Delo: Liederabend
Koreografi: Duška Sifnios, Vladimir Logunov
Kompozitor: Gustav Maler
Mesto: Kamerna opera Madlenijanum (6. i 13. 12. 2002)

      Duška Sifnios, primabalerina svetskog ugleda, u svojoj prvoj koreografiji, i renomirani koreograf Vladimir Logunov, protumačili su Malerovu potresnu i duboko intimističku muziku: Pesme mrtvoj deci, Pesme saputnika (iz Pet Rikertovih pesama) prefinjenim jezikom savremenog plesa, transponujući najzapretenija ljudska osećanja u sublimisani telesni izraz. Neobičnim, inventivnim koracima, savršeno plastičnim i ekspresivnim u minimalističkim detaljima, a virtuoznim u pozama i slobodnim skokovima, D. Sifnios je u maštovitom mizanscenu čvrste strukture sugestivno transponovala bol, tugu, prazninu i revolt četiri Majke. Izbegavajući patetičnost i “priču”, ona tumači muziku telom, otkrivajući fina, nevidljiva unutrašnja treperenja žena koje se nemo pitaju: zašto nema njihove dece?...
       Za tehnički savršenom Olgom Olćan, uzdržanom, jednostavnom u stuporu očajanja nalik onom u Meštrovićevih Majki, nisu zaostajale Sanja Ninković, ophrvana bolom tako da joj je telo podrhtavalo poput trske povijene na ledenom vetru, i Ivana Glišić, koja je, minimalističkim kretnjama, čudnim trzajima tela što kulminiraju u grču bola, u izvrnutom položaju, grebući zemlju kao da proklinje, u igračkom smislu predstavljala suprotnost najmlađoj Majci Anastasije Blagojević. U kovitlanju i batrganju poput ranjene ptice što trzajima u agoniji povređuje nebo, Anastasija kao da je u čežnji za nadom proklinjala zemlju kojom hoda, i svoju sudbinu.
       U jednostavnim crnim kostimima Jelene Anđelković, koji su, bojama i krojem, omogućavali potpunu transparentnost spoljašnjih i unutrašnjih vibriranja tela (a u Rikertovim pesmama I naglašavali simboličnu različitost dveju žena), četiri Majke, povezane istim osećanjem nepovratnog gubitka, delovale su u završnoj sceni kruga kao četiri ožiljka na dušama posmatrača.
       Sledeći savremeni igrački kod istovetan onom u Sifniosove, Vladimir Logunov, inspirisan Rikertovim i Malerovim pesmama, postavio je dve uzbudljive koreografske poeme. Prva od njih je duet dveju žena različitog senzibiliteta, doba i individualnosti (na Rikertove pesme I) - stroge, zatvorene u sebe i samopregorno uzvišene Marte, u impresivnoj, tehnički superiornoj interpretaciji Isidore Stanišić, koja skamenjenog izraza nosi bol saznanja o prolaznosti svega, pa i radosti; i njoj suprotstavljene meke i nežne Helge, koja se, u tumačenju Dalije Imanić, svija oko snažne Marte u svojoj bespomoćnoj ženstvenosti i povredljivosti, moleći ljubav i zaštitu. Potresna po svojoj plastičnoj i antagonističkoj igri privlačenja i odbijanja, nezainteresovanom preziru kod prve od ovih dveju žena, i molećivoj čežnji za bliskošću kod one druge, koreografija Logunova okončava se na neobičan način: u nerazlučivoj isprepletenosti dvaju tela, najzad sjedinjenih u istovetnom saznanju bola i neumitnosti zebnje pred prolaznošću, starenjem, usamljenošću i smrću.
       U Pesmi saputnika, Konstantin Kostjukov je dešifrovao Malera i Logunova izvanredno plastičnim pokretima, tehnički i izražajno skoro akrobatskom bravuroznošću. U tri različita raspoloženja sugerisao nam je čežnju, sumnju u vlastitu nesavršenost, ushićenje ljubavi i zanos pred prirodom, te bol za neostvarenim u potrazi za bliskošću, kao večito putovanje za senkom Drugosti.
      
       MIRJANA ZDRAVKOVIĆ