Severnokorejski vojni nuklearni program datira s početka osamdesetih godina prošlog veka, a američki zvaničnici su 1985. godine prvi put saopštili da poseduju obaveštajne podatke koji ukazuju da se u Jongbjonu gradi tajni nuklearni reaktor. Pod međunarodnim pritiskom, Pjongjang je iste godine pristupio Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja. Jula 1990. godine Vašington je objavio satelitske fotografije koje ukazuju da je u Jongbjonu izgrađeno postrojenje koje bi se moglo koristiti za odvajanje plutonijuma od nuklearnog goriva. Poznato je da Severna Koreja ima 22 nuklearna postrojenja u okviru 18 kompleksa koji uključuju i rudnike uranijuma, postrojenja za rafiniranje, proizvodnju nuklearnog goriva, nuklearne reaktore i postrojenja za preradu nuklearnog materijala i istraživanje. Inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju ustanovili su, 1994. godine, proučavajući sadržinu radioaktivnih izotopa u nuklearnom otpadu, da je Severna Koreja uspela da odvoji oko 24 kilograma plutonijuma. Pošto standardna nuklearna bojeva glava od 20 kilotona sadrži osam kilograma kritične mase plutonijuma, pretpostavlja se da Severna Koreja poseduje dovoljnu količinu tog materijala za tri bojeve glave.
       Portparol Pentagona Kenet Bejkon rekao je 22. aprila 1997. godine da su “američke obaveštajne strukture verovale da je Severna Koreja proizvela dovoljnu količinu plutonijuma za najmanje jedno nuklearno oružje u trenutku kada je 1994. godine u Ženevi potpisan Dogovoreni okvir”. To je bio prvi put da su SAD otvoreno priznale da Pjongjang poseduje plutonijum. Procene toga koliko je plutonijuma Pjongjang uspeo da izdvoji veoma se razlikuju. Obaveštajne strukture Južne Koreje procenjuju da se radi o najviše 22 kilograma, ruska procena je 20, a japanska 24, dok SAD tvrde da se radi o svega 12 kilograma. Koreja je plutonijum proizvodila u reaktoru snage pet megavata izgrađenog 1965. godine uz pomoć Sovjetskog Saveza. Ukoliko dva jača reaktora od 50 i 200 megavata, čija je izgradnja započeta, pa prekinuta, budu završena, Pjongjang bi mogao godišnje da proizvodi i do 200 kilograma plutonijuma što je dovoljno za proizvodnju 50 nuklearnih glava. Posebno zabrinjava činjenica da ta dva reaktora nisu povezana na električnu mrežu, što ukazuje da im je prvenstvena namena upravo vojna.
       Uprkos tome što Pjongjang najverovatnije ima sve elemente za pravljenje nuklearnog oružja, moguće je, ipak, da nije uspeo da napravi efikasnu bojevu glavu. Severna Koreja, pre svega ima probema u pravljenju detonatora, koji je najvažniji i najkomplikovaniji deo nuklearnog oružja. Drugi problem jeste taj što Severna Koreja nije izvela nijednu nuklearnu probu, pa se ne može sa sigurnošću reći da je oružje koje su eventualno napravili i efikasno. Problem sa kojim se na tom polju suočava Pjongjang jeste i prenos nuklearne bojeve glave. Uprkos tome što raspolaže velikim spektrom najrazličitijih balističkih raketa, od zastarelog ruskog skada (maksimalnog dometa od svega 330 kilometara) pa do ponosa severnokorejske vojne industrije rakete taep o dong 2 (dometa i do 4 300 kilometara, još uvek u razvojnoj fazi), veruje se da Severna Koreja nije u stanju da napravi bombu koja bi mogla da stane u njih. Postoje, međutim, indicije da je na tom polju došlo do strateškog partnerstva između Severne Koreje i jednog od vodećih američkih saveznika u sadašnjem pohodu protiv terorizma - Pakistana. Pakistan je, naime, usavršio proizvodnju nuklearnih bojevih glava, ali ima velikih problema da napravi odgovarajuću balističku raketu, za šta je Severna Koreja stručnjak. Ta saradnja navodno je započeta sredinom devedesetih godina, a nastavljena je i posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine.