Predsednik Čaves uživa podršku vojske i siromašnih slojeva, kubanskog Kastra i brazilskog Lule; protiv njega su mediji, naftaši i Amerikanci

      U Venecueli, zemlji koja je u svetu poznata kao prvi izvoznik “sapunskih” TV serija i peti izvoznik nafte, goriva na pumpama danas nema mnogo više nego u Srbiji za vreme embarga, a i svakodnevni život daleko je od romantične sapunice. Situacija u Karakasu tek što se smirila posle traumatičnog iskustva sa neuspelim državnim udarom iz aprila prošle godine, a vlada predsednika Huga Čavesa i građanstvo ponovo se suočavaju sa ozbiljnom krizom u državi, samo što ona ovoga puta traje mnogo duže od prošloaprilskih 48 sati. Čavesova opozicija pokrenula je 2. decembra generalni štrajk koji je potpuno paralisao zemlju, a mesec dana kasnije pale su i prve žrtve - dvojica Čavesovih pristalica. I tokom prethodne krize većina od 19 žrtava bile su njegove pristalice, ali su mediji naklonjeni pučistima uspeli da Čavesa prikažu kao odgovornog za ubistva.
       Skoro svaki dan od kako je štrajk počeo, protivnici predsednika održavali su marševe i protestne skupove koje je ponekad posećivalo i do pola miliona ljudi. Opozicija je organizovala i peticiju za raspisivanje referenduma o smeni Čavesa. Neki su čekali u redu za potpisivanje i do šest sati, a tokom prvih 18 dana peticiju je potpisalo više od 380 hiljada, većinom mladih ljudi. To, međutim, i nije tako značajna brojka kada se uzme u obzir da u Venecueli ima 12 miliona glasača. Po Ustavu, referendum ne bi bio obavezujući.
       Predsednikove pristalice, uglavnom siromašni slojevi venecuelanskog društva, štrajk nazivaju “štrajkom oligarhije”. Organizatori štrajka, međutim, tvrde da se radi o pravednoj borbi za demokratiju protiv tiranina u povoju, čoveka koji svojom socijalnom politikom razara ekonomiju, pokušava da u Venecuelu uvede komunizam kubanskog tipa i koji svojom populističkom retorikom “podgreva klasnu mržnju”. Zamera mu se i prodaja nafte Kubi u zamenu za lekove. Organizatori štrajka isti su krugovi koji su u aprilu pokušali da svrgnu Čavesa - udruženje poslodavaca Fedekamaras, sindikat Konfederacija radnika Venecuele i desničarska partija Demokratska koordinacija, koji uz sebe i ovoga puta imaju najuticajnije medije u zemlji. Predsednik Konfederacije radnika Karlos Ortega i prvi čovek Fedekamarasa Karlos Fernez svake večeri na četiri najveće televizije u zemlji čitaju saopštenja o štrajkačkim aktivnostima i Čavesa nazivaju “diktatorom”.
       Glavnu ulogu u štrajku, čiji je jedini cilj svrgavanje Čavesa sa čela države, igra državna naftna kompanija Petroleos de Venecuela (PDVSA), najveća firma te vrste u Južnoj Americi. PDVSA ima vitalnu ulogu za venecuelansku državu. Ona donosi 80 odsto deviza i obezbeđuje 55 procenata državnog budžeta, zapošljava 42 hiljade ljudi i raspolaže naftnim rezervama od oko 221 milijardu barela. Proizvodnja nafte u Venecueli pre štrajka iznosila je oko tri miliona barela nafte dnevno, a trenutno ne iznosi ni deset posto od toga. Tokom prve tri nedelje štrajka država je izgubila više od 1,3 milijarde dolara.
      
