NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Okupljanje oko Titove linije

      Mogao je, sigurno, da nađe rečenica i stavove s kojima se nije slagao, ali nije znao kako da dokaže da su oni po suštini nedemokratski i suprotni politici koja je utvrđivana na merodavnim forumima, gde je obično bio i on.
       Tvrdio je da je značajno obeležje političkog života za vreme liberala bilo “prosvetarsko mesijanstvo, koje je na jednoj strani trebalo da bude suprotstavljanje konzervativnim snagama u društvu, a na drugoj strani da se postavi kao mesijanstvo koje treba da vodi i klasu i društvo uopšte.”
       Dragoslav Marković je (u Kragujevcu, 18. januara 1973) rekao to, ipak, jasnije, mada takođe neistinito: “U Srbiji je bilo došlo do mesijanskog postavljanja elite u odnosu na radničku klasu.”
       Kritikujući “apstraktnu bitku protiv nekih neadresovanih protivnika”, Krunić je zatražio da se to “dublje analizira, naročito zbog budućeg rada, jer je to postalo jedno dosta značajno opterećenje u radu političkog rukovodstva uopšte, u toj apstraktnoj bici protiv neviđenog protivnika”.
       Baš tako: u apstraktnoj bici protiv neviđenog protivnika!
       Takvim dubljenjem politiČke situacije Krunić je zaključio da je delovanjem liberala “stvorena jedna konfuzija na temama progresivnog i konzervativnog, demokratskog i birokratskog, tako da su se sve velike reči (...) javljale kao jedan teret, kao neka vrsta prigode, uvek prigodne i pomalo tužne sonatine, što se više pretvaraju u ritual nego što ovde nešto znače”!
       Zaboravio je, očigledno, na upozorenje - da se do dubljih misli treba popeti, a ne spustiti.
       Na isti način pripisao nam je i “spregu s industrijom informisanja”.
       Ocenivši da je ta industrija “područje moćne i dalekosežne manipulacije”, suprotstavio se tezi da je štampa onakva kakvi smo i mi i da greši koliko i mi (političari).
       U pitanju je bilo stanovište koje je izrazila Latinka Perović - da je “štampa u velikoj meri slika i prilika naših ukupnih društvenih kretanja”. I moja izjava listu “Het nap”, koju je prenela i “Politika”: “Nisu ni svi političari za stvarnu slobodu štampe ni svi novinari za politiku istinske slobode. Diferencijacije su neminovne u svakoj sredini. Ne može štampa biti okrivljena zbog slabosti koje postoje u društvu ili zbog slabog rada pojedinih političkih i državnih institucija. Ako je slobodna, štampa to mora da oglasi. Ali, nije dobro ako u štampi nema i rasprave o onome što ne valja u pojedinim listovima, na radiju i televiziji.”
       Ovo je Kruniću bilo “dubiozno, utoliko što može da otupi oštricu kritike i samokritike u štampi”.
       Uočio je, najzad, kod liberala “modu negovanja retoričke škole” i “jedan stil belih rukavica, jedan stil diplomatije unutar političko-partijskog života”.
       Po negovom mišljenju taj stil je “dozvoljavo širok prostor za nekakvo celofan-principijelno uobličavanje određenih stavova”!
       Voleo je, kao što se vidi, da se izražava slikovito, s pretenzijom na literarnost. Ali, njegove stileme većinom su neuspele, negramatične i nejasne: začinjavati opredeljenje, prosvetarsko mesijanstvo, apstraktna bitka protiv neviđenog neprijatelja, jedan stil belih rukavica, tupiti oštricu, prigodne i pomalo tužne sonatine...
       Suočen sa sličnim metaforičkim konstrukcijama (“tonovi utisnuti fragmentarno” i sl.), Marko Ristić je, svojevremeno, upitao jednog prepotentnog kritičara “Seoba” Miloša Crnjanskog: “Kako bi bilo da pre svega naučite značenje ove reči: stil?”
       Neosnovanost Krunićevih tvrdnji i slabost njegovog stila nisu, međutim, zasmetali nikom od prisutnih drugova. I kad ga nisu razumeli - a može se pretpostaviti da se barem polovina prisutnih trgla na reč sonatina - znali su da govori protiv liberala, a to je bilo najvažnije.
       Uveren da je razobličio zatajene sadržaje i ciljeve politike liberala, da je osporio ne samo naše ideje, nego i našu logiku i naš jezik, Krunić je, na kraju, odlučio da bude velikodušan: “Ne mislim da treba sada da se seku glave.”
       Glave nam je ostavio, ali nije propustio priliku da nas moralno unizi. Baš tih dana je, reče, pročitao da je Marks u “Kritici revolucije 1848” zapisao: “Izgleda da se sticanje umešnosti plaća gubitkom karaktera.”
       Aluzija nije mogla biti jasnija i grublja.
       Paško Romac, predsednik Materijalno-finansijske komisije Predsedništva SKJ, narodni heroj, poratni funkcioner u Vojvodini, bio je protiv toga “da se sada nadmudrujemo o tome šta je anarholiberalizam ili šta nije anarholiberalizam, šta je tehnokratizam i šta nije tehnokratizam”.
       On je od početka shvatio da je važno da se proglase krivci, a ne da se preciziraju krivice. Ipak, smatrao je da je bolje da se koristi anarholiberalizam, jer liberalizam “kod građana može da bude i simpatičan”. Ali, najvažnije je bilo to što je “drug Tito rekao: anarholiberalizam”.
       Malo je ko znao da na taj način sledi Tita, a još je manje bilo onih koji su u tome Romcu bili ravni po stažu. On se sa političkim podelama među komunistima suočio još 1937, u Kaznioni u Sremskoj Mitrovici. Mada nije shvatao o čemu se radi, odmah je shvatio kako se treba opredeliti. “Tada sam bio mlad komunista, neiskusan. Mnoge stvari nisam razumeo”, ispričao je sam o tome. “Međutim, upao sam na robiju, i moram da vam kažem da su se tu vodile razne diskusije. (...) Nisam mnogo razumeo šta je to, kuda to vodi, ko je u pravu, ko nije u pravu. Kada je stiglo pismo druga Tita, ja sam se priključio pismu Tita. Znači, to je bila prva moja borba u kojoj se nisam znao snaći, osim što sam se vezao za liniju Centralnog komiteta, s drugom Titom na čelu.”
       Sad je opet stiglo Titovo pismo. Romac je među prvima bio obavešten da Tito lično vodi akciju protiv liberala u Srbiji, i da, u toj akciji, računa prvenstveno na podršku starih kadrova. Zato se i javio prvi Izvršnom birou, odnosno Dolancu, denuncirajućom pritužbom na pokrajinsko rukovodstvo - da pored toga što brani Nikezića, usporava borbu za “Titovu liniju” u Vojvodini, i da kritici više izlaže revolucionarne kadrove nego klasne neprijatelje.
       Dolanc je požurio da to pismo pokaže Titu.
       Dogmatična jednostavnost s kojom je Romac tumačio novi kurs i pozivao na čišćenje partijskih redova, nije, prema tome, bila nimalo iznenađujuća.
       “Za mene je suštinsko pitanje”, kaže on, “da se mi okupimo oko Titove linije. Da smo mi bili malo dosledniji titovci, ne bi trebalo da nam Tito piše pismo i ne bi trebalo da nam Tito govori toliko govora. (...) Ne treba nam ono što nije za Titovu partiju. Mislim, drugovi, da ćemo mi propasti ako počnemo da diskutujemo drukčije.”
       Naslutio je propast, ali se prevario u razlogu: propašće, a neće početi da diskutuju drukčije. Ponavljaće: “I posle Tita - Tito!”
       PrimeĆujuĆi da “u glavama nemalog broja ljudi, raznih naših filozofa itd.” postoji teza da je “šteta što je došlo do ovoga (obračuna s liberalima), jer će biti dovedene u pitanje tekovine demokratije”, Romac upozorava da “sa takvom tezom mi ne možemo da živimo”, pošto “to nije proleterska demokratija, to je malograđanska demokratija”.
       Napao je, zatim, Nikezićevo pohvalno izjašnjavanje o podmlađivanju političkog rukovodstva u Vojvodini i sugestiju da se to čini još smelije. Primetivši da je Tito o kadrovima “govorio nešto sasvim drugo”, prekorno je upitao: “Pa, kako niko nije našao za shodno da kaže: čekaj, druže Nikeziću, šta je to?!”
       Smatrao je da su za liberalizam najkrivlji “oni koji su dozvolili da dođu do izražaja drukčije misli nego one koje su zajednički smišljene”. Različite misli štetne su i zato što onemogućavaju “pravo drugarstvo i prijateljstvo”, kakvo je u Partiji postojalo “pre rata, u toku rata, i posle rata”!
