NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Gde zna dvoje...

Da bi se dete-klon rodilo nije potreban nikakav triler-scenario, dovoljno je da porodilja uđe u prvo porodilište

      Najava da će zakon o zabrani kloniranja biti donet po hitnom postupku, možda i krajem januara, u praktičnom smislu, gotovo ne znači ništa. Bez ulaženja u analizu da li je taj rok dovoljan da se na jednu stranu postavi strah od zloupotreba (kloniranje ljudi), a na drugu sve pozitivno što bi taj postupak mogao da donese i usvoji jedan valjan zakon koji bi zadovoljio i humanitarni i naučni aspekt, jasno je da to neće rešiti nijedan od postojećih problema.
       Prvo, na šta je nedavno upozorio biofizičar dr Veljko Veljković: "U istoriji nije poznat slučaj da se sličnim ili radikalnim merama, uključujući i spaljivanje naučnika, naučni progres zaustavio."
       Drugo, zakon protiv kloniranja neće moći da spreči ni ono na šta je prevashodno usmeren - kloniranje ljudi, ukoliko ne bude propraćen nizom drugih zakona, o kojima nema ni govora u ovom trenutku.
       Na primer, da bi se dobila garancija da u Srbiji ne sme da se dogodi rođenje klonirane bebe, neophodan bi bio zakon o zabrani porođaja kod kuće, uz obavezu da ako do iznenadnog porođaja ipak dođe, majka i novorođenče moraju da se prijave u nadležno porodilište. A kako bi to izgledalo u praksi objašnjava pedijatar dr Dobrila Marković: "Dokle god u Srbiji postoji toliko zabačenih sela, takav zakon bio bi neodrživ. Bilo bi besmisleno i rizično pomerati ženu kod koje je porođaj već počeo da bi stigla do bolnice koja je možda udaljena satima. U selima postoje babice koje mogu da obave porođaj i ako sve protekne u redu i beba bude sasvim zdrava, bilo bi neopravdano zahtevati njihov transport. Nijedan pedijatar ne bi preporučio da se na minus 15 stepeni, po snegu, iznosi tek rođena beba i nosi kroz zavejane puteve da bi stigla do porodilišta."
       Naravno, mogao bi da se donese i fleksibilniji zakon koji bi podrazumevao takvu obavezu za naseljena mesta, ali time rizik od ilegalnog rođenja klona ne bi bio manji, jer u Srbiji ima dovoljno vrleti za svaki eksperiment. Stručnjaci su složni da je "kućni porođaj" najsigurniji, jer i kod nas važi pravilo da ono što zna više od dvoje ljudi zna cela nacija, ali uopšte nije nužan za rođenje klonirane bebe. Ona može da se rodi kad hoće, gde hoće, pa čak i na VMA, na šta su stučnjaci već upozorili, a da se o tome ništa ne zna.
       Kako, objašnjava dr Sofija Jančić: "Mi na VMA nemamo porodilište i tu ne bi moglo da dođe do porođaja. Međutim, ukoliko žena počne da se porađa, a tu je prisutan akušer, on će porođaj obaviti. Prema tome, žena može da se porodi i na VMA i u domu zdravlja i na svakom drugom mestu gde je porođaj počeo."
       To znači da svaki akušer u zemlji može da izvrši porođaj i da pri tom nema pojma da je posredovao u rađanju klonirane bebe, jer ne postoji način da se utvrdi kako je do začeća došlo. Čak i u naizgled, sasvim čistoj situaciji u kojoj na kliniku u porodilište stiže žena, čija je trudnoća do tada praćena u domu zdravlja ili na privatnoj klinici, da se porodi u zakonom propisanu ustanovu... Garnacija je samo porodiljina reč. Srbija je jedna od onih zemalja u kojima ne postoji zakon o obavezi posedovanja trudničkog kartona iz koga bi se moglo videti kako je došlo do začeća i kako se trudnoća razvijala. Svojevremeno se Milovan Bojić, bivši ministar zdravlja zalagao za posedovanje trudničke knjižice, ali je ideja odbačena jer je bila nezgrapna i prilično skupa, a naknadno nije zamenjena boljom.
       Da bi postojao kompletan uvid, i da bi akušer znao ne samo da li se radi o kloniranom detetu ili majci koja je HIV zaražena, već i o nečem na izgled benignijem - da li porodilja ima povišen šećer, ona bi morala da poseduje dokumentaciju ("trudnički karton") u kome bi se nalazili svi podaci do kojih se došlo tokom praćenja trudnoće: način začeća, krvne i virusne analize, kompletne laboratorijske analize, izveštaji sa jednomesečnih ili petnaestodnevnih kontrola, i bar tri četiri ultrazvuka. Od svega toga porodilje mahom donose samo potvrdu o krvnoj grupi, a njihova dokumentcija ostaje u domovima zdravlja ili privatnim klinikama.
       "U trenutku porođaja niko ne može da zna kako je do trudnoće došlo. Sve se svodi na ono što će reći porodilja. Ukoliko bi zamislili situaciju da se radi o začeću metodom kloniranja, možemo da pretpostavimo da će porodilja tu činjenicu hteti da sakrije i da će na pitanje da li se radi o telesnoj ili vantelesnoj oplodnji odgovoriti - telesnoj. Time će sprečiti niz pitanja o tome kako je, gde i pod kojim uslovima došlo do oplodnje jer o tome mora da postoji dokumentacija. Jedino što lekar može da primeti jeste da postoji ožiljak od laproskopije, ali ona uvek može da kaže da joj je laparaskopija urađena iz nekog drugog razloga", kaže dr Jančić.
       Zbog svega toga, često izricana tvrdnja, da bi prva beba-klon u Srbiji mogla da se rodi na nekoj privatnoj klinici zvuči najnerealnije i najopsanije. Po važećim zakonima porođaj se ne može obaviti na privatnoj klinici jer ni jedna nije opremljena za to, a pretpostavlja se da u skorije vreme neće ni biti jer iziskuje mnogo sredstva, mnogo osoblja i dve tri dodatne službe. Uz to su privatne klinike pod većim nadzorom, a sve se može obaviti na daleko jednostavniji način, čak i bez prisustva lekara koji su postupak kloniranja izveli: dovoljno je samo da suzbiju sujetu i puste porodilju da jednostavno ušeta u bilo koje državno porodilište.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu