smemo biti samozadovoljni, Izdavači “dužni” klasicima marksizma, Stane Dolanc u severnom Banatu, Novi kurs SK u kulturi, Stalno u prvom ešelonu...
       I POJEDINI NOVINARI su - pazeći, zbog diferencijacije koja je predstojala i među njima, da citiraju “najjača mesta” i “glavne govornike”, a neki i svojim komentarima, - žarili političku scenu, ali su prvenstveno izražavali zvanični kurs. A on je iz dana u dan radikalizovan, naročito kada su reč uzimali tzv. narodnjaci iz političkog aktiva - oni što baš nisu imali smisla za političku taktiku, a pogotovo nisu bili taktični.
       Alimpić je već 1. februara 1972, u Šidu, rekao: “Svesni smo da se nalazimo u takvoj fazi da više ne možemo ploviti u ‘mirnoj luci’, ‘čučavci’ koji po budžacima šapuću na uvo i unose zabunu u SK moraju biti isterani na sneg. Ne možemo dozvoliti da mi nudimo kurs, a da nam neko nudi ‘leve’ stvari.”
       Sekretar Opštinskog komiteta u Subotici Stipan Kopilović, otkrio je još jedan oblik liberalizma: “I nerad đaka i studenata je čist liberalizam!.”
       General Marko Peričin je , u Rumi, prvi javno prozvao “savetnike liberala”: “Održan je razgovor sa ‘savetnicima’ koji su sebi uzeli pravo da utiču na PK i njegove organe u vezi sprovođenja zadataka iz Pisma druga Tita. Pomenuo bih Šoti Pala, Đuricu Jojkića i Gezu Tikvickog.”
       U Vršcu, narodni heroj Isa Jovanović objašnjava istorijat liberalizma ovako: “Stvari su krenule kako ne treba još od VI kongresa SKJ, i svakodnevno sve više smo uplivavali u anarholiberalističke vode. Još je Đilas nastojao da u Partiju unese ove elemente. Njegovi naslednici još više su razvijali ideologiju anarholiberalizma i onemogućavali svaki pozitivan rad u Partiji. Slično ponašanje imali su i bivši rukovodioci Vojvodine - Čanadanović, Tepavac, Jojkić, Šoti, Tikvicki i ostali. Oni se frontalno nisu smeli suprotstaviti Titu, ali su zato po svim linijama blokirali njegove misli.”
       Penzionisani pukovnik milicije Todor Gavrilović Rile napada frakcionašku delatnost : “Šoti Pal se ne izjašnjava, ćuti, a javno se kreće i manifestuje svoju frakcionašku delatnost. Vezao se za frakcionašku grupu Nikezića, Tepavca, Čanadanovića i sa još nekim savetnicima.”
       U Kuli je Nikola Kmezić, savezni poslanik, rekao: “Sad, posle 52. sednice PK, gradi se lik komuniste kakav smo imali u toku revolucije.”
       Dušan Popović je, u Novom Sadu, na mah zbunio “obične članove” izjavom: “Inače, u liberalizmu smo svi na ovaj ili onaj način ogrezli i biće potrebno još dosta vremena da ga savladamo.”
       Sonja Dimović, sekretar omladinskog rukovodstva Vojvodine, otkriva (anarho)liberalizam u zabavnom životu: “Jedan od vrlo pogodnih terena za prodor liberalizma, anarholiberalizma i negativnih prozapadnih uticaja je i kulturno-zabavni život omladine.”
       Član CK SK Srbije Branko Lekić kritički primećuje: “Bilo je neshvatanja onog što se dogodilo u Vojvodini. Bilo je i primedbi da ‘možda nije trebalo to tako učiniti’ i da je ‘možda postupljeno preoštro’.”
       Na proslavi I vojvođanske brigade, 14. aprila 1973, Jovan Veselinov, član Saveta federacije, kvalifikuje liberale kao malograđane: “Malograđanin se uvek plaši kritike i samokritike, vidi u njoj gubitak ličnog ugleda, a ponekad i samog položaja. Takvo držanje bivšeg pokrajinskog vrha oslanjalo se na postojeće slabosti u SK.”
       General Žika Stojšić, na proslavi godišnjice III vojvođanske brigade u Rumi tvrdi: “SK Vojvodine gotovo su potisnule tehnokratske snage na važnom poprištu bitke za samoupravljanje. Opšte interese Vojvodine liberali su delili na uže interese, izazivali su antagonizam i podeljenost na ključnim pitanjima razvoja... Nosioci liberalizma počeli su da privatizuju funkcije mnogih javnih institucija.”
       Najzad, 14. juna 1973, na sastanku Pokrajinskog odbora Saveza boraca, Dušan Alimpić najavljuje konačan obračun: “Na sledećoj sednici mi ćemo morati da se razgraničimo sa grupaško-frakcionaškim delovanjem u SK Vojvodine, što teško opterećuje naše revolucionisanje, jačanje jedinstva u akciji, pokušava da nas zakuje za jedno mesto.”
       Posle ovakvog tumačenja (anarho)liberalizma i predstavljanja novog revolucionarnog kursa, gotovo da nije bilo moguće ne biti liberal, mada se ja nikad nisam predstavljao tako, niti sam primećivao da me neko tako doživljava.
       Ni Marko Nikezić nije sebe smatrao liberalom, nego, kako svedoči Latinka Perović, revolucionarnim demokratom.
       Dve nedelje posle prvog udarca, kako je Jovan Veselinov nazvao 52. sastanak PK, održan je sastanak sa drugovima iz SAP Vojvodine koji se nalaze na funkcijama u Federaciji i SR Srbiji, radi dogovora o sprovođenju zaključaka 52. sednice.
       Sastanak je vodio predsednik PK Dušan Alimpić. Pozvanih je bilo trideset, a prisutnih dvadeset i osam (Stevan Doronjski, član Izvršnog biroa Predsedništva SKJ, i Maćaš Kelemen, član Predsedništva SFRJ, bili su odsutni zbog bolesti).
       Sem trojice-četvorice prisutnih, bili su to “najistaknutiji revolucionarni kadrovi Vojvodine”.
       Oni koje su liberali “počistili”- u najviše političke i državne organe Srbije i Jugoslavije !
       O skupu ovakvog sastava razmišljano je bilo i pre 52. sednice PK, ali je Alimpić predložio, a Sekretarijat PK i Doronjski su se s tim složili, da se “ne ide na to bez jasno izgrađene, obavezne, platforme”. A razlog za to je objasnio ovako: “Koliko je meni poznato, oni se ne vozaju svi u istim kolima.”
       Bio je to slikovit izraz za već manifestovane političke razlike među pozvanima.
       Sporni su bili oni što su u razgovoru s Titom i na prethodnom sastanku političkog aktiva Vojvodine podržali politiku CK SK Srbije, odnosno PK SK Vojvodine: Pal Šoti, Geza Tikvicki, Đurica Jojkić, Petar Relić, Milenko Bojanić, Blagoje Bjelogrlić, Jon Tapalaga.
       Njih je na ovom sastanku trebalo slomiti, obavezujućim zaključcima PK.
       Alimpić je, na početku, upoznao prisutne da je “izvršen snažan idejno-politički prodor u kritičkoj analizi stanja” i da je “u središte akcije postavljena borba protiv anarholiberalizma u Partiji i društvu”...
       S najveĆom paŽnjom sluŠan je, potom, Jovan Veselinov Žarko, član Saveta federacije, ratni i poratni sekretar PK KPJ za Vojvodinu, zatim predsednik republičke vlade, pa sekretar CK SK Srbije i predsednik Skupštine Srbije 1958 - 1966. godine.
       Hvaleći “Kritičku ocenu”, on je ocenio da su “drugovi koji su napravili ovu analizu liberalizma, ovog ili onog, otišli dalje od CK SK Srbije, i da su negde pojedine stvari bolje identifikovali”.
       Pohvalio ih je i zato što su se “sami između sebe pošteno kritikovali”. Onda je otvorio glavno pitanje: “A mi večeras nismo to čuli od drugih drugova koji su se ponašali na neki drugi način, koji, po mom mišljenju, nisu na liniji Saveza komunista i na liniji Tita.”
       To je bilo upućeno onima koji su bili uz liberale.
       Zanimljivo je, inače, kako je Veselinov, na početku, opisao svoj politički status: “Ja sam član Saveta federacije. Vi znate šta Savet radi. Zato sam uvek primoran da nešto pročitam, da bih video kakvo je stanje u našoj partiji i u zemlji.”
       Dabome da su svi znali šta taj savet radi, odnosno da ne radi ništa. Ali, niko nije smeo da kaže istinu: da ne radi zato što onaj ko treba da ga uposli, šef države Tito, ne mari za njegove savete. Setio se “starih kadrova”, koji su činili taj savet, tek kada su mu ustrebali da skine političko rukovodstvo Srbije.
       Sad je, indirektno, i neangažovanje tih savetnika, stavljeno u greh nama, novima i mladima. Pošto ih Tito nije hteo za savetnike, hteli su da nama budu tutori.
       Veselinov je čak ustvrdio da “ni u jednoj našoj republici ni u Pokrajini Kosovo revolucionarni kadrovi nisu počišćeni kao u Vojvodini”.
       To je bila notorna neistina, što se moglo videti i po sastavu i funkcijama prisutnih na ovom sastanku.
       Liberali su omogućili da se reaktiviraju u politici i oni prvoborci koji su bili “počišćeni” dok je Veselinov bio na čelu CK Srbije, a Doronjski na čelu PK Vojvodine: Đorđe Nikšić, Petar Relić, Jovan Dačić, Aleksandar Vasić, Svetozar Kostić...
       Veselinov je, zapravo, ponovio i radikalizovao svoje neosnovane primedbe povodom izbora PK 1968 (da je bilo intriga, da su eliminisani iz rukovodstva prvoborci, da je prebrzo izvršeno podmlađivanje, da je ugroženo jedinstvo Vojvodine), koje smo Tepavac i ja odmah argumentovano osporili.
       Sad nas je još optužio da smo i delili stare kadrove, na verne i neverne. “Verni su bili konsultovani, a neverni su bili proganjani”, rekao je. I dodao: “Ja ne znam u koju sam ja grupu svrstan.”
       Nije se sećao ni da je bio proganjan, a ni da je bio konsultovan. Ali, znao je da je tako postupano!
       Šoti i Tikvicki su prekorno nazvani savetnicima liberala samo zato što su podržali politiku koju je simbolizovao Marko Nikezić, što nisu odobrili Veselinovljeve primedbe na izbor PK 1968, i što su na sastanku pokrajinskog političkog aktiva uoči razgovora s Titom podržali osnovnu koncepciju mog uvodnog izlaganja. Ali, na tom sastanku niko nije osporio tu koncepciju, a bili su prisutni svi vodeći funkcioneri Pokrajine i svi koje je Tito pozvao na razgovor, osim Doronjskog i Veselinova.
       Doronjski je i tada bio bolestan, a Veselinov je do poslednjeg časa računao da će ga Doronjski povesti autom, pa zato nije stigao!
       Posle su obojica heroizirali taj izostanak: Doronjski se hvalio da je “odmah rekao Radojčinu da mi nemamo šta da se dogovaramo kad idemo na sastanak kod druga Tita”, a Veselinov će reći da je taj sastanak bio zavereničko dogovaranje - da se od Tita brani Nikezićeva politika.
       “Za politiku je opasno”, kazuje Veselinov, “kad imaš mlade kadrove i nekoliko sa nekim ordenjem, kao ja, na primer”.
       Prvo se odnosilo na mali broj prvoboraca u PK, a drugo je trebalo da pokaže njegovu skromnost.
       Neće, međutim, to ponoviti kad ga 1974. budu opet birali u CK SK Jugoslavije.
       Tvrdeći da “nije nimalo slučajno što smo imali u Srbiji takav centar otpora Titovoj politici”, Veselinov iznosi i ovakvu, drastičnu optužbu: “Taj liberalizam, taj odnos, taj kompromis sa nacionalizmom, ta bezidejnost koja je vladala itd., ona je u suštini pokrivala velikosrpske hegemonističke težnje prema celoj Jugoslaviji.”
       Takvu insinuaciju nije izgovorio niko ozbiljan u Jugoslaviji. Jer, ako je išta bilo poznato, bilo je poznato da su se srpski liberali najdoslednije rukovodili načelom da je “borba za ostvarenje ravnopravnosti nacija uvek borba za ravnopravni razvoj i punu afirmaciju manje brojnih nacija” i da “potcenjivanje nacionalnog pitanja može biti različito motivisano, ali kada se javlja u najbrojnijoj naciji, objektivno je težnja za hegemonijom”.
       Veselinov je prvi zatraŽio da se u kritici liberalizma ukaže na povezanost unutrašnje (liberalističke) politike sa spoljnom. “Ti su odnosi bili sasvim jasni”, rekao je, i upitao: “Ima li to veze s okretanjem prema Zapadu?” Odmah je i odgovorio: “Ima veze.”
       U skladu s tim, smatrao je da Tepavca, bez obzira na to što je još uvek bio ministar spoljnih poslova, nije trebalo zvati da govori pokrajinskom političkom aktivu o jugoslovenskoj spoljnoj politici i međunarodnoj situaciji, nakon što su Tito i Kardelj, na zajedničkoj sednici Predsedništava države i SKJ, kritikovali “zanemarivanje klasne orijentacije i rusofobiju kod nekih ljudi u našoj diplomatiji”.
       Trebalo je da Tepavca, posle toga, i samo zbog toga, odmah tretiramo kao smenjenog. Odnosno, da zatražimo njegovo smenjivanje, budući da je u saveznoj vladi bio predstavnik Vojvodine.
       NajtuŽnije u Veselinovljevom napadu na liberale bilo je upravo to dodvoravanje Titu i Kardelju. “Ja mislim”, rekao je, “da je drug Kardelj vrlo dobro formulisao odnos prema kadrovima iz revolucije. (...) Ne mislim na one kao što sam ja, koji su ostareli, nego baš na Kardelja, i mislim da naša partija treba da bude zahvalna što ima takvog čoveka.”
       Pohvalio je i obračun s liberalno - reformskom politikom u Sloveniji: “Slovenci su, po mom mišljenju, najdosledniji, nema nikakvih tajni kod njih, i oni su vrlo drastično izolovali dva-tri čoveka (Kavčića i druge), ali za celu Partiju je to značilo veliko ozdravljenje.”
       Samo je u Srbiji, po njegovom sudu, ostao “onaj kurs koji je počeo da vlada našom partijom, jedan truli liberalizam, kada su ljudi počeli pričati da nam treba partija ovakva i onakva.”
       Bila je to ironična aluzija na razgovore o reorganizaciji SKJ, kojom je trebalo da se SK demokratizuje i da prilagodi svoju organizaciju i metode svoga delovanja novim okolnostima.
       Dogmatima je i sama činjenica da su se u toj diskusiji ispoljila različita stanovišta (o pravu manjine, na primer) bila dokaz o trulom liberalizmu.
       Tita je veliČao prikivajući za zid Pala Šotija. Obratio mu se direktno: “Ti si rekao, na jedan određeni način, šta će nam taj sastanak u Beogradu, kod Tita, šta će nam to neformalno, kad imamo CK SK Srbije i PK SK Vojvodine. Šta taj Tito zapravo hoće? Ali slušajte, ja mislim da, kada dođemo u takvo stanje da je u krizi naša partija, zemlja i spoljna politika, može Josip Broz da pozove koga hoće, da razgovara s kim hoće. Da je pozvao i samo generale, i tada bi bio u pravu. On to može. On za to ima mandat ove partije i ovog naroda!”
       Zaista, on je to mogao. Naročito s generalima. I razgovor sa političkim aktivom Srbije, gde je na njegovoj strani bila izrazita manjina, završio je (pre)sudom da nije važno kakav je odnos bio na tom sastanku, nego šta misle radnička klasa i narod, a podrazumevalo se da on to najbolje zna!
       Pala Šotija, najistaknutijeg revolucionara i političara iz redova mađarske narodnosti u Jugoslaviji, narodnog heroja, najednom je mogao da napada svako. Samo zato što se usudio da, na zvaničnom skupu, kaže: “Ne znam po čemu je politička situacija u Srbiji takva da o njoj ne diskutuje neki forum u Srbiji. No, videćemo. Ja mislim da, ako ima bilo šta u političkoj situaciji za raspravu, to treba da se raspravlja, i o tome da se odlučuje, na zvaničnom republičkom forumu.”
       General Petar MatiĆ Dule, pomoćnik sekretara za narodnu odbranu i stalni delegat SK Vojvodine u Konferenciji SK Srbije (danas u penziji), ocenio je da su “novo rukovodstvo PK i delom Sekretarijat pokazali visok stepen zrelosti i komunističke odgovornosti da pogledaju istini u oči”.
       Sazreli su preko noći, čim su pristali da oblate svoj četvorogodišnji rad!
       No, koliko god da je hvalio preobražavajuću vrednost samokritike i podvlačio “da je samokritika najvažnija za sve nas”, sam Matić se nije samokritikovao nijednom rečju.
       Samokritika je za nekog bila (samo) važna, a za nekog obavezna.
       Matić nije želeo da “analizira situaciju”. Smatrao je da “nije momenat za teoretsku raspravu oko toga gde su uzroci, ko su nosioci itd.”. A pošto takvog momenta nije bilo ni kasnije, ostalo je zauvek nejasno kakve je to “teoretske rasprave oko toga” uopšte moglo biti.
