Antropološka merenja po kojima su Jevreji proglašeni nižom rasom, danas su usavršena, a o odnosima telesnih funkcija, oblika i psihičkih sposobnosti, savremena neuropsihologija već dovoljno zna da je građenje rasističkih teorija na toj dokumentaciji glupo i zato besmisleno. Međutim, ideologija podele ljudi na one sa više prava na život i sreću, i onih koji imaju manje prava na to ili su čak bez ikavih prava na život i sreću, nije uništena u Nirnbergu. Ona prati ljudsku prirodu kroz milenijume i osnovni je zadatak hristijanizovanih koncepata sveta da čoveka oslobode te more. Međutim, rasizam se ponovo javlja u savremenom ruhu ali sa starom atavističkom mržnjom. Metode su iste u vidu samoobmana i lažnih svedočenja, samo su objašnjenja modernizovana, a narod odabran za odstrel je promenjen.
       Prihvatili su se nekih psihoterapijskih teorija koje se zasnivaju na pukom verovanju, jer niti imaju naučno validnu metodiku istraživanja, niti naučno validne rezultate onoga što istražuju tim svojim sasvim specifičnim metodama, a sebe drže za naučno kompetentne organizacije. Došavši do znatne društvene moći na sasvim nesigurnim temeljima, mogu da postanu skrovišta problematičnih ideologija koje i ne zahtevaju da im osnove budu naučno utvrđene istine, ali, kao i mnogi pravci u psihoterapiji, zahtevaju da se smatraju proizašlim iz naučne misli. Uostalom, i noseća građevina većine psihoterapijskih pravaca koju je sačinio sam Frojd, zasniva se na zakletvi vernosti svome vođi i njegovim sasvim subjektivnim, naučno nedokazivim polaznim stavovima.
       Tako je, po ugledu na svoje prethodnike kao uzore, i izvesna gđa Šucenberže, u 84. godini, skrpila neku, očigledno neutemeljenu i samim tim opaku teoriju o "sindromu predaka" i kao "ekspert Ujedinjenih nacija za psihodramu" još od 1970. latila se jednog vrlo neprijatnog posla. Uključila se u stvaranje novog rasističkog mita, ovoga puta o jednom novom evropskom narodu, mita koji takođe sluti pogromom. To je priča o zlim Srbima.
       Njih, te Srbe, tvrdi ovaj naučni ekspert UN, hvata, jednom godišnje, svakog 28. juna, sumanutost ubijanja. Kao dokaz tome, navodi niz datuma i niz predaka koji se međusobno povezuju i podstiču, kao, na primer: : Gavrilo Princip (28. juna 1914), Mirovna konferencija u Versaju (28. juna 1919, njen tvorac Klemanso) i izvesni Broz i njegov konflikt sa svojim šefovima (28. juna 1948).
       Ona kao, "ekspert UN", sa svojom teorijom dovodi u neku "predačku" vezu i Kosovski boj iz 1389, i posetu Miterana Sarajevu 28. juna 1992.
       Ako su to naučni rezultati njenih teorijskih ili praktičnih naučnih istraživanja zaslužni da se iznesu na jednom međunarodnom psihoterapijskom kongresu, onda se ni taj kongres ni ta psihoterapija ne mogu smatrati naučnim. Onda je to inaguracija jedne nove ideologije ili jednog novog verskog okupljanja.
       Godine 1993. pojavila se karikatura u listu "Le mond" Pariz (u prilogu) gde Srbi razapeše jedno novorođenče i to baš na dan kada se u Sarajevu slave božićni praznici (!). Jedan od ubica imao je kapu po kojoj se vidi da je komunista, a drugi ubica imao je kapu na kojoj se vidi da je Srbin. Jedan od njih izgovara sledeće reči: "Vidiš, ne mora se čekati da prođu 33 godine." Dakle, svi Srbi, bili oni komunisti ili ne, ubiše Hrista.
       Nisam čuo da su povodom toga održane demonstracije u Parizu, pred listom "Le mond", niti je g. Planti, autor te karikature, pozvan pred bilo koju organizaciju koja brine o pravu čoveka, niti je Miloševićeva vlast imala potrebu da bilo šta učini povodom toga. Ona "nije imala primedbe".
       Na novogodišnje jutro, iste te 1993. "Zikato tribjun" na svojoj prvoj strani poželi "srećnu novu" sledećom slikom (u prilogu). Dva razorena poljska klozeta. Iz kloake koja pripada klozetu SSSR-a izlazi krmača na kojoj piše da je komunist i koja je sva zaljubljena, a iz one druge izlazi krmak sa natpisom: Srbin. Oni idu jedno drugom u susret. Ispod karikature piše: "Ljubav u ruševinama."
       Ne znam šta je uredništvo htelo da poruči, mamurnim od dočeka nove godine građanima Čikaga, tom svome višemilionskom čitalištu. Sam ambijent na toj slici izaziva gađenje. Ne znam, možda u to vreme u SAD ne beše institucija za zaštitu ljudskih prava, na primer, Srba u Čikagu. Ne znam kako su sa tim stajale, u to doba, ni UN.
       Iste te 1993, sada u jednom trećem gradu demokratskog sveta, u Frankfurtu na Majni, u listu: "Frankfuter algemajne zijtung" od 6. marta, izvesna g. Lauer, navodno dopisni član SANU, mislim etnolog po struci, ukazuje na to da je poznato da je vuk najkrvoločnija zver, a da je sv. Sava pastir vukova, da je totem Srba bio vuk i da je Vasko Popa, sa svojom poemom o vuku, jedan od idejnih pokretača ubilačkog srpskog čina u Bosni.
       Tu je svakako i naš Miloš Obilić (on mu je bar znao pravo ime) i Gavrilo Princip, a svakako i kult hajduka. Neki Sičivica, hajduk iz Dalmacije, verovatno Srbin, iz HVIII veka, prema spisu do koga je Lauer došao, toliko je mrzeo svog Turčina koga ubi na megdanu, da mu je i mrtvo telo izmrcvario, što ovaj autor pripisuje posebnoj vrsti krvoločnosti Srba, što je i tema njegovog članka. I tako redom.
       Ne znam samo šta bi rekao ovaj "naučnik" da je samo znao za Romula i Rema i visoku kulturu romanskog sveta na čijem izvoru postoji jedna vučica koja ih je dojila. I ne znam šta bi rekao da je znao da postoji osveta od Sicilije pa do Balkana i još dalje, do Pariza, Remsa, Kana, gde su, pod giljotinama, krajem tog istog Sičivičinog stoleća, dakle i posle zlodela Sičivice, tela ubijenih plemića koje su mrzeli, građani isekli i jeli njihovo, dakle ljudsko meso, onako sirovo. A možda i ne zna kako se danas mrcvare živa ljudska tela po mnogim policijskim stanicama demokratskog sveta i na Zapadu i na Istoku..
       Zaključak g. Lauera je, te 1993. već glasio: ". . .Dvosmislenost srpskih mitova koje analizujemo je ne samo potencijalne, već i sasvim praktične opasnosti... poziva na ubijanje."
       Samo što još ne reče: pobijmo ih pre nego što oni poslušaju poziv svojih mitova.
       Na to se svodi i Lauerov "naučni rad" kao i "naučni rad" gđe An Anselen Šucenberže, eksperta UN.
       Na sve ovo, u Miloševićevo doba, nijedna zvanična institucija srpske države i srpske kulture nije se oglasila. Kada je grupa lekara oko prof. Kaličanina, koji je smogao neki dinar za hartiju i štampu, napisala knjigu o svemu tome već 1994. pod naslovom: "Zdravlje pod sankcijama", prevela je na engelski i razaslala po značajnijim bibliotekama u svetu, nisu imali potrebe da o tome bilo šta i čuju. Političari, državnici, nevladine organizacije za prava čoveka nisu nam omogućile da održimo nijedan okrugli sto na televiziji niti su nam dali potreban prostor u štampi da se o tome povede javna rasprava i odbrana sve sti bar ovog našeg sveta unutar ratnog okruženja da ne podlegne duhovnom nasilju i očuva sopstveno samopoštovanje.
       Začuđuje činjenica da i ovaj postmiloševićevski politički establišment pokazuje isti nemar prema ovom sasvim ozbiljnom napadu na kulturu srpskog naroda i na integritet svakog pojedinca među nama. Mi o svemu saznajemo tek od koleginice Veljković, psihologa i to nekoliko meseci posle događanja te sesije o srpskoj opštenarodnoj sumanutosti, valjda joj je trebalo vremena da se probije do nekih novina, i sada, preko teksta u NIN - u, zahvaljujući gđi Miri Beham, novinaru. Niko od njih nije službenik ni: Ministarstva spoljnih poslova i informisanja, Ministarstva nauke i kulture, Ministarstva prosvete i sporta, Ministarstva vera, Ministarstva pravde ili ljudskih prava, bilo koje od postojećih država strpskoga naroda. Ni strukovna udruženja ni, demokratske partije Srba.
       I ako su, verovatno, članovi svojih stručnih udruženja, ni jedno od njih, kao što beše i do sada, nije se pobunilo kao stručni kolektivitet, nad užasom rađanja novog modela rasističkih koncepata u tim stručnim oblastima i u javnom mnjenju uopšte.
       I sasvim beznadno zvuči činjenica da nijedna od demokratskih partija srpskog naroda od Bara do Subotice, nije okupila u svome okrilju tim pismenog sveta koji bi se sistematski bavio raskrinkavanjem anticivilizacijskih, pseudonaučnih teorija koje vode akulturizaciji sveta u kome živimo.
       A znamo, to smo doživeli u svojoj novijoj istoriji, da je svako ukidanje demokratije neprijatelj opstanka svačijeg, autentičnog nacionalnog identiteta i kulture koji oni zrače, teks njima se udružujući sa svojom drugosti.
      
       PROF. SVETOMIR BOJANIN