       Zbog svega toga, borba protiv (anarho)liberalizma mora biti oštra, jasna i konkretna. Kao što je bila borba protiv informbirovštine, đilasovštine i rankovićevštine. “Mi smo posle rata prošli kroz razne okuke”, kazuje Romac. “Jedna je bila 1948, i trajalo je to do 1953. Mi smo u toj borbi protiv Informbiroa govorili sasvim jasno, ako je neko bio informbirovac - da je on informbirovac. I, prema tome, ako je neko informbirovac, znalo se gde je bilo njegovo mesto u društvu. Posle je došlo ono vreme obračuna sa Đilasom. Onda se opet znalo da ako je neko zastupao Đilasove teze, da je onda on taj, jer mi smo njega osudili, i on je dao ostavku. Prema tome, mi smo konkretno govorili o ljudima. Došao je period, recimo, Brionskog plenuma. Rekli smo - rankovićevština! Onaj koji je zastupao teze Rankovića, mi smo tačno znali ko je, i rekli smo mu da je on taj i da je to.”
       Očaravajuće jednostavno: mi smo znali, rekli i osudili, a oni su bili ono što smo im mi kazali da jesu, i znalo se gde im je mesto!
       “Ko nam brani, šta nam smeta”, pita Romac, “da sad anarholiberalima kažemo: vi zastupate anarholiberalističke tendencije, bez obzira na to šta vi verbalno kažete?!”
       Niko nije branio, a da smeta, mogla je samo istina, ali ona nije bila na sastanku.
       Na kraju je Romac ipak bio milostiv: “Ja podvlačim, nisam za sečenje glave!”
       Bilo nam je to drugo pomilovanje na tom sastanku. Tako je stvaran utisak da liberali zaslužuju sečenje glave, ali da se to neće dogoditi zato što je “naša partija tradicionalno humana” i što “naša revolucija ne jede svoju decu”, kao neke druge.
       Živan Berisavljević, koji je u vreme ovog sastanka bio pred postavljenjem za ambasadora (posle će biti ideolog u PK, a danas je na čelu Unije socijalista Vojvodine), najpre se požalio što mora da se pridruži “drugovima koji počinju time da su bili izolovani od kontakata (!) sa pokrajinskim rukovodstvom”, ali je “morao da kaže da je dolaskom druga Tepavca na čelo PK bio bukvalno bez ikakvih kontakata”.
       Izvinio se što će reći “samo nekoliko komentara koji mogu da doprinesu daljoj analizi i produbljivanju stanja” i samo “neke elemente apostrofirati sa svoga stanovišta”.
       Ali, to je bila samo retorička skromnost.
       Odmah nas je optužio za “izrazito frakcionašku i klikašku borbu za prestiž i za punu vlast u kasnijim fazama razvoja Jugoslavije, u kojoj su vodeći ljudi iz Vojvodine, neki donedavno (ovo se odnosilo na Tepavca), a neki i sada na vrlo istaknutim funkcijama u Federaciji i drugim društveno-političkim zajednicama najpotpunije sudelovali” (ovo se odnosilo na već spomenute pristalice liberala, odnosno savetnike). Dodao je da su i “raniji predsednik PK (Čanadanović), sekretar (Radojčin) i drugi” bili uključeni u tu zaveru, ali da “treba reći da su i sami bili manipulisani isto onako kako su oni manipulisali drugima”.
       Nije baš jasno da li nas je više žalio ili hvalio. Ali, to je, u svakom slučaju, bilo najopasnije podmetanje svima nama: klevetnička optužba za urotu protiv društvenog poretka. A to se kažnjavalo višegodišnjom robijom.
       Srećom po nas, ni Tito ni uticajni funkcioneri iz drugih republika, kolikogod da su podržali našu smenu, nisu ovu “punu istinu”, koja je dokazivana isključivo ponavljanjem klevete, prihvatili kao tačnu.
       Berisavljević je upozoravao da nije moguće postići jedinstvo ni zaustaviti “dugogodišnju klikašku borbu” samo nemuštim osuđivanjem, već da “klikaška politika mora biti raspravljena do punog obelodanjivanja pozicije, ciljeva i delovanja”. U pitanju je, po njegovom sudu, “čisto frankcionaštvo, koje je razjedinilo SK Vojvodine, Srbije i Jugoslavije, kao jedna izuzetno opasna boljka, već decenijama nepoznata našem pokretu”.
       Drugim rečima, mi smo vraćali Partiju u pretitovsko stanje. Poništavali smo ono što je smatrano najvećom Titovom zaslugom - likvidaciju frakcionaštva u KPJ.
       Težeg partijskog prekršaja nije moglo biti.
       Ali, BerisavljeviĆu ni to nije bilo dovoljno. Pripisao nam je još i “karijerizam kao oblik manipulacije”, “kadrovski monopol vrlo teške birokratske prirode”, “paušalno čvrstorukaško obračunavanje sa čitavom sredinom”, “ tvrdokorno vladanje političkim životom i svim njegovim institucijama”, “korišćenje demokratskih parola kao ciničnog paravana”...
       Dodao je da smo i narušavali demokratski centralizam u SK Jugoslavije i napadali i omalovažavali jugoslovenski centar, da bismo “u dogledno vreme ovladali zemljom”.
       Rečima koje su već same po sebi negativno određivale naše ljudske osobine i političke postupke, Berisavljević je, kao što se vidi, uvek dodavao još neku negativnu odrednicu: liberali se nisu samo obračunavali nego su se paušalno čvrstorukaški obračunavali, nisu samo monopolisali kadrovsku politiku nego su toj politici bili zaveli monopol vrlo teške birokratske prirode i sl. I toliko su se bili izveštili u manipulisanju da su znali ne samo da demagoški koriste demokratske parole, nego su od tih parola pravili i cinične paravane!
       I BerisavljeviĆ je liberalima prebacivao diplomatisanje, ali i gore od toga: “razglagoljstvo koje je izgubilo smisao za meru i meru za smisao”. Jednom rečju - brbljivost.
       Umesto komentara, evo kako je o političkom jeziku liberala sudio Slobodan Selenić, književnik, univerzitetski profesor i intelektualac evropskog horizonta: “Kao najveću novinu koji su doneli Marko Nikezić i njegova garnitura pamtim, semantički govoreći, novi jezik, koji se sa njihovim nastupom etablirao u javnoj komunikaciji. Na sastancima, u političkim govorima, počelo je da se govori sa željom da se nešto odista kaže. Nestaju konstrukcije ‘ptičijeg jezika’, kojim su se političari do tada isključivo sporazumevali, partijski žargon se iz osnova menja, odjednom ljudi koji govore počinju da misle, i što je možda još značajnije - počinju da misle ono što govore.”
       Govoreći “samo načelno”, Berisavljević nam je, direktno ili opisno prikačio ravno dvanaest etiketa: liberali, frakcionaši, klikaši, birokrati, karijeristi, manipulanti, grupaši, sektaši, demagozi, čvrstorukaši, brbljivci, intereždžije.
       Trudeći se da što više doprinese ruženju liberala, rekao je i sledeće: “Liberali se nisu nikada ustručavali čvrstorukaštva kada je u pitanju interes klike, a ne Partije. Ja mislim da je ovo potrebno reći bar u ovakvom razgovoru bez velikog ustručavanja, jer mada sam ja opredeljen za diplomatiju, što ne znači hipokriziju, mislim da u ovim stvarima nema diplomatisanja.”
       Nije bilo diplomatisanja, ali ni argumenata. Samo optužujuće reči. Govor bez velikog ustručavanja ostvaren kao govor bez ikakve odgovornosti. I sa strašću koju je teško objasniti, osim ako se ne dovede u vezu sa činjenicom da je govornik bio “opredeljen za diplomatiju”, i da tu priliku nije hteo da propusti.
       Napadajući kulturnu politiku liberala (zaboravivši, pri tome, da je baš on bio republički ministar kulture, i jedan od glavnih referenata na Kongresu kulturne akcije u Srbiji 1971), Berisavljević se trudio da uveri prisutne drugove i odsutne intelektualce da novi kurs ne znači “konsolidaciju po cenu vraćanja na staro”, ali i da ih ubedi, istovremeno, da je za “konsolidaciju demokratskog društva” potrebno najšire obračunavanje sa devijacijama: “... Molim samo da budem precizno shvaćen, ja se zalažem za zahvatanje širokog prostora, za što veće programe, za pridobijanje ljudi i sredina, a onda će se se sigurno i same te sredine daleko odlučnije i bolje obračunavati sa devijacijama nego što ma ko, dobro organizovan i ma kako spretan ideološki, može uspeti”.
