Pred Tribunalom se pojavljuju svedoci koji priznaju da su učestvovali u likvidacijama u Srbiji, ali znaju mnogo o Miloševićevoj odgovornosti

      Jeste li bili umešani u Arkanovo ubistvo, bilo je prvo pitanje koje je Slobodan Milošević u četvrtak 9. januara postavio prvom svedoku koji se u sudnici pojavio posle pauze zbog božićnih i novogodišnjih praznika
       - Jesam, odgovorio je lik čiji je izgled na internoj televiziji u Haškom tribunalu skremblovan i čiji se identitet u sudskim spisima štiti pod oznakom K2. Jedino što se o njemu do tog trenutka znalo bilo je da je 141. po redu svedok Tužilaštva i da je, po sopstvenom tvrđenju, bivši pripadnik “crvenih beretki”.
       - Je li to glavni razlog što više ne živite u Srbiji i što krijete svoj identitet? - nastavio je Milošević da unakrsno ispituje svedoka.
       - Jeste, glasio je odgovor K2.
       Zapadni mediji su narednog dana izveštaje o ovom spektakularnom sudskom dijalogu naslovile sa “Protiv Miloševića svedočio ubica”. U američkim sudnicama i nije tako velika retkost da se ubice i zločinci drugih vrsta pojavljuju na klupama za svedoke, mada se ubistva na klupi za svedoke najčešće priznaju onda kada je svedok već sklopio nagodbu sa tužiocem, odnosno kada mu je već obećan imunitet u zamenu za svedočenje koje će pomoći da se iza rešetaka nađe njegov naredbodavac ubistva ili neka druga, mnogo veća zverka od neposrednog izvršioca zločina. Dobar primer za takvu situaciju je čuveni njujorški slučaj Semija Gravana zvanog Bik, koji je u zamenu za obećanu mu malu vremensku kaznu “otkucao” mafijaškog bosa Džona Gotija, kog je sud osudio na doživotnu robiju. No u takvom se slučaju Tužilaštvo i te kako pobrine da krunski svedok govori istinu i samo istinu: to se postiže tako što u slučaju da se pokaže da je svedok ma u čemu lagao, nagodba otpada i ubici se sudi bez milosti i umanjivanja kazne.
      
       Zaštitne mere
       U Hagu nema takve zaštite. Tamo se K2 može pojaviti bez bojazni da će ga stići duga ruka pravde. Haško tužilaštvo nije dužno da brine da Arkanov ubica bude kažnjen: cilj mu je pre svega da Slobodana Miloševića stavi iza rešetaka. Svedocima koji su spremni da se zakunu da je bivši jugoslovenski predsednik lično skovao zločinačku zaveru u kojoj je izgorela bivša Jugoslavija - a to je ono čime ga Hag zapravo tereti - na raspolaganju su zaštitne mere koje se ne svode samo na prikrivanje lika prilikom svedočenja, već podrazumevaju i novi identitet i državljanstvo u dalekoj zapadnoj zemlji. Takvu zaštitu svedoci dobijaju na osnovu sporazuma sa tužiocem, nezavisno od toga da li se njihova reč posle unakrsnog ispitivanja sudijama učini verodostojna, odnosno koliko se ubedljivim pokažu na klupi za svedoke.
       Drugim rečima, laganje svedoka se u Hagu do sada nije ni kažnjavalo ni utvrđivalo. Nije, na primer, kažnjeno u slučaju “Svedoka L”, čuvenog lažnog svedoka sa prvog procesa u Haškom sudu, protiv bosanskog Srbina Duška Tadića. Svedok L ne samo što nije kažnjen zbog nepoštovanja suda pošto je, posle suočavanja sa ocem u režiji advokata odbrane, priznao da je počinio krivokletstvo po nalogu bosanskih vlasti, već je protiv svoje volje vraćen u Sarajevo, u ruke vlasti koje su ga ucenile da lažno svedoči protiv Duška Tadića. Priznanje zločina na klupi za svedoke do sada, takođe, nije za sobom povlačilo ozbiljnije konsekvence: lider krajiških Srba Milan Babić se u sudnici pojavio kao osumnjičeni, ali se posle svedočenja čini da je bliži novom identitetu u nekoj stranoj zemlji nego haškoj optužnici. U prvom delu suđenja Slobodanu Miloševiću, na klupi za svedoke pojavio se vođa Oslobodilačke vojske Kosova koji je na Miloševićevo pitanje da li je lično ubijao Srbe na Kosovu, hladno odgovorio da niko ko mu se našao na nišanu nije više među živima.
       K2 nije prvi pripadnik “crvenih beretki” koji je svedočio protiv Slobodana Miloševića. JSO (Jedinica za specijalne operacije) je predmet velikog interesovanja Tužilaštva, mada se ne spominje izričito ni u jednoj optužnici protiv Slobodana Miloševića. U optužnicama za zločine počinjene u Hrvatskoj i Bosni se kao osumnjičeni pominju Franko Simatović i Jovica Stanišić, za koje se kaže da su “imali efektivnu kontrolu nad agentima Državne bezbednosti koji su počinili zločine navedene u optužnici”. No zato se u pretpretresnom podnesku za kosovsku optužnicu navodi da je postojala Jedinica za specijalne operacije pod nazivom “crvene beretke” ili “frenkijevci” i da je komandant JSO na Kosovu bio Milorad Ulemek Legija.
      
