(Komentar iz “Vašington posta” 7. januara 2003)

      Generalni štrajk u Venecueli, četvrtom izvozniku nafte u SAD, doprineo je skoku cena nafte prošlog meseca. Štrajk, koji je počeo 2. decembra i koji je doveo do drastičnog smanjenja proizvodnje nafte u toj zemlji, nisu pokrenuli levičarski sindikati, kao što bi mnogi Amerikanci mogli pomisliti. U stvari, inicirala ga je bogata venecuelanska poslovna elita.
       Iza ove krize krije se centralni paradoks globalizacije i američke spoljne politike: kombinacija “laissez-faire” kapitalizma i slobodnih izbora može stvoriti političku i ekonomsku nestabilnost.
       Venecuela je za to tek najsvežiji primer. Predsednik Hugo Čaves demokratski je izabran ogromnom većinom 1998. godine, a isti rezultat potvrđen je i na izborima 2000. godine. Otkako je preuzeo vlast, Čaves predsedava haosom u ekonomiji koji nije uvek (mada katkad jeste) njegovo delo. Štrajkovi koji upravo parališu privredu Venecuele, na primer, uglavnom su delo interesnih grupa velikog biznisa koji se oštro protivi Čavesu zato što preti da nacionalizuje i preuzme kontrolu nad naftnim sektorom.
       Kriza u Venecueli ima i etničku dimenziju. Kao i 80 odsto stanovništva, i Čavez je “pardo” - izraz koji se koristi i u klasnom i u etničkom kontekstu za osobe tamnije puti indijanskog ili afričkog porekla. Privredom Venecuele, međutim, uvek je upravljala izrazito malobrojna bela manjina, ili “mantuanosi”, što je venecuelanski izraz za osobe evropskog izgleda i porekla. Ne iznenađuje što strani investitori uglavnom posluju isključivo sa članovima visokoobrazovane mantuano klase koji govore engleski jezik.
       Problemi Venecuele deo su mnogo šireg globalnog fenomena (čije se postojanje na Zapadu retko priznaje), fenomena manjina koje dominiraju tržištem. Reč je o etničkim manjinama koje, iz najrazličitijih razloga, uspevaju da, pod tržišnim uslovima, ekonomski dominiraju većinom koju čine starosedeoci (Kinezi u Indoneziji, belci u Zimbabveu i Indijci u Keniji, neki su od primera).
       Manjine koje dominiraju tržištem Ahilova su peta demokratije slobodnog tržišta. U zemljama u kojim manjina dominira tržištem, tržište i demokratija ne samo da favorizuju različite ljude ili različite klase, nego i različite etničke grupe. Bogatstvo se koncentriše u rukama manjine koja dominira tržištem, dok dolazak demokratije naglo povećava političku moć osiromašene većine. Kad je situacija takva, nastavljanje demokratije slobodnog tržišta često postaje pokretač etničke netrpeljivosti gurajući frustrirane starosedeoce, podgrevane od strane političkih demagoga, protiv bogate etničke manjine. Takav sukob odvija se danas u Venecueli. Čaves je 1998. godine pobedio na izborima napadajući “trulu” venecuelansku belu elitu, nazivajući sebe “Indijancem iz Barinasa” i budeći političku svest osiromašenih venecuelanskih “pardosa”.
       Pošto je preuzeo vlast, Čaves je raspustio “ucrvljali” Kongres i Vrhovni sud kojim su dominirali mantuanosi. Suspendovao je privatizaciju, založio se za ukidanje venecuelanskog sistema plantaža i doneo niz zakona koji imaju za cilj da se omekša “divlji kapitalizam”. Razumljivo, to je imalo razarajući efekat na ekonomiju zemlje.
       Državni udar protiv Čavesa prošlog aprila predstavljao je klasičan napor manjine koja dominira tržištem da uzvrati demokratski izabranoj vladi koja predstavlja opasnost po njeno bogatstvo i moć. Prelazni predsednik Pedro Karmona Estanga bio je bogati beli biznismen. Predstavnici sindikata bili su isključeni iz vlasti. Na veliko žaljenje američke administracije, koja je udar podržala kao pobedu demokratije, potezi Karmoninog režima u kombinaciji sa snažnom podrškom koju Čaves uživa u siromašnim slojevima društva, doveli su do zaprepašćujuće brzog povratka Čavesa na vlast.
       Šta bi SAD sada trebalo da učine sa Venecuelom? Za početak bi bila dobra iskrenost. Ako stvarno podržavamo demokratiju u zemljama u razvoju, ne možemo podržavati državne udare, čak ni one prokapitalističke, protiv demokratski izabranih predsednika. Štaviše, ukoliko globalno tržište treba da bude održivo, mora se naći načina da njegove blagodati dopiru i van okvira šačice koja dominira tržištem i njihovih stranih investicionih partnera. U suprotnom, tržište i demokratija nastaviće da se sukobljavaju destabilizujući ekonomiju i izazivajući etničke sukobe širom sveta.
      
       (Ejmi Čua profesor je prava na Jelu i autor dela “Svet u požaru: Kako izvoz demokratije slobodnog tržišta rađa etničku mržnju i globalnu nestabilnost”.)