       Takva politika dostići će vrhunac 1983, u čuvenoj svepartijskoj, bezmalo svenacionalnoj, osudi pozorišne predstave “Golubnjača” (po tekstu Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača) i njenom skidanju s repertoara Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, po odluci Zbora radnika Dramskog centra.
       S istom pristrasnošću, i na manje-više isti, opadački, način govorili su i Danilo Kekić, Dušan Sekić, Nikola Kmezić, Šandor Dobo, Isa Jovanović, Jovan Dejanović, Ida Sabo, Radovan Vlajković, Đorđe Stojšić...
       Odlučujući udar po liberalizmu i tehnokratizmu i “konačan obračun sa jednim brojem najodgovornijih nosilaca ovih pojava u Vojvodini” izvršen je na 56. sastanku PK, 15. juna 1973. O tome je ostao “materijal” pod naslovom “Sprovođenje aktuelnih idejno-političkih zadataka i borba protiv grupaško-frakcionaškog delovanja u SK Vojvodine”, objavljen takođe u nekoliko desetina hiljada primeraka i opširno predstavljen u novinama, na radiju i televiziji.
       To što su liberali “odbili kritiku i ostali po strani revolucionarne akcije koja se rasplamsavala”, kako je objasnio Dušan Alimpić, “počelo je teško da opterećuje revolucionarni proces i da smeta stabilizaciji jedinstva na novom kursu”. To je PK “sve teže podnosio”, pa je rešeno da se “interveniše na stanje”. A to je značilo da Mirko Tepavac, ja, Miloš Radojčin i Vukašin Kešelj (bivši predsednik rukovodstva Socijalističkog saveza Vojvodine) budemo isključeni iz SK, a Pal Šoti (član Saveta federacije) i Geza Tikvicki (član savezne vlade, najistaknutiji prvoborac i političar hrvatske narodnosti u Vojvodini, višegodišnji predsednik pokrajinske vlade, ambasador u Mađarskoj) kažnjeni opomenom.
       U nastavku akcije, i Šoti će biti isključen.
       Istina je da mi nismo marili za teŠkoĆe naših naslednika i kritičara u “stabilizaciji jedinstva na novom kursu”. Nismo, međutim, ni činili ništa da bismo im otežali posao. Jedino nismo hteli da priznamo izmišljene krivice i klevete. A to je njima bio novi “dokaz” o nesamokritičnosti i malograđanštini u našim redovima!
       Ali, ni u partijskoj bazi nije sve išlo lako, uprkos samokritici PK na 52. sastanku. Ljudi su pitali: kako je moguće da takve i tolike greške, o kojim se sad govori, nisu bile godinama primećene? Šta je sa Titovim pozitivnim ocenama o Vojvodini, naročito o međunacionalnim odnosima u njoj, koje je u međuvremenu davao? Da li je moguće da tehnokratizma ima više u poljoprivrednoj Vojvodini nego u industrijskoj Sloveniji? Ima li više radnika u Partiji u Hrvatskoj, Sloveniji ili na Kosovu nego u Vojvodini i Srbiji? Koji su to velikosrpski nacionalisti kojima se nije suprotstavljalo političko rukovodstvo Vojvodine i Srbije?...
       Promućurniji predvodnici novog kursa, a pogotovo oni s policijskim iskustvom, razumeli su da im se tim i takvim pitanjima zapravo poručuje: Ako već moramo da vas slušamo, nemojte misliti da vam i verujemo.
       To je bio razlog za dodatnu kritiku: “Ima još dosta toga da se akciji koja se vodi prilazi sa strane (!) sa raznim pitanjima i pretpostavkama, nastojanja da se ospori ono što smo postigli, pa i da se dovede u pitanje osnovni kurs.” A to su “vid prikrivenog otpora kursu SK Vojvodine na liniji SK Jugoslavije i reči druga Tita”.
       Uvođenje Titovog imena u raspravu, uz njegovu prećutnu saglasnost sa svim što je protiv nas govoreno i činjeno, bilo je zastrašujuće delotvorno. Toliko da je etiketa liberal te godine izazivala po Vojvodini bezmalo isti strah kao prethodne (1972) godine dijagnoza Variola vera - velike boginje. Liberale je takođe trebalo što pre izolovati, i udaljiti se od njih što više. A onda “udariti na uzroke”. Jer, kako je kazao Alimpić, “ne možemo se boriti samo izolacijom onih koji su bili protagonisti ili saučesnici ovih pojava”.
       U novoj optužnici prikazani smo prvenstveno kao liberalistički frakcionaši, u skladu sa formulom koju je smislio Stevan Doronjski: “Liberalizam je čist frakcionizam”. Sekretarijat PK je zadužen da produbi “kritičku ocenu” s 52. sastanka PK, tako da sad “prvenstveno tretira onaj deo idejno-političkih procesa koji su neposrednije vezani za pojavu i delovanje grupaštva i frakcionaštva”.
       Opet je, dakle, trebalo “preoceniti ocene”!
       U januarskim zaključcima stajalo je da je “jedna od slabosti u delovanju PK bilo liderstvo i oportunističko ponašanje sa pojavama grupaštva i frakcionaštva”. U junu je to prepravljeno u “izraz anarholiberalizma i oportunizma i metod ostvarivanja liberalizma, tehnokratizma i birokratizma”. Oboje je bilo neistinito, ali ovo drugo bilo je grđe.
       Rezultat takvog “tretiranja problema” bila je ocena da su “elementi tehnokratizma i liberalizma koji su bili baza grupaštva i frakcionaštva (...) kao ponašanja i odnosa, tesno prepleteni sa oportunizmom i nacionalizmom, naročito velikosrpskim”, i da su u vezi sa “prodorom liberalizma u SKJ, koji se očituje već u nekim aspektima realizacije platforme VI kongresa SKJ, 1952”, sa đilasovštinom, ali i sa “unitarističko-hegemonističkom i birokratsko-etatističkom varijantom antipartijskog grupašenja i elementima tehnokratizma u vidu rankovićevštine”!
       Ocenjeno je da je ta “sprega svih mogućih (!) antisocijalističkih i antisamoupravnih struja i kombinacija, tzv. ‘levih’ sa desnima, bez obzira na međusobne razlike, počinje da eskalira uoči IX kongresa SKJ, delom 1967, a naročito 1968. godine, posebno u tzv. studentskim događajima”.
       Kao nedopustiv liberalizam ocenjeno je to što je “bivši politički vrh Vojvodine” studentske zahteve 1968. godine “tretirao kao proteste u okviru socijalističkih ideja”.
       Alimpić je, u uvodnom izlaganju, tome dodao: “Prodor liberalizma i oportunizma bio je izražen u idejnoj i političkoj dezorijentaciji, pasivnosti, jačanju tehnokratskih shvatanja i snaga, prodoru nacionalizma, posebno velikosrpskog, prodoru dogmatizma i birokratskog shvatanja i jačanju brojnih drugih ideoloških koncepcija suprotnih SKJ.”
       Tolikih, pa još i “brojnih drugih”!
       Do ove “analize”, ni politikologija ni leksikologija nisu znale za ovakav (anarho)liberalizam: eskalirajuća sprega svih mogućih antisocijalističkih i antisamoupravnih struja i kombinacija, i još oko četrdeset načina razbijanja (sopstvene) vladajuće partije! Mi smo bili liberali, tehnokrati, grupaši i frakcionaši antititovci, verbalisti, elitisti, demagozi, oportunisti, revizionisti, kolebljivci, malograđani; minimizirali smo probleme, a uvećavali uspehe, tupili oštricu revolucionarne borbe, skrivali se i maskirali, eliminisali istinske revolucionare, unapređivali svoje ljude, obmanjivali...
       Nije im bilo dovoljno da uzmu naše položaje i odbace našu politiku; hteli su, pošto-poto, i da nas ukaljaju i ponize.
       O liberalističkom metodu delovanja jednom je kazano da “liberalistička frakcija nije smela otvoreno da kaže kako je protiv SKJ i socijalističkog samoupravnog razvitka”. Drugi put, da je “liberalistička interpretacija uloge SK dolazila do izražaja u javnim istupanjima, na tribinama partijskih sednica”. A treći put, da se “ova struja javno saglašava sa svim deklaracijama i rezolucijama, ali faktički stoji na suprotnim pozicijama”, odnosno da je “sve to nastojalo da ostane pod okriljem samoupravljanja, da sakrije svoje prisustvo i prirodu”.
       (Nastaviće se)
      
       MIRKO ČANADANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu