NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Jahači magle

Muzika

      Iako bi ovde trebalo govoriti o lepim događajima koji su obeležili godinu za nama, nije moguće, a nije ni pošteno, ne podsetiti se “tamne liste” koju bi svi da “stave pod tepih”, da je što pre zaborave. Da naše društvo pati od onoga što psihijatri nazivaju posttraumatski šok, poznato nam je po učestalosti zastrašujuće lakog posezanja za oružjem i kojekakvim napravama za uništavanje svega i svakoga. U kulturi, onoj po kojoj se neko društvo svrstava u elitu, situacija je slična, iako je sve izvedeno na miroljubiv način. Prvo je trebalo napuniti budžet i štrpnuti što je moguće više za elitne koncerte, izložbe, festivale, projekte itd. Onda su oni što su uspeli da štrpnu oveće parče, gazeći po činjenici da je kultura poslednju deceniju bila poslednja rupa na svirali i svesno izazivajući grižu savesti kod onih koji parice drže pod kontrolom, počeli da u ovu sirotinjsku zemlju unose sve što se može. Neka se ovo shvati kao javna dojava odgovarajućem ministarstvu da pazi kako umetnicima odobrava sredstva jer, umetnici mogu da potroše mnogo više nego što bilo ko može da zaradi i utera kroz porez. Ne zato što su umetnici pohlepni i nevaljali, već zato što ih, u našem slučaju troše neki retko nedaroviti ali mnogobrojni ljudi, nesposobni da razlikuju prosto opsenjivanje prostote od onoga što kultura zaista treba da bude. Tu na prvom mestu stoji Bemus, elitni muzički festival koji je, posle dugih godina, trebalo da nam pokaže kako izgleda veliki svet u svim njegovim segmentima, od globalizma preko multikulturalnih tendencija do najvećih ličnosti veka iza i ispred nas. To što je u Beograd došla Marta Argerič a koštalo je 50 000 evra već je gotovo zaboravljeno ali, ti su se novci mogli potrošiti na pristojniji način po one koji su ih zaradili. Ovde je, razume se, bliska asocijacija da najviše može da potroši neko ko ništa nije zaradio. U ime kulture to je najlakše, kada, kao umetničko delo može da se prikaže bilo kakava glupost ako se ona kao takva proglasi planetarnim dobrom.
       Izgleda da je poslednji trenutak kada još ima svrhe reći Kolarac će se zaželeti publike, ali publike nigde biti neće jer se, kod nas u kulturi, prelazak na tržišnu ekonomiju odigrao tako što je veliki slon ušao u malu radnju. Nastavak priče dodiruje prosvetni sistem. Armija nesposobnih i preko svake mere zaštićenih profesora uči nečemu decu i studente. Kako Ministarstvu prosvete pedagozi bivaju sve važniji, tako profesorima njihovi učenici sve više smetaju u ostvarivanju blaženog cilja - posle mene potop, ili, niko ne može tako malo da radi kao ja koji ne znam ništa. Ostaje gorka istina da će, pre ili kasnije, lustracija morati da se primeni baš na tom mestu. Pitanje je samo, ko će biti sudija? Da li onakvi iz priče s početka, koji umeju da troše ono što neko drugi stvara. To se svuda zove lopovluk, ali u Srbiji sve ima posebno ime pa i to. Nabrajanje sličnih primera potrajalo bi dugo pa se valja vratiti zadatoj temi.
       Na prvom mestu je pijanista Kemal Gekić i njegov nedavni koncert na kome su neki bili očarani a neki zbunjeni. Neka ostane tako, jer je baš to nešto najbolje što umetniku može da se dogodi. Ni Ivo Pogorelić, a u svoje vreme ni Svjatoslav Rihter nisu prolazili bolje. Odmah za njim je izvođenje Ratnog rekvijema Bendžamina Britna, naročito u delovima u kojima je glavnu ulogu preuzimao Dečji hor Radio-televizije Beograd i njihov dirigent Snežana Despotović. Mali amateri-pevači pevali su na odličnom latinskom jeziku, izgledali kao anđeli i pevali isto tako. Tu su i studenti Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, naročito mladi mecosopran Ivana Milašinović i sopran Snežana Savičić. U nastavku, svako od pomenutih zauzeo je neko mesto iz nekog posebnog razloga. Pijanista Simon Trpčevski zbog svetla kojim je obasjao kompozitora Igora Stravinskog, Tatjana Ranković sa jednim novim promišljanjem savremenog stvaralaštva sa nekoliko različitih delova planete, Beogradski gudački orkestar Dušan Skovran sa dirigentom Obredom Nedeljkovićem i violinistkinjom Gordanom Matijević na koncertu koji je ličio na oproštajni jer novca za održavanje u životu ovog najstarijeg i najuspešnijeg našeg ansambla kao da nema. Violinista Marko Josifovski vratio se sa studija kod Igora Ozima, kao stipendista švajcarske vlade i pokazao nešto više od Julijana Rahlina, ali vredi li to ovde nešto? Tu se ova priča sastavlja sa početkom i počinje oficijelni deo: Njeno Veličanstvo - lista.
      
       MILENA MILORADOVIĆ
      

1. Kemal Gekić, pijanista
       2. Ratni rekvijem Bendžamina Britna
       3. Koncert studenata FMU
       4. Simon Trpčevski, pijanista
       5. Beogradski gudački orkestar “Dušan Skovran”, dirigent Obred Nedeljković
       6. Tatjana Ranković, pijanista
       7. Marko Josifovski, violinista
       8. Balkanska akademija sa Ognjenom Popovićem
       9. Majstori gudači profesora Dejana Mihajlovića
       10. Vladimir Milošević, pijanista


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu