Makavejev se boji utrtih puteva i jednosmernih pravaca, jer oni vode kompromisu i pristajanju, tamo gde su neznanje, nemoć i kukavičluk

      Ko je Dušan Makavejev? - pitaju se oni koji su o njemu tek nešto čuli; oni koji o njemu malo znaju i oni koji misle da sve znaju. Prvi, da bi saznali bar ponešto o ovom našem čoveku čije je ime upisano u više svetskih leksikona i istorija; drugi, da bi se prisetili nečega što su, posle njegovog poodavnog odlaska iz zemlje, (1973) možda zaboravili, a treći, da bi neku od njima još neodgonetnutih enigmi sebi konačno objasnili.
       Radoznalost jednih, zadovoljimo sada samo time da je Makavejev najpre bio filmski kritičar, zatim reditelj, scenarist i pisac. Rođen je u Beogradu 1932. godine. Diplomirao je psihologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu, kao i režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Režirao je 16 dokumentarnih i devet igranih filmova. Dobitnik je više nacionalnih i međunarodnih nagrada i priznanja. I pedagog je. Dve godine bio je predavač na američkim univerzitetima u Harvardu i Kolumbiji. Napisao je zbirku eseja “Poljubac za drugaricu parolu”, koautor je “300 čuda”, knjige o sebi, a sa Rašom Popovim napisao je dramu “Novi čovek na Cvetnom trgu”.
       Druge, koji ko zna kako pamte njegov odlazak, podsetimo da je pravo svakoga da iz svoje zemlje ode i da se, kadgod hoće, u nju vrati. To je, kako bi rekao Ginter Gras, stvar naše volje, slobode. Ali, Makavejev nije otišao svojom voljom. Nije “gastarbajter”, nije pobegao, nego je - kaže - iz zemlje isteran, te “nisam emigrant”. Reč koja je morala da zaboli i njega i zemlju. Dobro znam da je ta reč manje optužba nego što je težina u duši. On, razume se, zna da, pravno, niko nije mogao (niti je, verujem, hteo) da ga istera, ali je mnoštvo okolnosti da se to učini na drugi način. Misterije orga(ni)zma (1970) jedna je od tih, prva...
       Voli Pariz i živi tamo. Svako jutro odlazi u jedan bistro, ispija kafu, čita “Politiku” i oseća se kao u predgrađu Beograda. I usred uzdaha i mnogih naših nevolja, on ne odoleva nostalgiji:
       “Napravio bih film koji bi se zvao Jugoslavija. Jer, po temama, ne znam bogatiji teren nego što je naša zemlja. Nikad u svetu nije bilo države koja je ogrezla u krizi, a da je tako stabilna! Na Zapadu je stanje opšteg beščašća, koje je, uz ostalo, počeo otkrićem ozonske rupe i ekološke ugroženosti čovečanstva, a neka izgubljenost koja vlada Amerikom, znak je nove neizvesnosti i duhovne paralize sveta”, rekao je krajem sedamdesetih.
       On bi to kazao i da je otišao svojom voljom, a sve mi se čini da bi on to učinio baš i svojom voljom. Otići je, u njegovom slučaju kao i u slučaju svih radoznalih tragalaca, urođeni nagon. Jer, takvi ne putuju da bi odagnali dosadu, nego da bi se između bezbrojnih pitanja, nad neko nadneli, kako bi u zagonetku ili u iluziju doba, zavirili. Makavejev je baš takav.
       Zagonetka ga, kažemo, privlači, ali on sam nije zagonetka, kako pomišljaju oni treći koji bi ga i dalje odgonetali.
       Nikad u njegovim filmovima nisam osetio zlobu; on i kada bi eventualno hteo, ne bi to umeo. To nije njegova priroda, nego je poput kakvog dečaka koji hoće sve da vidi, doživi, u sebe unese, za trenutak osmotri i da, u zadihanoj želji da saznaje, nastavi da zaviruje. Ima i veoma razvijeno osećanje modernog i urbanog života, spontan i nestrpljiv on juri da sabere što više njegovih slika, situacija, lica, sudbina i inkorporira ih u svoj čaroliki mozaik. Kad je buntovan, on je to s razlogom, ali kada vam se učini da razloga nema, znajte da se igra. Ushiti se kada se priseti stripa o Miki Mausu u kome Šilja kaže: “Čuješ li kako fijuče vetar kroz rupe švajcarskog sira?” A kada ga pitaju kada će snimati u Jugoslaviji, odgovara stihovima iz spomenara: “U srce sam te zaključala, ne možeš izaći, a ključ sam izgubila, ne mogu ga naći.”
       Veseljak, ironik, čapkun i lajav, ali ne žurite sa utiskom da iza njegovih vragolija nema ništa što bi vas zamislilo i uozbiljilo. Iz njegovih drama isijavaju osećajnost, zabrinutost, čednost i humor. Uvek stiže tamo gde pravde nema i gde je sloboda ugrožena. U traženju istine mahom je u prilici gde čovek strada, te su mu teme: nasilje i ljudi, čovek i društvo, dogme i konvencije, amoralnost i apsurdi, pravo i uzurpacija. Indigniraju ga lažne reči i vrednosti i u njih se udubljuje rezonerski, racionalno, ali ne bez duše. Podsmeva se i persiflira, ali ne olako, impresionistično, nego dublje, što je nagovešteno već njegovim dokumentarnim filmovima. Neretko je oštar, pa i rigorozan, ali nije maliciozan i ciničan. Njegova satira je beskompromisna ali je u osnovi benigna. Ruši da bi na tome gradio, a ne destruirao.
       Formu, naravno, ne zanemaruje, ali je većma u eksperimentima, već prema sadržaju i idejama koji su primarni. Bitna, zapravo opsesivna mu je odlika - istina! Njoj je vernički odan. Ali, kako znamo, ona sve manje zavisi od sebe, od činjenica na kojima je zasnovana, nego od naših ćudi i namera kojima joj pristupamo. Zato, u svemu, pa i njoj, prilazi sa sumnjom (sa znanjem, po Geteu, raste i sumnja). Sumnju upućuje razumu, a apriorne predstave predrasudi, te nas tako stvaraočeva skepsa ne ostavlja na miru, što je cilj umetnosti.
       Makavejev se boji utrtih puteva i jednosmernih pravaca, jer oni vode kompromisu i pristajanju, tamo gde su neznanje, nemoć i kukavičluk. Ne trpi nikakva pravila pa ni sopstvena. Prekršio bi i pravilo po kome se ukidaju sva pravila. A sve u strahu da i sam postane dogmatik svejedno koje provenijencije. Može da razume, ali retko prašta. Radikalan je i zato što mu se čini da je umetnost (ne samo filmska), recimo, osamdesetih godina, posvuda, pa i kod nas, umnogome počela da biva građanskom, tj. lepa, bogougodna, uviđavna, vaspitana, nobl - ne uznemirava, jednom reči!
       Često ćemo u njegovim filmovima videti važne, jake i moćne ličnosti, ne samo iz politike, državnike (Staljin, Lenjin, Hitler, kralj Petar, Nedić), nego i druge, na primer akrobatu Aleksića, Vilhelma Rajha. Ova dvojica se, nasuprot prethodnim, ne razlikuju, isti su po tome što su sami sebe takvima, jakim, načinili, pa kaže:
       “Prvi je izabrao da bude najznačajniji Srbin planete, prvi supermen. Aleksić je najamerikanskiji naš rođak u svetu. A Rajh je sam sebe proterivao iz zemlje u zemlju, da bi se skrasio u ‘Obećanoj...’, u kojoj će sebe dovesti do takve publicitarnosti da ga je, na kraju, ta Amerika smrvila.”
       Ali, privlače ga i neobični, osobenjaci, veštaci estrada i cirkusa, žongleri, čudaci. Oni su atraktivni i za publiku, do koje Makavejev vrlo drži, privlačni, magnetični. Drugo, od njih se pre i lakše mogu napraviti ljudi - znakovi, posredstvom kojih može da prijemčivije kaže svoje ideje, metafore, parabole, šeretluke, aluzije, ironije. Za film koji se izražava slikom i koji je manje realističan nego, recimo, teatar, to je efektnije i sugestivnije. Humor je, uz to, jedan od njegovih predznakova, te nema filma u kome, više ili manje, nema smeha. Komika, razume se, nije samo sredstvo već cilj u kome, takoreći, hedonistički uživa... U Misteriji orga(ni)zma Milena poziva na opštenarodni seks, a te njene reči prekriva slika mase ubogih Kineza, gladni su hrane, a Staljin govori o sreći. U jednom delu filma u kome humor i gorči, odsečena Milenina glava vodi dosetki obešenjačkog duha. Obrti i paradoksi su medij njegovog izražavanja, ne samo u komedijama kojima je inače vrlo sklon. Pre Nevinosti bez zaštite (1968) zamislio je priču o ljudima bizarnih pasija i profesija kojoj je dao ime: “Veština tela i duha”. Novinskim oglasima ih je pozivao, ali odziv nije bio kakav je želeo. U međuvremenu, maltene u očajanju, prisetio se naivnog i blaženog Aleksićevog kiča (“Mak” voli kič) i tako ga nadogradio, osmislio da je pri vrhu njegovog ukupnog opusa. Od priprostog i liciderski molovanog filma, napravio je dramsku metaforu. Uneo je dokumentarne inserte o okupaciji iz kojih se formira slika patnje naroda; dok sahranjuju našeg ubijenog pukovnika, Aleksić na stubu smrti vozi bicikl ili se drži zubima za avion u letu, čiji kontrast okupacijskog života i romantike akrobate izlučuje duh prkosa jasnih ljudskih i nacionalno-političkih asocijacija.
       Već pri prvim koracima, dokumentarnim delima, od kojih nekoliko staju u red klasika te naše vrste - inicirao je više ideja i proboja u našem filmu. Kako u pogledu forme i ekspresije, tako i u sadržajnom. Prvi je u nas počeo filmom da rasuđuje i politički, ali ne da uvodi taj žanr, nego da u svakom od njih uplete i predoči misli i replike o tome vidu života. Politika je sine ljua non trajanja, dnevna. On kaže da umetnik treba politikom da se bavi:
       - Umetnost je po svojoj prirodi na pola puta između stvarnosti i snova. Mi koristimo snove i pretvaramo ih u nešto što može da bude drama, komedija, bajka, odnosno da to ima svoju primenu u životu. Umetnik je, prema tome, kvalifikovan da sudi i o političkim događajima i ličnostima, naravno bez ambicije da vlada, bez imalo mržnje, odmazde, prezira - smatra on.
       Od politike Makavejev ne pravi neku svoju filozofiju, program, manifest, niti joj nekim unapred uzetim konceptom pristupa. Ne drži ni do proglasa drugih već snima film vlastitih opštih životnih pogleda, promatra svakodnevnost čija autentičnost nosi i političke promisli i sadržaje. Tako je jednog dana pedesetih godina, kao skojevac (ili mladi član Partije) pošao u sela sa zadatkom da kao psiholog vidi kako tamo prodire naša revolucija. Svuda je dobijao uopštene i banalne odgovore. Onda je otišao u prodavnicu i pitao: šta najviše prodaju? Odgovorili su: kafu, tucane orahe, šećer u prahu, naročito pred Uskrs, Novu godinu, Božić, Prvi maj... Narod, eto, živi u obe kulture: tradicionalnoj i ovoj novoj. I to je Makova politika, bez afiša i retorike.
       Pročitao sam u našim novinama i periodikama da Makavejev stvara filmove po fazama, pa u prvu stavljaju: Čovek ‘tica (1965), Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (1967), Nevinost bez zaštite. U drugoj su navodno: Misterije orga(ni)zma, Slatki film (1975), Mister Montenegro (1981), Koka-Kola Kid (1983) i dr. Podela je veštačka; te filmove razlikuju: produkcijsko poreklo, vreme i mesto snimanja, naravno sižei i sl., ali su filozofijom, estetikom i metodikom isti. Ne drži mnogo do priče, ali je ima, no bez njene klasične strukture (ekspozicija, zaplet, kulminacija, rasplet, epilog). Nema hronologije nego se koncentriše na ličnosti, a radnju lomi uvođenjem dokumentarnih elemenata, komentara, anegdota. Ne ignoriše retoriku, što mu čistunci zameraju, ali gube iz vida da reč nije kompenzacija slici nego je njome uslovljena ili sliku uslovljava. Vizuelno i verbalno su u međusobnom kauzalitetu te se prožimaju. U Makavejeva igraju i stvari, rekvizita, kao u Orsona Velsa, kome je sličan i plastikom likova, svejedno što se u mnogo čemu razlikuju. (Za Velsa je samo promena stalna, što za Maka nije.)
       Dramaturgija tzv. prve faze takođe je podudarna s “drugom fazom”, jer su njegov odnos prema životnoj realnosti i anegdotska kompozicija priče istovetni. Eventualne razlike su marginalne i formalne. Poneko na faze deli i opus Živojina Pavlovića koji je, međutim, eklatantan primer konsekventnosti stila i pogleda. Nije, zato, slučajno, što Makavejevu spočitavaju da se ponavlja. Da, ali to čine svi umetnici: slikar, u stvari, slika jednu sliku, kompozitor piše jednu te istu muziku, pisac jednu knjigu, jer slede svoja osećanja života, svoj “veltanšaung”, svoju futurospekciju sveta i čoveka (Rene Kler se čudio pojedinim kritičarima koji su mu zamerili da nije dosledan, poručivši im da su svi njegovi filmovi varijacija jednog). To čini i Makavejev, kreće se uglavnom u istoj tematskoj oblasti, pasionirano uhodeći istinu, kombinuje realnost maštom, a ovu faktom, što je suština njegove poetike. Njemu je to lakše nego drugom jer je i pisac svojih scenarija. On misli - dakle, snima.
       Vredna je pažnje njegova upotreba boje, čime podseća na Antonionija, tj. nije umilna, sentimentalna, slatka i za oči umirujuća kao u vesternu, nego ima dramsku funkciju, vrši posao. U sklonosti operacijama boje ponekad je i preterivao, kao pri snimanju dokumentarnog filma Spomenicima ne treba verovati. Sve je, inače, lepo počelo, policajci su ekipu s naklonošću pustili da pred vratima Savezne skupštine rade, i sam Moša Pijade, predsednik toga narodnog zdanja, najljubaznije ih je pozdravio preskačući njihovu tehniku. Ali, kada je kamera stala negde pred spomenike-krajputaše o palim vojnicima u Prvom svetskom ratu, Makavejev je uzeo kantice s bojama i počeo da ih premazuje i po svome nahođenju preinačuje. Veliku je nevolju sebi time natovario, pobunili se istoričari, etnolozi, etnografi i drugi, upotrebljavajući pregrube reči. Film je dobar, ali njegova strast i da se igra, jer je to i život po njegovom mišljenju - ovde nije imala meru. U stvari, on je spontani sledbenik Johana Hoizinga (holandskog istoričara) koji kaže da čovek koji se igra odaje funkciju isto tako bitnu kao što je i rad. Naprosto, Makavejev je homo ludens.
       (Nastaviće se)
      
       MILUTIN ČOLIĆ