Kako i zašto su košarkaši iz Amerike naprasno zavoleli Jugoslaviju, buduću zajednicu Srbije i Crne Gore. Stranci možda i u reprezentaciji “Zajednice” na Olimpijadi u Atini

      Jugoslovenski sport, bez sumnje broj jedan u minuloj 2002, bio je obeležen košarkom, sve dok ne bude vaspostavljena Zajednica Srbije i Crne Gore. Tačno do tada govoriće se o jugoslovenskoj školi košarke, o medaljama koje je na svetskim i evropskim šampionatima i Olimpijadi u Atlanti osvajala muška reprezentacija SRJ. A, osvojila je mnogo proteklih sedam godina otkako su ukinute sankcije koje joj je uveo lihvarski deo demokratskog sveta. Košarkaška selekcija SRJ, u ulozi zvaničnog šampiona Evrope (Turska 2001), postala je minule godine i šampion sveta, tamo gde je ova igra prohodala - u Indijanapolisu, na tlu Sjedinjenih moćnih Država! Na putu do apsolutnog uspeha košarkaši, iz još uvek važeće SRJ, morali su da pobede američki, takozvani, dream team. Poraz u četvrtfinalu turnira za Amerikance je bio više nego bolan, jer su i pre početka šampionata, po ustaljenom običaju u sveopštoj nadmoći sebe proglasili nepobedivim.
       Od sledeće Olimpijade 2004. u Atini, a možda i pre toga, Amerikanci, po svemu sudeći, suočiće se sa timom koji će se zvati selekcija Zajednice Srbije i Crne Gore, možda u obrnuto, sve zavisi čija opcija prevlada u Ustavnoj povelji. Do tada - živi bili pa videli. Da li samo zbog toga, tek najezda tamnoputih igrača iz “novoga sveta” na ovo parče zemlje Balkana gotovo je postala nezadrživa. Postoji, zato, objektivna mogućnost da buduća selekcija “Zajednice” u svom “timu snova”, na predstojećoj Olimpijadi, ima kakvog tamnoputog Amerikanca - da bude zadovoljena košarkaška demokratija. Kao i u drugim prilikama, o tome će odlučivati košarkaške “tate” iz Amerike.
       Možda ljudi sa ovih prostora i nisu ksenofobični, ali u ovom trenutku u SRJ igra, sa manje ili više uspeha, desetak tamnoputih košarkaša, uglavnom Amerikanaca. Prva je “nogu povukla” “Crvena zvezda” dovođenjem omalenog Amerikanca, tamnoputog Džejmsa Pena (visok 178 santimetara). Opravdanje za takav potez u “Zvezdi” su videli zbog “tankog” igračkog potencijala na ovim košarkaškim prostorima. Ubrzo je umesto visokog (208) Tajrona Vašingtona, koji nije zadovoljio, stigao nigerijski reprezentativac Obina Ekezi, visok preko dva metra. “Zlobnici” iz suprotnog tabora “Partizana” uočili su da se na Malom Kalemegdanu stvara novi Bronks!
       I u “Partizanu” nisu odoleli tamnoputom izazovu iz Amerike. Klub je angažovao dvojicu igrača - Marvina O’Konora (193) i Frederika Hausa (194). Predrag Danilović, u sadejstvu sa Vladom Divcem, prvi čovek “Partizana” tvrdi - da je njegov klub bio veliki protivnik dovođenja igrača iz Amerike, ali da je preovladao interes. Zbog ogromnih takmičarskih obaveza “Partizan” je bio prinuđen da angažuje Amerikance, jer takav profil igrača trenutno ne postoji u našoj zemlji.
       Nekako iz prikrajka, trenutno vodeći tim nacionalnog šampionata FMP “Železnik” posredstvom izvesnog (sposobnog) menadžera, Miodraga Ražnatovića, takođe je angažovao dva zanimljiva tamnoputa Amerikanca - Redžija Frimena (195) i Džejmsa Brojsona (210). Talentovani menadžer Ražnatović, shodno propisima Međunarodne košarkaške asocijacije (FIBA), uoči novogodišnjih praznika “poentirao” je svoju agenciju pod imenom “Beobasket”, a time su i sve ostale formalnosti legalizovane, na opšte zadovoljstvo naših klubova, trenera i njega samog! Na promociji agencije “Beobasket”, Ražnatović je istakao - da je ovo pravi potez za boljitak košarkaškog sporta u SRJ koji se zbog niza okolnosti našao u veoma teškoj situaciji. Ovu situaciju već ranije su iskoristili “Hemofarm” iz Vršca dovođenjem Majkla Kembela (197) kao i “Budućnost” iz Podgorice angažovanjem Amerikanaca - Džona Brauna (205) i Volija Džordana (184), pa je tako i buduća košarkaška “Zajednica” kompletirana.
       Protivnici dovođenja stranaca u naše košarkaške klubove ima napretek, ali su se samo iz njima znanih razloga uvukli u “mišiju rupu”. Njihova zajednička teza je da je košarkaških talenata oduvek bilo u Jugoslaviji, ali da nema valjanih trenera. Ono što je vredelo: Obradović, Ivković, Maljković, Pešić, Tanjević, poodavno ispravlja “vijuge” igračima širom Evrope.
       Američka NBA liga godinama je ignorisala košarkaše sa starog kontinenta. Amerikanci su ljubomorno čuvali tekovine svoje košarke, uglavnom uz pomoć tamnoputih i muskulaturno bilderskih igrača. Pritisak crnih košarkaša bio je nezadrživ i bela Amerika se poslednje decenije prošlog veka ozbiljno zabrinula. U penziju su mnogo pre toga otišle “bele veličine” poput Džerija Vesta (“L. A. Lakers), Pita Maravića (“Atlanta Hanjks”, “Nenj Orleans” i “Boston Celtiks”) i Lerija Birda (“Boston Celtiks”). Od svega ostala je samo senka driblinga Džerija Vesta kao zaštitni znak na dresovima igrača NBA.
       Gvozdena vrata nedodirljive NBA upravo su otvorili beli igrači sa prostora bivše SFRJ, jer bili su najbolji i jedini kurentni crnim Amerikancima; Divac, Paspalj, Kukoč, Rađa, Dražen Petrović, Danilović, zatim Nemac Novicki, Španac Gaskol i ponovo sa ovih prostora Stojaković, Radmanović, Drobnjak, Rebrača... Odjednom se pojavio višak igrača i Amerikanci su ih velikodušno ponudili državi gde su ljudske slobode na ivici tolerantnog...
       Vic ili kako hoćete da tumačite, đavoljeg je porekla. “Crni košarkaš ode kod svetog Petra na ispovedanje. Kada ga je ugledao, sv. Petar ga odmah uputi u pakao. Ali, đavo ga nije hteo u svoj atar već ga pošalje Bogu. Posle kratkog razmišljanja Bog odluči i reče: ‘Ni raj, ni pakao, za tebe je najbolje da ideš u Jugoslaviju. Uostalom, oni su svetski košarkaški šampioni’.”
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