Još uvek nije rečeno da li je taj rat, čijim žrtvama treba da se podigne spomenik, bio agresorski ili odbrambeni; ko su heroji a ko zločinci; da li je vredelo i da li se ostvarilo ono za šta su poginuli prvi i da li ovi drugi treba da budu heroji među živima

      Inicijativa za podizanje spomen-obeležja u Beogradu palim borcima i žrtvama ratova 1990-1999. na prostoru bivše Jugoslavije otvorila je odjedanput sva pitanja na koja nije bilo odgovora svih ovih godina. Ovim povodom još je teže odgovoriti na njih zato što se radi o mrtvima. Mi ostali živimo u zemlji u kojoj do danas još uvek nije proglašena ni naša pobeda niti naš poraz u ratu u kome Srbija nije učestvovala. Još uvek nije rečeno da li je taj rat, čijim žrtvama treba da se podigne spomenik, bio agresorski ili odbrambeni; ko su heroji a ko zločinci; da li je vredelo i ostvarilo se ono za šta su poginuli prvi i da li ovi drugi treba da budu heroji među živima.
       Živimo u zemlji u kojoj smo sve češće prisiljeni da slušamo istinu od drugih zato što sami ne želimo da govorimo o njoj. Zato što sami nećemo da osudimo one koji su ubijali nevine ljude, sve češće moramo da isporučujemo u Hag. U takvoj zemlji brige o ratnim invalidima i porodicama poginulih nema, zato se često u takvoj zemlji pred zgradom vlade štake onih koji su ranjavani u tim ratovima zaglavljuju među tramvajske šine dok od države traže milostinju.
      
       Da li su zaboravljeni?
       S namerom da nešto učini, makar za porodice poginulih, Skupština Beograda je 1. novembra 2002. godine raspisala konkurs s namerom da dobije delo koje će “snažnim likovnim skulptorskim jezikom izraziti pijetet prema žrtvama kroz surovu dramu, a spomen-obeležje bi trebalo da bude simbol mira i opomena budućim generacijama da se takva stradanja nikada ne ponove”. Konkurs je otvoren do 31. marta 2003. godine, a do sada je prispelo oko 40 radova. Udruženje ratnih vojnih invalida Srbije pokrenulo je inicijativu za podizanje ovog spomenika još 1993. godine. Na prošlogodišnjoj septembarskoj sednici Odbora za sprovođenje odluke o podizanju spomen-obeležja, predstavnici Udruženja ratnih vojnih invalida i gradske skupštine zaključili su, “iako svesni da istorija još nije dala svoj konačan sud o ratnim sukobima na prostorima bivše Jugoslavije”, da niko nije osporio niti može da ospori potrebu za takvim spomen-obeležjem u Beogradu.
       Ipak, početkom januara ove godine grupa umetnika i deo roditelja poginulih u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije zatražili su na javnom skupu u Beogradu da se obustavi konkurs za izgradnju spomenika i da se povodom tog konkursa otvori javna rasprava. U njihovom pismu o namerama upućenom Komisiji za spomenike, Ministarstvu lokalne samouprave, odbornicima Skupštine grada kao i Sekretarijatu za kulturu grada, navodi se da iz teksta konkursa nije jasno kome se spomen-obeležje podiže: “Da li je moguće da se žrtve i borci združuju u jedan koegzistentan skup žrtava? ... Da li se desetogodišnje ratovanje, smrt stotina hiljada i traume miliona ljudi mogu na bilo koji adekvatan način tretirati konkursom ovakvih uslova?”. Zapravo je suština problema sadržana u tome što deo javnosti smatra da se spomenik ne može podizati žrtvama ratova, palim borcima (dobrovoljcima, nasilno mobilisanim i redovnim vojnicima) i žrtvama NATO bombardovanja, barem ne zajedno.
       Ovom pitanju dvadesetak dana ranije prethodila je konferencija za štampu nevladine organizacije Porodica nastradalih i unesrećenih u ratovima od 1991. do 1999. godine, čiji je predsednik Branislav Pejčinović pokrenuo javnu kampanju dobijanja podrške za inicijativu da spomen-obeležje svim nastradalim jugoslovenskim građanima bude izgrađeno u beogradskom Pionirskom parku, preko puta Savezne skupštine. Porodice iz ovog udruženja odbijaju predlog gradskih vlasti da spomenik bude podignut u Zvezdanom gaju u opštini Zvezdara. “Tu lokaciju niti smemo, niti možemo da prihvatimo, naša deca bi nam to zamerila, jer se istina ne sme i ne može kriti”, rekao je tada Pejčinović.
       Ova nevladina organizacija, kako su tada naveli, svim nivoima vlasti uputila je više od 50 zahteva, ali ništa nije učinjeno kako bi se lokacija promenila. Za Radio B92 Gordana Đurdumović, majka vojnika Bojana koji je, kako tvrde roditelji, poginuo greškom njegovog starešine na Kosovu 1999. godine, objasnila je zbog čega se ne slažu sa ponuđenom lokacijom. “Naša želja je oduvek da to bude u Pionirskom parku, zbog ljudi koji tu prolaze, zbog Skupštine, tu se donose odluke hoće li biti rata ili neće, da naši vladari nikada više ne pomisle na rat. Mi ne pristajemo da se gradi spomenik na Zvezdari. Tamo nikada nećemo otići, mi tamo nikada nećemo položiti cveće, mi smo se dogovorili - kada su zadušnice, palićemo sveće ispred Skupštine i tako ćemo ih opominjati da naša želja nije Zvezdara, da je naša želja opomena svima, za svu decu sadašnje Jugoslavije, sa imenom i prezimenom, da je poginuo u Sloveniji, da je poginuo u Hrvatskoj, da je poginuo u Bosni, da se zna broj koliko ih je poginulo; kao što su Amerikanci napravili ispred Bele kuće svojim vojnicima koji su nastradali u Vijetnamu.”
      
       Spomenik iznad grada
       Predsednik Odbora za podizanje spomen-obeležja žrtvama ratova 1990-1999. godine na prostorima bivše Jugoslavije dr Slobodan Ilić, inače član Izvršnog odbora Skupštine Beograda, za NIN naglašava da se lokacija za spomen-obeležje ne obezbeđuje javnom raspravom i da gradska odluka o podizanju spomenika to ne predviđa. Zavod za zaštitu spomenika kulture je Komisiji za spomenike, u čijem radu su učestvovali i predstavnici boračkih organizacija, predložio tri lokacije: Savski trg prekoputa Železničke stanice, Donji grad na Kalemegdanu i park na Zvezdari. Od ponuđenih lokacija članovi Komisije su se izjasnili da je najbolja lokacija kultivisan gradski park koji je javnim prevozom povezan sa centrom grada. Potom je Skupština grada imenovala Odbor od 15 članova, raspisan je konkurs, imenovan devetočlani žiri, i obezbeđen novac za nagrade (nešto manje od 500 000 dinara) i gradnju spomen-obeležja. Ilić tvrdi da iza zahteva Pejčinovićeve nevladine organizacije stoji petnaestak ljudi naspram organizacija čiji su predstavnici u Odboru za podizanje spomenika i koji su se saglasili sa ponuđenom lokacijom (Udruženje boraca rata - oko 42 000 članova, Udruženje ratnih vojnih invalida - oko 2 600 članova, Ratni mirnodopski invalidi rata-oko 8 100 članova i Civilni invalidi rata - 747 članova).
       Ipak, da ni u ovom tehničkom pitanju nije sve jednostavno ilustruje predsednik organizacije Porodica nestalih iz Novog Sada Radivoje Simović koji za NIN kaže da na njihovom spisku ima nešto više od 500 osoba koje se još uvek vode kao nestale. “Hrvatska i Bosna i Hercegovina nisu odgovorile na naše zahteve za potragom, niti su isporučile njihova tela, tako da oni, praktično, iako se ne veruje da su živi, još nisu proglašeni mrtvima. Podizati spomenik i njima prilično je neprimereno”, smatra Simović.
       Kao čovek koji se barem jedanput godišnje, svakog aprila u Skupštini Beograda, susretne sa porodicama poginulih, uglavnom majkama i sestrama, Ilić je odlučan u nameri da sprovede u delo inicijativu o podizanju spomenika i porodicama omogući da imaju gde da zapale sveće za svoje mrtve. On kaže da ne zna šta bi se naročito dobilo javnom raspravom “osim dubokih podela u pričama o patriotizmu i osporavanju tog patriotizma, odnosno pričama da je neko uzaludno vodio sve ove ratne sukobe”.
      
       Gašenje vatre
       Jedan spomenik zamišljen kao “večna vatra”, koji je podignut na Ušću žrtvama NATO bombardovanja u vreme dok nas je režim Slobodana Miloševića još uveravao kako smo pobedili u tom ratu, danas je samo komad kamena. “Večna vatra” trajala je mnogo kraće nego što su oni koji su želeli da je zapale verovali. Jednostavno, neki novi ljudi koji su došli posle njih, nisu poverovali u to da smo pobedili NATO, spomenik su smatrali sramnom zloupotrebom žrtava i prestali su da donose plinske boce, koje su bile zaslužne za održavanje “večnog” plamena. Tako je spomenik na veoma jednostavan način demontiran i obesmišljen. Naravno, odluka o podizanju tog spomenika imala je malo veze sa bolom porodica onih koji su ubijeni NATO bombama. Gašenje “večnog plamena” većinu njih je povredilo, jer su simbolično duše njihovih najmilijih, ako su uspeli da ih identifikuju sa tim plamenom, ponovo ugasle.
       Objašnjavajući zašto danas inicijativa za podizanje spomenika žrtvama rata izaziva polemike, direktorka beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju dramaturg Borka Pavićević podseća za NIN kako smo uporedo sa ratom imali proces blasfemije oko preuzimanja jugoslovenskog nasleđa. “Čuveni bračni par, čiji jedan član sedi u Hagu, a drugi razmišlja šta će, zlorabio je jugoslovenske simbole, od himne, zastave, obilaska spomenika... i time su oni do kraja iskompromitovali te oznake. Preuzeli su ih, sažvakali i ispljunuli.”
       Direktorka Istorijskog arhiva Beograda istoričarka Branka Prpa, povodom inicijative za podizanje ovog spomenika, predlaže da se spomenik podigne kao opomena i to svima koji su poginuli tokom ratova u 20. veku, kako bi sve buduće generacije iz tog drastičnog broja videle šta rat zapravo znači. “Hajde da konačno napravimo taj zbir mrtvih, da napravimo to knjigovodstvo smrti u 20. veku na ovom prostoru. Hajde da vidimo šta je iz tog knjigovodstva smrti proizašlo i gde je posle tog knjigovodstva smrti srpski narod danas. Ako je to cilj spomenika, onda u redu.”
      
       BILjANA MITRINOVIĆ