       Porez na naftu
       Obustava proizvodnje nafte nema pogubne posledice samo po Venecuelu. Američki Kongres već je zatražio upotrebu strateških rezervi SAD, pošto je uvoz nafte iz Venecuele sa 2,5 miliona barela dnevno pao na dva miliona mesečno. Strateške rezerve SAD poslednji put su korišćene septembra 2000. godine zbog nedostatka lož-ulja. Koliko je venecuelanski izvoz nafte dramatično opao, pokazuje i podatak da je iz te zemlje tokom prve tri nedelje štrajka isplovilo svega pet tankera, a u tom periodu bilo je predviđeno isplovljavanje njih 170. Pitanje je kako bi svetska ekonomija izdržala kombinaciju krize u Venecueli i eventualan početak rata u Iraku, u kom slučaju bi se stvorio nedostatak od pet miliona barela nafte dnevno, što je neiskorišćeni kapacitet zemalja OPEK-a. Saudijski ministar za naftu Ali al Nuaimi, međutim, upozorava da bi za isporuku dodatnih pet miliona barela bila potrebna čitava tri meseca.
       Pored toga što je glavna poluga Čavesovih suparnika, naftna kompanija PDVSA jeste i jedan od glavnih razloga nezadovoljstva venecuelanske ekonomske elite svojim predsednikom. Problemi su nastali kada je Čaves doneo kontroverzni zakon kojim se porezi toj naftnoj kompaniji, kao i međunarodnim firmama, povećavaju sa 16,7 na 30 odsto. Taj zakon predviđa i da PDVSA mora imati većinski udeo u svim zajedničkim poduhvatima sa stranim kompanijama. Čaves želi da obezbedi više novca za siromašne u Venecueli tako što će povećati zaradu od trgovine najvećim domaćim bogatstvom. Pre toga je na vlasti bio 60 godina star sporazum sa stranim kompanijama prema kojem su one morale da plaćaju taksu od svega jedan odsto, a uživale su i značajne poreske beneficije. Jedan od prvih poteza organizatora aprilskog državnog udara odnosio se, takođe, upravo na tu kompaniju, odnosno na njenu privatizaciju. PDVSA bi, da je udar uspeo, kupila jedna američka kompanija bliska sadašnjem predsedniku Džordžu Bušu i španska kompanija “Repsol”. SAD i Španija jedine su zemlje na svetu koje su odmah pružile podršku vladi formiranoj tokom državnog udara koju je predvodio biznismen Pedro Karmona.
      
       CIA i diktatura
       Postoje indicije i da američka vlada u tom pokušaju nasilne smene vlasti u Venecueli nije bila samo pasivni posmatrač koji pruža moralnu podršku svom favoritu. Neki analitičari smatraju da je državni udar izašao iz kuhinje Centralne obaveštajne agencije (CIA) i to potkrepljuju neodoljivom sličnošću sa ranijim dešavanjima te vrste u Južnoj Americi, poput puča u Čileu 1973. godine.
       “Taktika koja se koristi u Venecueli vrlo je slična onoj korišćenoj u Čileu. Bio sam u Čileu kada je veoma slična kampanja organizovana. Civili se koriste za stvaranje osećanja haosa, stvara se i lažna slika Čavesa kao diktatora, a onda vojska izvodi državni udar zbog dobrobiti nacije”, kaže profesor na Univerzitetu u Njujorku Džejms Petras. Od klišea, što se Venecuele tiče, odudara to što Čaves, bivši vojni padobranac, uživa veliku podršku vojske, koja je i zaslužna što se aprilski udar okončao neuspešno. Čaves je uz to na izborima za predsednika dobio ogromnu većinu glasova.
       Zanimljiv je i izbor ljudi iz Bušove administracije koji se bave krizom u Venecueli. To su mahom ljudi koji su svoje karijere započeli u prljavim ratovima iz vremena administracije Ronalda Regana. Eliot Abrams, jedan od njih, osuđen je zbog lažnog svedočenja pred kongresnom komisijom o aferi “Irangejt”. Abrams je trenutno viši direktor odeljenja Nacionalnog saveta za bezbednost i demokratiju, ljudska prava i međunarodne operacije. Tu je i Oto Rajh, kubanski emigrant i desničar, takođe učesnik afere “Irangejt”, koji je u više navrata, kao pomoćnik američkog državnog sekratara za Latinsku Ameriku u Beloj kući primao učesnike neuspelog udara, uključujući i Pedra Karmonu. Prema nekim izvorima, tokom tih sastanaka razgovarano je o detaljima udara, kao što su vremenski raspored ili šanse za uspeh. Ulogu u udaru imala je i američka organizacija NED koja je, između ostalog, svoj budžet za Venecuelu učetvorostručila neposredno pred državni udar, tako da je on iznosio 877 000 dolara. Interesantan podatak jeste i da su dvojica visokih vojnih zvaničnika, koji su otvoreno prozivali Čavesa nedeljama pre državnog udara, viceadmiral Molina i pukovnik Pedro Soto, nekoliko nedelja pre neuspelog puča iz jedne banke u Majamiju dobili po 100 hiljada dolara. Soto je posle udara zatražio azil u SAD.
       Prirodno se postavlja pitanje zbog čega bi američkoj vladi bilo u interesu da podrži krajnje nedemokratsku smenu legitimnog predsednika jedne zemlje koji je izabran ubedljivom pobedom na izborima u dva navrata. Predsednik Čaves na vlast je došao 1998. godine obećavajući da će, u zemlji u kojoj 80 odsto stanovništva živi u siromaštvu, sprovesti lokalnu “Bolivarsku revoluciju”. Ponovo je izabran 2000. godine. Odgovor se nalazi u samoj suštini njegove unutrašnje, ali pre svega spoljne politike. Čaves je po dolasku na vlast započeo ozbiljnu agrarnu reformu, uveo besplatnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje do fakultetskog nivoa, udvostručio budžet za školstvo i zagarantovao prava žena i Indijanaca, a tu je i njegov već pominjani odnos prema biznisu sa naftom. Na spoljnopolitičkom planu Čaves je autor ideje o stvaranju “osovine dobra”, saveza kojem za sada nameravaju da pristupe Kastrova Kuba i Brazil, na čije je čelo, prvi put u istoriji, došao levo orijentisani predsednik Luiz Injacio da Silva poznatiji pod nadimkom Lula. On je svoju inauguraciju iskoristio da pokaže da mu je Čavesova ideja bliska. Čaves je, tokom sastanka sa Da Silvom, pomenuo i mogućnost formiranja zajedničke naftne kompanije koja bi se zvala “Petro-Amerika”. “To bi postao latinoamerički OPEK. Počelo bi sa venecuelanskom PDVSA i brazilskim Petrobrasom, a mogli bi da se priključe i Ekopetrol iz Kolumbije, PetroEkvador iz Ekvadora i PetroTrinidad iz Trinidada i Tobaga”, rekao je Čaves. “Latinoamerički OPEK” bi proizvođače nafte iz tog dela sveta oslobodio američke ekonomske dominacije, a mogao bi ugroziti napore Vašingtona za formiranje zone slobodne trgovine na celom američkom kontinentu.
       Komentarišući mogućnost formiranja saveza koji ne bi bio baš prijateljski prema SAD, portparol Stejt departmenta Ričard Baučer je izrazio sumnju u mogućnost dogovora između trojice lidera. “Budimo ozbiljni. To su tri različita lidera tri različite nacije sa različitim interesima. Imamo odlične odnose sa Brazilom i raduje nas nadgradnja tog odnosa”, rekao je Baučer.
      
       Prekid poretka
       Bušova administracija Čavesu zamera i to što je u dobrim odnosima sa njihovim najvećim neprijateljima, iračkim i libijskim liderima Sadamom Huseinom i Moamerom Gadafijem. Čaves je, čak, u više navrata kritikovao američku intervenciju u Avganistanu. Jednom prilikom je, pokazujući fotografije ubijene avganistanske dece, rekao da se Amerikanci “protiv terorizma bore terorizmom” i pozvao Buša da prekine taj “masakr nedužnih”. Predsednik Venecuele povukao je i čitav niz poteza koji su dodatno razljutili Vašington: zatražio je od američke vojne misije u toj zemlji da napusti svoje sedište u Karakasu, odbio saradnju sa SAD u njihovoj borbi protiv kolumbijskih gerilaca i proizvođača droge, a povećao je i cenu venecuelanske nafte sa osam na 27 dolara po barelu.
       Uprkos sve otvorenijoj netrpeljivosti Vašingtona, Čaves uživa podršku svih zemalja regiona, čak i onih čiji lideri nisu baš blagonakloni prema njegovim socijalnim idejama. Tu se u prvom redu, naravno, nalazi Brazil, koji je, još pre formalnog stupanja Lule na vlast, Venecueli poslao pomoć od 520 000 barela nafte. Uprkos američkom insistiranju na tome da podrže vladu formiranu tokom aprilskog državnog udara, sve zemlje regiona odbile su to da učine, a neke su čak zapretile i sankcijama tim “nelegitimnim vlastima”. Predsednici 19 zemalja zapadne hemisfere osudili su tada “prekid ustavnog poretka” u Venecueli. Organizacija američkih država podržala je Čavesa i na samitu održanom sredinom decembra.
       Dok se javno zalaže za “slobodne i fer izbore”, administracija u Vašingtonu nagovestila je svojim odnosom prema Venecueli u protekloj godini da podržava stav po kom je “prekid demokratije” ponekad jedino oružje protiv neprijatelja demokratskih vrednosti. Mnogi misle da Čavesu zbog toga teku poslednji meseci na vlasti, no ima i analitičara koji predviđaju da će Čaves ne samo preživeti izazov, već i da bi iz ovog iskušenja mogao izaći još jači.
      
       FILIP RODIĆ