       No, i bez rasprave i analize, general je rešio da “slobodno ukaže na neka područja koja imaju idejnu vrednost i značaj”: liberalizam i oportunizam, kao idejna osnova u političkoj praksi vodećeg dela SK Vojvodine; elitizam i liderstvo - pitanje koje tek treba da dobije potpun odgovor; sejanje elemenata nepoverenja prema vrhu SK Jugoslavije - drastičan primer toga je priprema za razgovor kod druga Tita; izolacija i odstranjivanje ratnih kadrova; privatizacija kadrovske politike i gubljenje klasnog kriterijuma; zloupotreba sredstava informisanja; konfrontiranje kadrova iz Bačke, Banata i Srema; parcelizovanje revolucionarnog pokreta u Vojvodini, tj. produbljivanje teze o nepostojanju jedinstvenog vojvođanskog pokreta i nepriznavanje njegovog kontinuiteta.
       Osim za “sejanje nepoverenja prema vrhu SKJ”, nije naveo primer ni za jedno “područje”. Smatrao je , valjda, da ukazivanje ne obavezuje na primere i dokaze, a za teoretsku raspravu - nije bio momenat! Nismo, zato, nikad saznali šta je Matić podrazumevao pod našim liberalizmom. Ali, čuli smo da nam je i oportunizam bio idejna osnova.
       Obećani “potpuni odgovor” na pitanje elitizma i liderstva nismo, takođe, nikad dobili; ostalo je nejasno da li je general bio zaokupljen novom definicijom tih pojmova ili time koliko smo mi “zaglibili” u to zlo.
       Što se “sejanja nepoverenja” tiče, Matić je, očigledno, baš kao i svi drugi koji su govorili o tome, pogrešio smer: od prvog momenta u pitanju je bilo Titovo i Dolancovo nepoverenje u legalno političko rukovodstvo Srbije i Vojvodine. Nama je oduzimano pravo da u svojim forumima, sa onima koji su nas birali, razgovaramo o stanju u našoj sredini i o našem radu, a potom i sa svima drugima.
       Nažalost, Tita i Dolanca su podržali mnogi naši, srpski i vojvođanski, funkcioneri.
       O netačnosti tvrdnje da smo radili na “izolaciji i odstranjivanju ratnih kadrova” dovoljno je govorio, kao što je već rečeno, sam sastav ovog skupa. A najmanje je bilo tačno da su izolovani kadrovi iz Srema. Na ovom skupu Sremaca je bilo najviše - trinaest, Bačvana jedanaest, Banaćana pet.
       Ali, generalu nije imao ko da kaže da se osvrne oko sebe. “Osvrnuo” se samo na Milenka Bojanića Šecka, predsednika Izvršnog veća Srbije (Banaćanina), da bi rekao kako je “očekivao da od druga Šecka čuje nešto drugo nego što je on rekao”. Ukorio ga je zato što je govorio pretežno o ekonomiji, a “preko dosadašnje političke prakse prešao bez ijedne reči samokritike”.
       Upozorio je i druge “koji su doprinosili da se takva (liberalistička) politika konstituiše” da treba da kažu “da li i dalje stoje na pozicijama politike koju je osudila 52. sednica PK”.
       Bio je to poziv na samoponižavanje, ili na političko samoubistvo.
       BoŠko KruniĆ, predsednik Organizaciono-političkog veća Skupštine SR Srbije (potom i predsednik PK i predsedavajući Predsedništva SKJ, danas predsednik nevladine organizacije “Vojvodina u 21. veku”), zatražio je da mu bude dozvoljeno da kaže kako je “Kritička ocena” sa 52. sastanka PK “vrlo uspeo napor da se izvrši jedna nužna analiza za ocenu stanja”.
       Naravno da ga niko nije omeo da iskaže tu pohvalu, mada je ona više ličila na šegačenje: kritička analiza kao uspeo napor da se izvrši jedna nužna analiza!
       Neće ga ometati ni kad bude kudio nas, liberale, za šta nije tražio dopuštenje. Niti je do danas, nama, ponudio izvinjenje.
       Sa željom da doprinese “iznalaženju mišljenja i zapažanja koja mogu ići u prilog rasprava, odnosno razmatranja daljih analiza, daljih ocena na pravim zaključcima (...) da se ne bismo sreli sa recidivima”, Krunić je prvenstveno napao metod i stil liberala.
       Ni u tom pogledu nismo smeli biti ostavljeni na miru, a on se osećao sposobnim da nas “načne s te strane”.
       Kao i drugi, ocenjivao nas je i osuđivao izbegavajući da precizno navede makar jedan naš ideološki stav, jedan politički postupak, jednu rečenicu.
       (Nastaviće se)
      
       MIRKO ČANADANOVIĆ