Ako pođemo od činjenice da je samo Dos vlast, a svi ostali opozicija (Nova Srbija je nešto između), onda je jasno da se vlast, na ovim izborima, provela kao bos po trnju (petnaest prema šezdeset)

      Jedna novogodišnja skrivena kamera, koja je razotkrila svu vulgarnost i banalnost nekih koji vode politiku sa trona vlasti, postala je tema dana. Ljudi vole venecijanske komedije. Šta je novo otkrila famozna skrivena kamera? Šta od toga nije već viđeno? U ovoj zemlji ništa novo ne može da se otkrije, kad je o političarima i njihovom ponašanju reč. Nismo građansko društvo i nisu ni naši političari Gledstoni. Da li većina naših političara uopšte ima mesta na vrhu neke građanske kulturne piramide?
       Kakva prošlost, kakvi učitelji, takvi su nam i đaci (političari). Politika se kod nas uvek vodila bahato, oni na vlasti postajali su, brzo, pokondirene tikve, zaboravljajući da raja sve vidi, sve čuje, samo je, ponekad, mrzi da laje. Narod, prema svim anketama (više od 70 odsto ljudi) traži vanredne parlamentarne izbore a na njima će svako proći kako zaslužuje. Pitanje je, samo, zašto se izbori uporno izbegavaju i zašto se na eventualni pad vlade gleda kao na smak sveta. Zašto se u nenormalnoj političkoj situaciji normalna rešenja proglašavaju nenormalnim? Zato što nismo ni građanska ni demokratska država.
       I tako je jedna banalnost, vreća pakosti i torbak kiča iz novogodišnjeg televizijskog programa, neopravdano zasenila jedan odličan skeč u kome smo imali prilike da vidimo i čujemo kako je Koštunici pobegla kornjača iz stana i kako on dva dana pokušava da je stigne i vrati u svoj dom, ali mu to ne uspeva. U toj neprilici (aporiji), Đinđić, odlučno, predlaže Koštunici da uloži natčovečanske napore i da će, tada, sigurno stići kornjaču.
       Dobar i iskren savet. Ali, sa strane (toga u skeču nema) metafizičar Zenon zlobno se smeškao, jer je, kao filozof, imao, čovek, svoje logičke dokaze da Koštunica nikada neće stići svoju kornjaču. Podsećamo se priče o Ahilu i kornjači. Spori božji stvor, sa oklopom na leđima, ponudio je brzonogom i sjajnošlemom Ahilu opkladu: da njih dvoje trče trku na sto metara i da će kornjača pobediti Ahila, brzonogog. Uz jedan uslov - da Ahil kornjači da deset metara prednosti. I sad sledi Zenonova logika: dok Ahil dođe do mesta sa koga je krenula kornjača, ona će se malo pomeriti napred i kad god Ahil stigne do mesta gde je bila kornjača, ona će se, uvek, malo pomeriti unapred. Zaključak je jasan - Ahil nikada neće moći da stigne kornjaču.
       U politici bolje prolaze oni koji mogu da stignu zeca, a da ne prave prvo ražanj.
       Kakve veze ima ova priča sa našom politikom? Ima. Pre dve godine Koštunica je dozvolio da mu se vlast izmigolji iz ruku, kao kornjača iz stana, prepustio je prednost drugima i sad nikako ne može da ih stigne, jer se metafizikom ne dobija trka protiv dijalektike.
       Ne kažemo da oni koje Koštunica (verovatno) više ne može da stigne, pošto trče brzo a dobili su i prednost od dve godine, trče ka pravom cilju. Samo opisujemo našu političku realnost.
       Može se desiti da će, jednoga dana (a možda i pre) neki treći trkači ostaviti nekadašnje velike pobednike da im gledaju u leđa. Pogledajmo šta se, uostalom, ovih dana, desilo na lokalnim izborima u pet opština Srbije (Leskovcu, Ubu, Ražnju, Barajevu i Despotovcu). Prvo, ni u jednoj opštini nije izašla ni polovina birača. Drugo, nigde nije izabran gradonačelnik. Treće, očigledan je gubitak doživela vlast i očigledno je da se opozicija oporavlja.
       Nas, pre svega, zanima Leskovac, jer je to veliki grad, i velika je to opština (gotovo sto hiljada stanovnika). I bez obzira na to što će “naučni istraživači” kazati da Leskovac nije reprezentativni uzorak za Srbiju (naravno da se ovaj grad razlikuje od Subotice), ali ono što se desilo u Leskovcu, desilo se i u ovim drugim pomenutim manjim opštinama: veliki skok opozicije. Od 75 odbornika, u Leskovcu je Dos osvojio 15, socijalisti 12, Socijalistička narodna stranka 10, Srpski pokret obnove 10, srpski radikali 9, Demokratska stranka Srbije 8, Nova demokratska stranka 7 i Nova Srbija 4 odbornika. Kandidat za gradonačelnika SPS-a dobio je 11 635 glasova, SNS-a 11 465, DOS-a 10 744, SPO-a 9 200...
       Ako pođemo od činjenice da je samo Dos vlast, a svi ostali opozicija (Nova Srbija je nešto između), onda je jasno da se vlast, na ovim izborima, provela kao bos po trnju (petnaest prema šezdeset). Sa samo osam odbornika, Demokratska stranka Srbije napravila je veliko iznenađenje, možda i zaprepašćenje. A možda su samo stvari došle na svoje mesto.
       Kad je današnja Vlada Srbije preuzela vlast (kaže istraživanje Srbobrana Brankovića, našeg Galupa), pedeset odsto građana verovalo je da će naš život uskoro biti bolji; danas u to veruje manje od četvrtine ljudi. Televizija, ma koliko bila moćna i poslušna, nije više u stanju nikakvom propagandom da utiče na kolektivnu svest, govoreći ljudima, kao pokvareni gramofon, kako žive sve bolje i bolje. Jer, krčag ide na vodu dok se ne razbije.
       Tako smo, od velikih iluzija, došli do obale u magli.
      
       PETAR IGNJA