Poznati beogradski advokat na hrvatskoj nacionalnoj televiziji objasnio da je bombardovanje Beograda došlo prekasno...

      U poslednjoj, veoma gledanoj emisiji Hrvatske televizije “Nedjeljom u dva” (12.1.2003.) gost je bio beogradski advokat Srđa Popović, a preko puta njega sedelo je troje novinara koji su mu sat vremena postavljali pitanja: urednik i voditelj HTV-a Aleksandar Stanković, Olga Ramljak iz “Slobodne Dalmacije” i Boris Rašeta iz “Feral tribjuna”.
       Emisija je počela kratkim prilogom kojim je gledaocima HTV-a predstavljen gost iz Beograda, a kao najpoznatiji Popovićev klijent pomenut je Andrija Artuković. O Popoviću su govorili novinar i sadašnji savetnik predsednika Jugoslavije za medije Aleksandar Tijanić, predsednica Helsinškog odbora Srbije Sonja Biserko, kontroverzni hrvatski političar Dobroslav Paraga, glavni urednik televizije “Braća Karić” Milomir Marić, jedan od urednika zagrebačkog “Globusa” Pero Zlatar, advokat Željko Olujić, predsednik SPO-a Vuk Drašković i bivša srpska političarka Latinka Perović.
      
       Da li se osobno osjećate dužni Hrvatima - glasilo je jedno od pitanja voditelja posle koga je usledio Popovićev odgovor:
       - Odgovornost prvo treba postaviti u okviru samog društva, a tek onda u odnosu na druge. U Srbiji je takva odgovornost postavljena, ali postoji ogromno poricanje činjenica, a kad one više nisu mogle da se poriču, počinje priča “a šta su radili drugi!”, a imam utisak da kad ni to više ne bude moglo, da će onda nastati ćutanje. Malo sam čitao o tome da je takav sled stavova. U početku je apsolutno poricanje, a onda pitanje šta su drugi radili, a onda se sve stavlja pod tepih.
      
       Je li u Srbiji došlo do katarze takvog tipa, pitao je voditelj, a gost iz Beograda je odgovorio:
       - Na 5. oktobar gledam drugačije od većine u Srbiji. On nije bio ni revolucija, ni kontrarevolucija kako se predstavlja. Ne smatram da je Miloševića skinula ulica. Mislim da je to učinila međunarodna zajednica uz pomoć određenih krugova u zemlji. Mislim da je to bio dogovor. Obećanje da će neki zločini biti oprošteni. Bio je to sporazum da se žrtvuje jedan čovek koji je postao nemoguć, a da se od projekta ne odustane. Vidim da je Đinđić opet govorio nešto o reviziji Dejtona...
      
       Novinar “Feral tribjuna” Boris Rašeta primetio je da svi svedoci u procesu protiv Miloševića nastoje preko njega oprati svoju krivicu i odgovornost, a nije moguće da samo jedan čovek, kakve god da demonske sposobnosti poseduje, može izazvati sve ono što se desilo na tlu bivše Jugoslavije.
       - Mi smo ovde imali slabu srednju klasu - rekao je Popović. To su bili činovnici koji su veoma zavisili od države. Inteligencija je sloj srednje klase, pa je i ona bila politički korumpirana. Komunizam je pao zato što je srušen u Sovjetskom Savezu i po istočnoj Evropi, a ne zato što je bio srušen iznutra. Većina intelektualaca je zato požurila da nađe novog gazdu. Ja bih Miloševića branio uz dva uslova. Da prizna krivicu i da pita - “pa šta sam ja mogao kao jedan čovek da uradim”? Dajte neka se jednostavno svi koji su tome doprineli privedu, pa da svi zajedno odgovaramo. Kobnu ulogu odigrale su dve institucije u Srbiji. Jedna je Akademija nauka, a drugo su bili mediji.
      
       Na pitanje voditelja kakav je Milošević, da li je on nacionalista ili jednostavno beskrupulozan čovek, Popović je izrekao ovakav sud:
       - Mislim da je on čovek bez političkih uverenja. Da je patološka ličnost u kliničkom smislu. Kao svaki psihopata imao je talenat da oseti slabost u ljudima, da ih psihološki proceni i da ih iskoristi onako kako mu to najbolje odgovara, bio to Klinton, Tuđman ili Dobrica Ćosić. To je bila njegova snaga. Upravo u patologiji.
       Pitanje izvinjenja potpuno je isprazno - glasio je jedan od Popovićevih odgovora - jer se u Srbiji nikome ne sudi, a u Bosni gde je pobijeno toliko ljudi takođe. U Srbiji se dogodila smena vlasti koja ima neki značaj za život tih ljudi, jer daje više slobode političkog delovanja, ali nije bilo nikakve revolucije u odnosu na Miloševića. Ideološki se to nije mnogo promenilo. Srpska intelektualna elita sada se podelila, jedni se žele približiti novoj vlasti, a drugi su ostali verni svojim stavovima.
      
       Voditelj emisije je prihvatio da su možda svi “sa ove strane Drine ludi”, ali je izrazio sumnju da je zemlja u kojoj je milion ljudi spremno da glasa za Šešelja - normalna. Na to se Popović ogradio uz tvrdnju da je “Koštunica opasniji od Šešelja”:
       - On je teže prepoznatljiv. Šešelj je pragmatičan, jer zna da postoji jedan deo populacije kojem njegovi stavovi odgovaraju. Ali nisam siguran da on nije samo izuzetno vešt politički manipulator. Te podrške birača ne vrede ništa. Mogu se izgubiti u trenutku.
      
       Uz nevericu da sudovi u Srbiji gone ratne zločince i sude im, advokat Popović je dodao:
       - Ljudi shvataju da onoga trenutka kad se utvrde te krivične odgovornosti, svi moraju prihvatiti svoj deo odgovornosti, zato je sve najbolje poricati.
      
       Voditelj je pitao Popovića i kako se osećao za vreme bombardovanja Beograda, budući da od leta 1991. živi u Americi:
       - Ne onako kao kad sam tražio da se obustavi genocid u Bosni, a sve članice UN bile su obavezne da ga svim sredstvima spreče. Ta je intervencija u Beogradu došla prekasno, ja sam o njoj pričao još 1991. godine. Intervencija je tada bila neophodna i tu nikada nisam imao nikakav moralni problem. Po mom shvatanju, intervencija 1993. i 1994. bila je čak u interesu Srba. Naravno, čujem da ljudi govore da sam odgovoran za bombardovanje Beograda.
       Uticaj međunarodne zajednice u Srbiji je velik, a mislim da bi trebalo da je još veći, jer je to jedina pozitivna stvar koja se tamo dogodila u poslednjih desetak godina... Ni Hrvatska ni Srbija ni Slovenija nisu suverene u meri u kojoj su bile u Jugoslaviji. To je dobro, jer u suverenosti ne vidim neku veliku prednost. Tačno je da sam priželjkivao demokratsku Jugoslaviju, ali mislim da je to sa ljudskim materijalom koji smo imali bilo neizvodivo.
      
       Jeste li vi u Srbiji nacionalni izdajnik - bilo je takođe jedno od pitanja na koje je Popović odgovorio:
       - Mene to mnogo ne tangira, jer imam drugo mišljenje o tome. Mislim da je moje shvatanje nacionalnih interesa različito od onoga kako ih vide neki drugi. Mislim da za Srbiju nije dobro da gaji paranoju i da se zatvara u sebe.
      
       I na kraju, beogradskog advokata Srđu Popovića je voditelj Hrvatske televizije pitao može li nešto lepo reći o svome narodu.
       - Mene niko nije birao za predstavnika svog naroda. Ali blizak mi je srpski jezik, volim Beograd, to je moj rodni grad, osećam da je to narod koji je imao nesrećnu istoriju, imam saosećanje za to.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