       Frenkijevi momci
       Kada je u decembru 2001.godine tužilac Džefri Najs prvi put tražio spajanje optužnica protiv Miloševića, obrazložio je to na sledeći način: “Svi zločini koje je počinio Slobodan Milošević počinjeni su sa istim ciljem i istim sredstvima, a glavni izvršioci bile su iste snage”, a u tom je kontekstu Najs zatim izričito spomenuo “crvene beretke”. Kada je počelo suđenje Miloševiću, Najs je drugog dana podnošenja uvodnog izlaganja takođe pomenuo “Frenki’’s bodžs”, Frenkijeve momke koji su bili pod kontrolom Radeta Markovića, a zatim je dodao i druge specijalne jedinice MUP (SAJ, Specijalnu antiterorističku jedinicu i PJP, Posebne jedinice policije). Svedok Rade Marković u julu 2002. godine u Hagu je kazao da je deo Arkanovih jedinica koje su se zvale “Tigrovi”, nakon formiranja centra u Erdutu prešao na rad u JSO. Na Najsovo dopunsko pitanje o delovanju ove jedinice, Marković je rekao da u Centru JSO u Kuli postoji velika karta na kojoj su upisana sva mesta gde je jedinica boravila u Bosni, Krajini, u Hrvatskoj i na Kosovu. Takođe, u izveštaju Tužilaštva o finansiranju ratnih operacija, citira se Mihalj Kertes koji je istražiteljima Tribunala svedočio da se JSO finansirala nezakonitim putem, direktno sredstvima Savezne uprave carina. Milan Babić je, kao i mnogi albanski svedoci, takođe teretio “beretke” za zločine.
       “Crvene beretke” se inače u haškim spisima pominju i u optužnicama protiv Vidoja Blagojevića, Vinka Pandurevića i Ljubomira Beare za zločine u Srebrenici, ali je tu reč o pripadnicima Prve bratunačke lake pešadijske brigade u Vojsci Republike Srpske, čiji se interventni vod vodio pod imenom “crvene beretke”.
       Što se svedoka K2 tiče, pošto se u Beogradu čulo pitanje zašto vlasti ne bi od Haškog tribunala tražile izručenje ovog svedoka koji je priznao učešće u Arkanovom ubistvu, tužilac Džefri Najs je u sudnici u ponedeljak 13.januara rekao da je “iskrslo pitanje svedoka K2”, ali je potom zatražio da se o tome govori na zatvorenoj sednici, što je i učinjeno. Niko u Hagu ne želi ništa zvanično da kaže na temu eventualnog izručenja K2 Beogradu, i nije poznato da li ovaj svedok ima neku posebnu nagodbu sa Tužilaštvom i da li je u zamenu za svedočenje dobio ili će dobiti obećanje da će ubuduće živeti mirno pod tuđim identitetom u nekoj stranoj zemlji. Ne treba, doduše, unapred isključivati ni mogućnost da neki svedok, pa makar i okoreli profesionalni ratnik, želi da bez sticanja bilo kakve koristi progovori u sudnici o zločinima u kojima je učestvovao (da bi, recimo, olakšao savest), no zapadni haški izveštači nisu propustili da primete da je Slobodan Milošević spomenuo upletenost K2 u Arkanovo ubistvo kako bi ovome “narušio kredibilitet”.
      
