“Nisam savest svojih sugrađana.” Dobitnik Nobelove nagrade za književnost o svojoj kritici velike sile kakve su SAD i o vezi književnosti i politike

      Izuzetan umetnik i uvek strastan i opredeljen kritičar političkih prilika u Nemačkoj i u svetu. Gras je takav i u intervjuu koji je dao indijskom nedeljniku Autluk.
      
       Gospodine Gras, kakav vi utisak imate o Džordžu V. Bušu?
       - Tog čoveka vidim kao opasnost, kao pretnju svetskom miru. Podseća me na jedan od onih likova u Šekspirovim istorijskim dramama, koji je sav svoj ponos video u tome da stane pred oca, umirućeg kralja, i da kaže: “Vidiš, ja sam ispunio tvoje poslanje.” On je rešen da prvi Zalivski rat dovede do novog vrhunca, time što će prizvati drugi. Pri tome, Buš Mlađi rukovodi se privatnim, porodičnim razlozima; njega pokreće ono što mu je otac ostavio u nasleđe. I poslovni interesi Bušovih takođe igraju određenu ulogu. Porodica je duboko zagazila u poslove s naftom. Iza zahteva da se povede rat protiv Iraka, pre svega se kriju politički i ekonomski interesi.
       Treći razlog je, naravno, status SAD kao jedine svemoćne supersile na svetu. Sjedinjene Države hoće da kontrolišu ostatak sveta i da upravljaju njim, ali one premalo znaju o ostatku sveta. Gotovo da ništa i ne znaju. Opasna kombinacija porodičnih, poslovnih i političkih interesa sjedinjenih u tom jednom političaru omogućila je da se on pretvori u istinsku opasnost.
      
       Da li taj očigledan savez ekonomskih i političkih interesa ukazuje na to da postoji veza između neoliberalizma i terorizma, protiv kojeg se sad vodi borba?
       - Svakako. Neposredno posle onog strašnog udara 11. septembra, ukazao sam na to da razlozi za napad leže u gnevu i mržnji takozvanog Trećeg sveta zbog predovoljstava koje uživa
       onaj Prvi svet. Sve dok ne iskorenimo uzroke tog duboko ukorenjenog i opravdanog gneva, teror će se nastaviti. Sedamdesetih godina je Vili Brant skrenuo našu pažnju na strašnu nejednakost koja muči svet, na onu duboku liniju podele između bogatih i siromašnih. On je prorokovao da će - ako nam ne bi uspelo da izgradimo nov i pravedan svetski poredak - doći do provale nasilja. To nasilje nas sada pogađa u obliku terorizma. Dalje od ovoga, naravno, postoje i kulturni, regionalni, istorijski razlozi, ali glavna stvar, zaprepašćujuća nejednakost, ne bi smela biti potcenjena.
       Ja sanjam o takvom svetskom poretku u kojem bi razvijene i nerazvijene zemlje sedele za istim stolom i na najpravedniji način delile između sebe sirovine, tehnologije i kapital ovoga sveta. Sve dok ovaj san ne bude ništa drugo do san, svetskog mira ne može biti.
      
       Ko je odgovoran za takvo stanje?
       - Sever i Zapad. Zakazali smo mi iz sveta predovoljstava, jer smo sopstvene interese štitili na račun drugih. Takvo sebičnjačko ponašanje, taj posao sa sopstvenom računicom, proizvod je, naravno, neoliberalne teorije i prakse koje odbijaju da bace pogled dalje od ivice svog tanjira. Iz toga proizilazi: kad Buš ponavlja svoj avganistanski eksperiment u nekom drugom delu sveta, on time izaziva nov talas terorizma.
      
       Izgleda da vi sadašnju prirodu kapitalizma žigošete kao glavnog krivca za zlo?
       - Naravno. Posle sloma socijalizma, kapitalizam je ostao sam, bez takmaca. U toj izuzetnoj situaciji, on se pokazao kao pohlepna i pre svega samoubilačka sila. Kapitalizam smatra da sebi može dozvoliti sve i svašta. Ono što se sada dešava na berzi nije ni manje ni više nego razaranje kapitala - a uporedo s tim i razaranje zaposlenosti, radnih mesta i ljudskog potencijala. Kad neka firma najavi da će ugasiti 200 radnih mesta, njene akcije skaču. To je bezumno. Sadašnji oblik tržišno zaslepljenog kapitalizma proizveo je i sopstvenog neprijatelja, svog ličnog Frankenštajna. Ovaj sistem bi jednog dana mogao da kolabira.
      
       Ali on kao da nema alternativu?
       - Niti u ovom trenutku imamo alternativu, niti možemo znati da li ćemo je imati u nekoj bliskoj budućnosti. U stanju velikog i deprimirajućeg vakuuma, moglo bi se desiti da naiđe neki nov oblik fašizma, čiji lik danas još ne možemo da zamislimo. Ali veoma dobro vidimo najave.
       Ja ne verujem u neku neograničenu utopiju koja iz sebe isijava nadu; zato neću nikakvu utopiju ni da suprotstavljam kao antitezu. Mogu samo reći da se moramo neprestano suprotstavljati sadašnjem poretku stvari. I Sizifov kamen je morao opet i opet da bude valjan uza stenu.
      
       Da li je pisac Gras neraskidivo povezan sa slikarem Grasom, ili je slikar samosvojan i nezavisan?
       - Moju kreativnost karakteriše stalni i sve trajniji razmenjivački odnos između reči i linije. Prvi primer tog sadejstva su, naravno, moje pesme. Verujte mi, izvori mnogih mojih pesama su u skicama i crtežima. Prve lirske početke često sam prevodio u crteže, koji su potom postepeno dobijali oblike reči. Onda su se poetika i crtež međusobno obogaćivali i osnaživali, i u mojim poetskim sveskama stoje jedno uz drugo. Dešavalo se već i suprotno - često sam počinjao rečima, a onda su se reči pretvarale u slike.
      
       Reči i slike za vas su nerazdvojive?
       - Ta veza se može prepoznati i u mojoj prozi, u romanima kao što su “Pacovka” ili “Široko polje”, kao i u sećanjima među kojima su “Pokazati jezik” i “Moje stoleće”. Kad pišem, rukopis nije uslovljen rečima. Tekstualni tok prekidam crtežima, skicama, likovima. U stvari, tim slikama vizualizujem skupinu događaja i likova u svojim romanima. Tokom vremena, crteži i slike razlažu se na stranicama ispunjenim rečima. Posle mukotrpnih zahvata oni se pretvaraju u samostalne litografije, akvarele, crteže, a u mnogim slučajevima čak i u skulpture. Tako odnos između slikara i pisca funkcioniše u dve ravni - u prvoj fazi na ravni naizmeničnog sadejstva i obostranog obogaćivanja, a potom i na ravni umetničke autonomije.
      
       Mnogi vas u Nemačkoj i u Evropi vide kao savest posleratne Nemačke, pogotovo posle smrti Hajnriha Bela.
       - Ne, bilo bi potpuno pogrešno tako gledati na mene. Kao i Bel, tako sam i ja neprestano odbacivao predstavu o sebi kao personifikovanoj savesti mojih sugrađana. Pa, recite mi, čiji bih to teret savesti ja mogao da nosim; čiju bih savest ja mogao oprati, ili pokušati da rasteretim? Kao svestan građanin svoje zemlje i kao pisac, ja sam vezan za svoju društvenu zajednicu, za njena napredovanja i zaostajanja. Oslanjajući se na svoja iskustva i političke principe, ja ili podržavam određene procese, ili dižem glas protiv nekih. Kad dođe do neke velike političke debate, ja zauzimam stav. Takav angažman, ili aktivizam, ako vam se taj izraz više sviđa, stalno sam praktikovao. I toga ću se držati i u budućnosti. Do neke mere niti tražim niti podržavam “samopozivanje na ja” onih autora koji se svesno distanciraju od svog društvenog okruženja. Ali to ne znači da ja oličavam savest bilo koga. Odbijam takvu vrstu reprezentativne uloge.
      
       S nemačkog:
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