Crna Gora je prvobitno odbijala da nova zajednica ima zastavu, himnu i grb, želeći da na zaobilazan način afirmiše svoj stav da zajednica nije država. Ipak, odustala je

      Ko pretenduje da se kvalifikovano bavi problematikom državnih simbola (zastava, grb i himna) Državne zajednice Srbija i Crna Gora moraće da zna tačan odgovor na sledeća tri pitanja: da li plavetna boja znači svetloplava ili prosto plava; da li dvoglavi beli orao Nemanjića ima spuštena ili raširena krila; da li je kralj Nikola bio Srbin.
       Odgovori na ta pitanja su, sa stručnog gledišta, poznati, kaže Marko Popović, ali nisu bitni. Marko Popović je istoričar, arheolog i heraldičar, stručnjak koga je Savezna skupština angažovala za poslove istorijske rekonstrukcije skupštinskog zdanja.
       No, najpre da vidimo kako je uopšte došlo do toga da državna zajednica uopšte ima zastavu, grb i himnu. Jer, crnogorska delegacija, tačnije njen pretežan deo, smatra da zajednici država i ne pripada da ima ove simbole, već da su oni svojstveni samo njenim konstituentima, Srbiji i Crnoj Gori, starim evropskim državama. Crna Gora je, dakle, prvobitnim odbijanjem da se uspostave simboli zajednice, htela, na zaobilazan način, da promoviše svoj stav da zajednica nije država. To pitanje, koje bi pred jednaku dilemu stavilo i lingviste kao i političare, na kraju u Ustavnoj povelji je rešeno tzv. korisnom nejasnoćom, državna zajednica je možda država, a možda i zajednica, kako se kome više dopada, samo da se prekine ta agonija.
      
       Nijanse plavog
       Ipak, zbog potrebe međunarodne identifikacije, kaže Miodrag Vuković, visoki funkcioner DPS-a Crne Gore i član Ustavne komisije, prihvaćeno je stanovište da je zastava ipak potrebna, a onda, potrebna je i himna, ipak bi bilo nezgodno da se, recimo prilikom predsedničkih poseta, intonira svečana pesma samo one druge zemlje. I na kraju, kad je sve tako krenulo, kaže Vuković, neka bude i grb, koji je “najmanji problem”. A najmanji je problem zbog toga što “natpis ‘Srbija i Crna Gora’ može da pokriva mesto gde bi inače stajao grb”, smatra Miodrag Vuković.
       “Prvi naš predlog za zastavu bio je da ostane trobojka na kojoj bi u levom i desnom gornjem uglu bili prikazani grbovi Srbije i Crne Gore. Međutim, naši prijatelji iz Srbije su nas zamolili da od toga odustanemo pošto je grb Srbije komplikovan i ima mnogo detalja - petokraku zvezdu, ocila, klasje, zrake itd.”, kaže Vuković.
       Nastavak razmišljanja Crnogoraca o zastavi (kada su već pristali na državne simbole) kretao se u smeru potpunog diskontinuiteta sa bivšom Jugoslavijom i eliminisanja trobojke kao rešenja za državnu zastavu.
       - Razmatrala se i dvobojna zastava koja bi bila crvena i bela ali se neko setio da je takva već zastava Poljske. Onda se kombinovalo nešto sa dijagonalama, ali na kraju je ostalo da zastava bude trobojka koju koriste Srbija i Crna Gora s tim što bi se središnje plavo polje prelivalo od plavetne, što je zastava Crne Gore, u teget, što je zastava Srbije. Time je načinjen iskorak u odnosu na Beogradski sporazum koji nije poznavao nikakve simbole, kaže Miodrag Vuković.
       Plava boja na zastavi Crne Gore je čitava jedna istorija. U nesumnjivoj želji da naglasi različitost svoje zastave u odnosu na zastavu Srbije, Crna Gora je svojim aktuelnim ustavom srednje polje (plavo) označila kao svetloplavo, pozivajući se na Ustav kralja Nikole u kojem je ta boja imenovana kao “plavetna”. U svojoj ranijoj izjavi za NIN, Dragoljub Acković, arhitekta i ugledni heraldičar, čitavu ovu storiju je nazvao “konfabulacijom”. Sličnog je mišljenja i Marko Popović:
       “Istorijske zastave Srbije i Crne Gore su crveno-plavo-bela trobojka i one su iste, i to je tako namerno urađeno da bi se označilo kako je reč o dvema državama srpskog naroda. Crna Gora danas, naravno, ima pravo na svoju svetloplavu boju i u veksilološkom (nauka o zastavama) i istorijskom pogledu to rešenje nije pogrešno”, kaže Marko Popović.
       U stvari, Popović kaže da je nijansa boje na zastavi sekundarno pitanje. Tačno je da je praksa bila da je ta boja u Crnoj Gori nešto svetlija, u Srbiji nešto tamnija, ali to nije dovoljno da bi se moglo reći kako su to različite zastave. Razlika u nijansi, kaže, jednostavno nije dovoljna da bi se zastave razlikovale, a zastave upravo zbog razlikovanja i postoje. “Svaka srpska zastava kad izbledi na suncu postane crnogorska”, kaže.
      
       Sporni orlovi
       Jednom rečju, središnje polje na budućoj zastavi Srbije i Crne Gore može biti tamnoplavo, svetloplavo, a može čak da bude podeljeno na tamnoplavo i svetloplavo - ni to ne bi bilo protiv pravila. I Srbija bi, čak, sasvim mogla da uzme svetloplavo za zastavu - ne bi time izneverila nijednu svoju tradiciju, smatra ovaj istoričar.
       Ono što Marka Popovića mnogo više zabrinjava od ove razlike u nijansi plave jeste praksa da se dnevnopolitičke razlike učitavaju u prošlost, što se pretvori u falsifikovanje istorije. “U Crnoj Gori su odlučili da protumače da plavetna znači svetloplava i da je takva bila zastava kralja Nikole. Zastava sa dvora kralja Nikole čuva se u Vojnom muzeju u Beogradu i ona je tamnoplava”, poentira Popović.
       Miodrag Vuković, inače, nedavno se veoma naljutio zbog dva orla koji su se pojavili pred Skupštinom Jugoslavije. Reč je o replikama orlova koji su tu nekada stajali, objasnio je Marko Popović, koji je i zaslužan za ovu akciju i to nema nikakve veze sa eventualnim prejudiciranjem znakova buduće državne zajednice. Na grudima orlova stoje praznine u obliku štita, gde se očekuje grb, pošto je procenjeno da bi stavljanje grba Kraljevine bilo deplasirano, a novi još nije rešen. Osim toga, postavilo se logično pitanje odakle to da bi orlovi mogli biti sporni pošto su oni simbol i Crne Gore i Srbije i sadašnje Jugoslavije?
       Vuković ima, međutim, drugačije gledište.
       - Heraldičari kažu da orlovi nisu sporni, da su nasleđe obeju država, sve je to tako, ali ko je ovlastio nekoga da trči pred rudu: da stavlja takva obeležja pre nego što je utvrđeno da li će parlament uopšte biti u toj zgradi, i da li će uopšte biti i u Beogradu, govori Vuković, dodajući ipak: “Izgleda da sam jedino ja reagovao na postavljanje tih orlova ispred zgrade u kojoj je nekada stanovala ozbiljna Savezna skupština”, kaže.
       Ubedljivo najveći problem - svi se slažu - biće proglašenje himne. Ovo pitanje je načelno rešeno dosta jednostavno - tako što bi se kompilirale dve strofe, po jedna iz svake države-članice. A onda su poveljotvorci shvatili da ni Crna Gora ni Srbija nemaju svoju službenu himnu i, još gore, nema saglasnosti koja bi to pesma trebalo da bude. Vraćamo se na to da je, pre nešto više od godinu dana, srpska vlada odbacila predlog komisije za nove državne simbole (nekom je smetao bog, nekom kralj, nekom obojica).
       “Crna Gora je u dilemi da li je himna Onamo ‘namo, kao što zagovaraju srpske stranke, ili Oj, svijetla majska zoro što zastupaju svi ostali”, kaže Miodrag Vuković.
      
       Šta je himna?
       A čitalac neka se spremi za totalni obrt: pesmu “Onamo ‘namo” koju “zagovaraju srpske stranke”, napisao je, znamo, kralj Nikola lično, isti onaj u čije se ime i sa čijom dinastičkom ikonografijom danas bije bitka za nezavisnu državu Crnu Goru.
       Indipendisti imaju svoje argumente: pesma je, kažu, napisana sa jasnom političkom tendencijom, kada je Crna Gora imala teritorijalne aspiracije prema Metohiji. To, pored ostalih, dokazuju stihovi “Onamo, ‘namo, da viđu Prizren/ta to je moje, doma ću doć/starina mila tamo me zove/tamo ću jednom oružan poć/.” U pretenzijama na Metohiju je, inače, rival bila i tadašnja Srbija.
       Dragoceno je što crnogorski liberali i ostali pomažu da se pesma postavi u pravi istorijski kontekst; ipak, biće da “srpske stranke” znaju zbog čega navijaju za ovaj tekst, delo kralja koji “spokoj naći će duši/kad Srbin više ne bude rob”.
       Zbog svega toga, sva je prilika da je Milo Đukanović u pravu što bivšeg crnogorskog monarha ograničeno koristi u svom promovisanju potrebe za nezavisnošću Crne Gore, nastojeći da priču smesti u novovekovni i praktičan kontekst. Inače, himna kraljevine Crne Gore bila je pesma “Ubavoj nam Crnoj Gori”, danas zaboravljena, čija je sudbina klasičan primer himne koja se “nije primila” u narodu.
       Pitanju novih nacionalnih obeležja (u stvari, nisu nacionalna, nego obeležja državne zajednice) ne posvećuje se baš mnogo pažnje. Sam Miodrag Vuković kaže “da smo se za ovih devet meseci time bavili jedno pola sata”. Razlog tome je što, kao što smo videli, novu državnu zajednicu niko ozbiljno ne shvata, kao jedno u svakom slučaju privremeno rešenje. Možda je to greška, kako je upozorio sociolog Vladimir Goati na jednoj tribini. Reče “ništa nije tako trajno kao privremena rešenja”, citirajući francusku poslovicu.
       Pravljenje simbola obavezno podrazumeva i prčkanje po istoriji, na šta su ljudi sa ovih prostora (ne bez razloga) naročito osetljivi. Jasno je, znači, da je to pitanje koje sadrži značajan kapacitet za nove konflikte, čim ni unutar svake pojedinačne republike nema saglasnosti o ovim pitanjima, a kako će je onda biti na nivou državne zajednice.
      
       Lepota Povelje
       A to što su državni simboli Srbije i Crne Gore slični ili isti nije, kao što smo videli, olakšavajuća, nego naprotiv - otežavajuća okolnost, pošto se pojavljuje (politička) potreba za dokazivanjem da ono što je očigledno isto to ipak nije. Podsetimo se, recimo, da Hrvati nikada nisu priznali da govorimo istim jezikom.
       Šta dakle preostaje? Pratiti razvoj situacije i prilagođavati se (tj. prilagođavati znamenja državnoj zajednici, a ne obrnuto). Pošto nismo sigurni šta je tačno Državna zajednica Srbija i Crna Gora, onda je treba pustiti s mirom da bude to što je, ostavljajući ličnoj imaginaciji da svako u njoj vidi ono što mu se najviše sviđa. U tome je i lepota Ustavne povelje. Kao onaj sljez iz detinjstva Branka Ćopića, u dvorištu iza kuće djeda koji nije nikad uspeo da reši pitanje: kakve je boje cvet njegov?
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ
      

Olimpijci Prema mišljenju Miodraga Vukovića, idealno rešenje za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora na sportskim takmičenjima “u prelaznom periodu” bilo bi ono koje je primenila Zajednica nezavisnih država (ZND), ranije SSSR, na Olimpijadi u Barseloni. Za zastavu Zajednice nezavisnih država poslužila je tom prilikom olimpijska zastava sa pet raznobojnih krugova, a kao himna, takođe, intonirana je olimpijska himna. Ako već moraju da budu neki simboli, najbolji su oni neutralni i bezlični.        “A ne zaboravite da Zajednica nezavisnih država nije bila savez međunarodno nepriznatih država, kao što su Srbija i Crna Gora, nego savez čak međunarodno priznatih država”, kaže Miodrag Vuković.