       Loznička grupa
       Posmatračima se čini da Tužilaštvo pokazuje izvesnu nervozu kada se spekuliše o identitetu K2, no takve spekulacije je teško izbeći kada se u Beogradu zna da je za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana jednom već suđen Dobrosav Gavrić (ponovo je na sudu za isto delo), a da je dvojici suđeno u odsustvu. Za glavnog organizatora Gavrić je u sudu označavao jednog od dvojice begunaca za kog se tada govorilo da je u Republici Srpskoj. (I K2 je ispričao da se krio u RS.) Te ljude teretio je bivši načelnik policije u Loznici, koji je prethodno pobegao u RS. Na suđenju se od jednog od optuženih čulo da je postojao “hit sljuad” od jedno petnaestak ljudi, otprilike nešto poput tima ubica, ali da su ostali izginuli u akcijama. U vreme kada je u Banjaluci stradao novinar Željko Kopanja, bivši premijer RS Milorad Dodik je inače rekao da u Loznici postoji grupa plaćenih ubica koja preduzima slične akcije.
       Zanimljivo je da taktika Tužilaštva, da za zločine optužuje paravojne jedinice, izgleda odgovara Slobodanu Miloševiću, koji prilikom unakrsnog ispitivanja naročito insistira na tome da JNA i Vojska Jugoslavije nisu činile zločine, već su za njih krivi plaćenici i druga paravojska. K2 nije svedočio da su “beretke” počinile bilo kakav zločin dok je on bio u toj jedinici, ali jeste poslužio Tužilaštvu da dokaže da su “beretke” bile pod direktnom komandom Državne bezbednosti MUP-a Srbije.
       Sudbina “crvenih beretki” ispreplela se sa Hagom i pre nešto više od godinu dana, kada su “crvene beretke” protestovale protiv toga što su iskorišćene za hapšenje braće Banović, optužene za zločine u Bosni. Braća su isporučena Hagu u vreme kada još nije postojao Zakon o saradnji sa Tribunalom, i “beretke” su se osetile zloupotrebljene. Pripadnici JSO su postigli svoj glavni cilj: nisu uspeli da smene Dušana Mihajlovića, ali je njihov položaj u sistemu bezbednosti promenjen tako da im Dušan Mihajlović, u pravom smislu reči, više nije bio nadređen, već su premešteni pod nadležnost Vlade Srbije. Od njih više nije traženo da hapse putnike za Hag.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      

Ćosićeve dileme Haško tužilaštvo nije diglo optužnicu protiv svedoka K2, koji se sam obratio tužiocima i ponudio im saradnju. Slično je postupio i svedok Ratomir Tanić, čija je oznaka u vreme kada mu je Hag štitio identitet bila K3. K3 je u zamenu za svedočenje dobio novi identitet, ali to nije jedini metod ubeđivanja svedoka kojim Tužilaštvo raspolaže. Neki ljudi iz bivšeg Miloševićevog okruženja postaju svedoci zato što se plaše da bi, ako ne postanu svedoci, od osumnjičenih mogli postati optuženi. Ta pretnja kao da visi u vazduhu i onda kada Tužilaštvo pristupa ljudima koji nisu na spisku osumnjičenih “pripadnika zajedničkog zločinačkog poduhvata” u optužnici. Hag je kontaktirao jako veliki broj ljudi u Beogradu sa željom da ih privoli da svedoče: neki su verovatno pristali više u želji da budu “kooperativni” nego da olakšaju savest kazujući istinu. Politička bura se digla tek kada je obelodanjeno da je poziv za svedočenje upućen još jednom srpskom predsedniku, Dobrici Ćosiću. Čovek koji je isporučio Miloševića, premijer Srbije Zoran Đinđić, poziv Ćosiću da svedoči maltene je izjednačio sa namerom da se “uhapsi Volter” (tako je De Gol krajem šezdesetih reagovao na zahteve da se uhapsi Žan Pol Sartr). Ćosić je poziv odbio pozivajući se na svoje loše zdravstveno stanje, dodavši takođe da je sve što je imao da kaže o razbijanju Jugoslavije već javno rekao. Treba očekivati da će za Ćosićevo svedočenje, međutim, biti zainteresovana i Miloševićeva odbrana. Kako se očekuje, Milošević će u drugoj polovini godine početi da izvodi na klupu svedoke odbrane.