Najnoviji događaji na Kosovu zapravo su deo snažne i usaglašene politike Albanaca koja ima za cilj samo jedno - nezavisnost Kosova, po mogućstvu do isteka kalendarske godine

      Možda jedina lepa stvar koja se poslednjih dana 2002. godine dogodila Srbima na Kosovu, bar nekolicini onih koji žive u Prištini i severnom delu Kosovske Mitrovice, bila je mogućnost da ugledaju lepo lice holivudske glumice Anđeline Džoli koja je kao ambasador dobre volje UN, za samo tri dana boravka na Kosovu, primetila da je bezednost manjina takva da ostavlja mesta za podozrivost. Istog dana, 30. decembra, Ibrahim Rugova, predsednik Kosova, objavio je novogodišnju čestitku koje je kod srpskog življa izazvala jezu.
       Godina u kojoj se izgnani nisu vratili, a preostali Srbi sa Kosova ponovo bili prisiljeni da učestvuju na još jednim nedemokratskim izborima, za Rugovu je bila godina koja Kosovo “uvodi u normalne demokratske tokove, jer je izgrađena institucionalna struktura na svim nivoima na Kosovu”. To što su srpski poslanici napustili svoja mesta u vladi i parlamentu Kosova, nije smetalo Rugovi da kaže kako su “zabeleženi rezultati na integraciji entičkih grupa”.
      
       Ofanzivna politika
       Proteklu godinu Rugova je okončao otvaranjem Kuće nezavisnosti Kosova, s uverenjem da će nezavisnost Kosova ubrzati ispunjenje standarda koje zahteva međunarodna zajednica, što jasno potvrđuje da će Albanci, zaista, u novoj 2003. godini “intenzivno raditi na formalnom priznanju nezavisnosti Kosova”.
       Premijer Kosova Bajram Redžepi otišao je korak dalje i od Rugove, izjavivši da “Beograd u razgovorima o statusu Kosova može da učestvuje kao posmatračka strana”. Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović morao je da podseti Redžepija da “Srbija ne može sama sebi da bude susedna država, jer je Kosovo po Rezoluciji 1244 sastavni deo Srbije i Jugoslavije”, ali se čini da je pogrešio kada je dodao da se “ne treba obazirati na izjave poput Redžepijeve, jer su to provokacije koje neće proći ni kod nas, ni kod međunarodne zajednice”.
       Međutim, najnovije događaje i istupe najznačajnijih albanskih političara na Kosovu koje srpski političari prepoznaju kao “učestale provokacije”, ne treba olako shvatiti. Zato što je to deo snažne i usaglašene politike Albanaca koja ima za cilj samo jedno - nezavisnost Kosova, po mogućstvu do isteka kalendarske godine - i koja nailazi na sada već javno razumevanje međunarodnih institucija i organizacija.
       Prema pisanju KosovaLive (3.1.2003), kongresmen iz Ilinoisa Henri Hajd predstaviće na sledećoj sednici američkog Kongresa rezoluciju za nezavisnost Kosova (Gilmen-Lantos Rezolucija). Takođe, Savet za nacionalnu bezbednost, posle višemesečnih konsultacija sa ekspertima za Balkan, pripremio je predlog plana za rekonstrukciju Kosovskog zaštitnog korpusa. Prema ovom planu, korpus koji trenutno ima oko 6300 pripadnika i oficira, od kojih su mnogi osumnjičeni za ratne zločine i organizovani kriminal, treba da se preimenuje u kosovski savet za javni mir i bezbednost, kao i da promeni strukturu kako bi preuzeo “obezbeđivanje granice i ostale bezbednosne obaveze na Kosovu”. Iako ovaj plan predstavlja direktno kršenje Rezolucije 1244 i ustavnog okvira privremene samouprave na Kosovu niko, osim Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije, nije reagovao na ovu “ideju” koja preujudicira budući status Kosova.
      
       Rasipanje
       U trenutku kada su se Albanci usredsredili na stvaranje okolnosti koje bi mogle da dovedu do nezvisnosti južne srpske pokrajine, inače teška situacija Srba na Kosovu pogoršana je poslednjih dana 2002. godine. Samo nekoliko dana pošto je republička vlada na “velika zvona” najavila zajedničku strategiju za poboljšanje položaja kosovskih Srba, Rada Trajković, šef poslaničke grupe koalicije “Povratak”, podnela je ostavku na ovu funkciju zbog sukoba među kosovskim Srbima koji se, po njenom mišljenju, dele na “poslušnike Beograda i one koji dele sudbinu naroda na Kosovu”.
       Njen postupak javno su podržali Raško-prizrenska eparhija Srpske pravoslavne crkve, Marko Jakšić, poslanik u Skupštini Srbije i član SNV-a za severno Kosovo i dr Milan Ivanović, takođe član SNV-a za severno Kosovo, koji smatra da je odluka Rade Trajković rezultat pritiska vlasti iz Beograda. “Sve se dešava u režiji predsednika Koordinacionog centra Nebojše Čovića. To nije put opstanka Srba već je to put konflikta, podela i unutrašnjih sukoba”, rekao je Jakšić.
       Sam Čović osporio je da on i njegov kabinet imaju bilo kakve veze sa postavljanjem, odnosno ostavkom Rade Trajković. “Jednostavno, niti sam želeo, niti sam znao, niti hoću da se mešam u odnose koji su u okviru koalicije ‘Povratak’”, odgovorio je Čović na optužbe.
       Sa svoje strane, Momčilo Trajković, predsednik Srpskog pokreta otpora, zatražio je hitan sastanak Predsedništva DOS-a na kome bi se preispitao rad Koordinacionog centra, kao i sveukupna politika koja se na Kosovu vodi. “U toku dana Mile Isakov će dobiti i pismeni zahtev, tako da bi sednica DOS-a mogla da se održi do sredine meseca”, kaže Trajković, dodajući: “Najveći problem Čovića je taj što misli da sam može da reši problem Kosova na kome su poginuli i car Lazar i Milošević. On je postao je faktor krize, a ne rešavanja i izgubio je poziciju kod međunarodne zajednice jer nije spreman na nove kompromise.”
       Kako bi se što pre rešili “domaćih problema i dilema”, poslanici koalicije “Povratak” došli su u Bograd (8.1.2003) da čuju ohrabrujuće i blage reči Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, kao i mudri ili bar pragmatični predlog jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice koji je pre nekoliko meseci nagovarao i terao kosovske Srbe da glasaju na parlamentarnim izborima.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