NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Šta sve zna Ljiljana Buha?

Otvoreno prozivanje veze “surčinskog klana” sa ljudima bliskim srpskom premijeru Zoranu Đinđiću, i sa njim lično, usledilo je posle prošlogodišnjeg ubistva bivšeg operativca DB-a Momira Gavrilovića. Tada je prvi put u kriminalni kontekst stavljen i angažman Surčinaca na gradnji, tačnije rekonstrukciji puteva, za šta su oni, kako se tada tvrdilo, dobili povlašćen status, kupovinom retkih i skupocenih nemačkih mašina.
Đinđić je, naravno, sve demantovao, tvrdeći da Buhu nije video još od 5. oktobra ali je ostala upamćena njegova izjava da je za vreme Miloševićeve vladavine bilo važno “imati prijatelje i u raju i u paklu”. Posle eksplozije u Zemun polju kratko će reći: “Čume nije moj prijatelj i nas dvojica se nikada, ali nikada, nismo sreli nasamo.” Pažljivim čitanjem citirane izjave, čak i da je tačna, ne odriču se kontakti sa Ljubišom Buhom. Premijer je izgleda tek odahnuo sa Ljiljaninim pojavljivanjem u Tužilaštvu i njenim demantijem o povezanosti pojedinih političara sa njenim mužem

      Eho eksplozije od 21. decembra prošle godine u Zemun polju, u krugu surčinskog preduzeća “Difens”, nije se takoreći ni stišao, a javili su se novi potresi vezani za preduzeće i njegovog neformalnog vlasnika Ljubišu Buhu Čumeta. Iznenada i tajnovito, pojavila se Ljiljana Buha, Čumetova supruga, na isti način na koji je i nestala maja prošle godine. Ona se pre dvadesetak dana (24. decembra) obrela u Okružnom tužilaštvu u Beogradu i dobrovoljno dala iskaz u kojem je iznela procenu da je njen suprug organizovao miniranje firme “Difens”.
       Vest nije došla iz Tužilaštva već iz agencije Beta, koja je do nje došla svojim kanalima i javnosti je predočila 10. januara ove godine. Ljiljana Buha je, kako saznaje Beta, Tužilaštvu saopštila da je ona samo “na papiru” vlasnik firme “Difens”, ali da firmom upravlja njen suprug, koga je optužila da nastoji da je potpuno ostavi bez imovine. Dalje sledi, da je iskaz dala o krivičnoj prijavi, koju je 12. septembra prošle godine podnela protiv supruga za navodni pokušaj ubistva, ponovivši tvrdnje da je Ljubiša Buha bio umešan u trgovinu drogom, da je “reketirao” neke visoke političare iz bivšeg režima, kao i da su njegovi saradnici pre nekoliko godina fizički maltretirali novinara Milovana Brkića.
      
       Gavrilović
       Tom prilikom je, kako je Beti potvrđeno, ponovila većinu navoda iz otvorenog pisma predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, objavljenog u štampi prošle godine, ali je rekla da nisu istinite njene tvrdnje o povezanosti pojedinih političara sa njenim suprugom, navodeći da je to uvrstila u pismo kako bi skrenula pažnju javnosti. Podsećanja radi, u pismu Koštunici ona je kao političare povezane sa Ljubišom Buhom označila Zorana Đinđića, Dragoljuba Mićunovića, Čedomira Jovanovića, Gorana Vesića, kao i penzionisanog generala Nebojšu Pavkovića i surčinskog biznismena Dragoljuba Markovića.
       Otvoreno prozivanje veze “surčinskog klana” sa ljudima bliskim srpskom premijeru Zoranu Đinđiću, i sa njim lično, usledilo je posle prošlogodišnjeg ubistva bivšeg operativca DB-a Momira Gavrilovića. Tada je prvi put u kriminalni kontekst stavljen i angažman Surčinaca na gradnji, tačnije rekonstrukciji puteva, za šta su oni, kako se tada tvrdilo, dobili povlašćen status, kupovinom retkih i skupocenih nemačkih mašina.
       Gavrilovićevo ime je tim povodom bilo izloženo najpogrdnijem pljuvanju i optužbama od strane policije (ucene, reketi, privatni zatvori...) kojima su se pridružili i neki novinari, bacajući sasvim u drugi plan njegovo ubistvo koje ni do danas nije rasvetljeno.
       U jesen prošle godine, nedeljnik “Vreme” će objaviti tvrdnje svog surčinskog izvora da je “nedugo posle 5. oktobra Đinđić zbilja bio u Surčinu i Ljubiši Buhi predložio da se ubuduće bavi legalnim poslovima, odnosno izgradnjom puteva u Srbiji, što je Buha i prihvatio”. Ovim razgovorom udareni su temelji Čumetovom preduzeću “Difens” koje je trebalo da odigra vodeću ulogu u asfaltiranju Srbije.
       Mnogobrojna svedočenja lidera DOS-a o petooktobarskim događajima otkrivaju da je Ljubiša Buha, pored Milorada Lukovića Legije, imao odlučujuću ulogu u petooktobarskom prevratu: njegovi naoružani ljudi bili su spremni da uđu u pravi ratni sukob na strani Đinđića u slučaju odluke da se protiv demonstranata oružano interveniše. To je na neki način potvrdio i general Nebojša Pavković na Anketnoj komisiji Skupštine Srbije povodom slučaja i afere oko Informativnog biroa Vlade Srbije i kabineta predsednika SRJ, objašnjavajući kako su postali prijatelji i kako mu se kasnije našao u nevolji.
      
       Šećer
       Elem, Buha putuje u Nemačku i od specijalizovane firme uzima na lizing ogromnu, veoma komplikovanu mašinu za gradnju puteva. Problem se pojavio kada se ispostavilo da se takve mašine naručuju zato što njihova proizvodnja dugo traje, a firma je imala samo jednu gotovu za neku dalekoistočnu zemlju. Međutim, Buha je, navodno, otvorio tašnu, pokazao milion i po maraka u kešu i odmah dobio ono što je tražio. Ali, uz tu mašinu neophodno ide i sijaset manjih mašina, za koje Buha nije imao dovoljno novca. Vlada Srbije mu je, opet navodno, obećala neke kredite tako da je nabavio i sve ostalo što je bilo neophodno.
       Pri tom, nikome nije smetala Buhina biografija i već uveliko javne priče da je pripadnik surčinskog klana, specifičnog utoliko što je objedinjavao nekoliko grupa: auto-mafija, droga, nafta, cigarete...(otud i epitet klan). Tako ih je označila i policija u studiji o organizovanom kriminalu u Srbiji.
       U vreme embarga 1993. godine nijedan kilogram šećera nije mogao da se kupi a da ne prođe kroz Surčin, što upućuje na zaključak da već tad dolazi i do sprege sa državnim aparatom. Upućeni će reći da novac koji se obrće nije samo Buhin ili nekog njegovog kompanjona već “akcionarski”. Upravo ono što Amerikanci nazivaju organizovani političko-kriminalni sindikat.
       Već 1994/95. godine Buha u Surčinu, preko puta čuvene surčinske kafane “Kotobanja”, gradi tržno-poslovni centar na kojem bi mu i Beograd pozavideo. Tu, navodno, nikada ništa nije počelo da radi osim jednog auto-servisa. U ovom servisu prvi put je viđen i sin bivšeg predsednika Miloševića Marko i neki visoki policijski funkcioneri bivšeg režima. Zna se da su pojedini čelnici MUP-a vozili automobile “surčinskog porekla”, iz čega mnogi izvlače zaključak zašto Buha nikada nije osuđivan. Neke od tih veza su očigledno nadživele pad Miloševićevog režima, što se moglo naslutiti letos, kada se oko njegove bolesničke postelje na Vojnomedicinskoj akademiji sjatio dobar deo policijskog i vojnog vrha.
      
       Dule
       Nove veze su uspostavljene, izgleda, 1997. godine kada su Beograd i neki gradovi u Srbiji prešli u ruke opozicije. Čudnim se, recimo, smatra kad predsednik Demokratske stranke prisustvuje sednici mesnog odbora DS-a u Surčinu. Zato se, valjda, pojedinim Surčincima omakne uzvik: “Mnogo smo jaki, ma, najjači smo.”
       Da li je ta snaga nekome zasmetala ili postala pretežak balast? Tek, Buha je to počeo da oseća već 3. avgusta, kada je preživeo pokušaj atentata u krugu svog, sada nepostojećeg preduzeća. Tom prilikom poginuo je njegov telohranitelj, dok se Čume spasao i ubrzo potom napustio zemlju.
       I dok je policijska istraga tapkala u mestu, u beogradskom podzemlju se pričalo, što su preneli i neki mediji, da je naručilac ovog napada Dušan Spasojević zvani Dule ili Kum, navodno pripadnik zemunske grupe “specijalizovane” za otmice (protiv njega i nekoliko kompanjona vodi se sudski postupak zbog otmice biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika kompanije “Delta”, za čiji otkup je bilo isplaćeno 7 000 000 maraka, a svojevremeno, bio je osumnjičen i za atentat na Vuka Draškovića u Budvi). Spasojević je sve demantovao, uz pretnju da će obelodaniti šta je sve radio za neke današnje ministre i ko ga je sve posećivao u njegovoj kući. Potom je usledio muk i Spasojevića i policije.
       Pojaviće se i navodno pismo Ljubiše Buhe u jednom beogradskom tabloidu, u kojem on za sve svoje nevolje optužuje svog kuma Dušana Spasojevića i Spasojevićevog kuma Milorada Lukovića Legiju, nekadašnjeg komandanta “crvenih beretki”.
       Po načinu i ležernosti sa kojima je u vazduh dignuto preduzeće “Difens” sve sa skupim mašinama, javnost skoro da je poverovala Čumetovim tvrdnjama, sve do najnovijeg pojavljivanja Ljiljane Buhe, čija izjava je stvorila nove kontroverze. Uostalom, to je prati još od iznenadnog nestanka.
      
       Ljilja
       Upravo povodom supruge Ljiljane, Čume će prvi put doći u sukob sa zakonom. Po gradu se pročulo da je Ljubiši letos pozlilo pošto mu je Ljiljana, navodno, u voćni sok sipala otrov i lekari sa VMA jedva uspeli da ga spasu. U nevolji mu se baš našao general Nebojša Pavković, tada načelnik Generalštaba, inače čest Čumetov gost u Surčinu, i lično mu obezbedio smeštaj na VMA. Po izlasku iz bolnice kod kuće nije zatekao suprugu (nezvanične i nepotvrđene priče govore da je sedamnaestogodišnja veza Ljiljane i Ljubiše Buhe pukla onog trenutka kad je supruga saznala da njen muž, navodno, ima ljubavnicu i dete).
       Novu kontroverzu stvoriće sam MUP. Informativna služba Beogradskog SUIP-a 19. septembra zvanično je saopštila “da je 17. septembra u prostorijama SUP-a Beograd, gospođa Stojić, majka Ljiljane Buhe, izjavila da nije u kontaktu sa svojom ćerkom Ljiljanom od maja ove godine i da je o ovoj izjavi sačinjena službena beleška”. Ovim saopštenjem beogradska policija je demantovala svog šefa Milana Obradovića koji je početkom septembra na konferenciji za novinare tvrdio da je Katica Stojić svojevremeno podnela prijavu o nestanku svoje ćerke Ljiljane Buhe.
       Policija je krenula u potragu, pronađen je džip koji je vozila Ljilja Buha, ali je tada, po rečima Milana Obradovića, Katica Stojić javila da se čula sa ćerkom i potraga je obustavljena. Beogradska policija nije nikada komentarisala očiglednu kontradiktornost, niti se upuštala u objašnjenje.
       Da fenomen bude potpun, ćutanje o ovom slučaju prekida niko drugi do - nestala osoba. Velikim pismom preko stranica beogradskog “Nacionala”, Ljiljana Buha se obrušila na dugogodišnji kriminalni staž svog supruga, nazivajući ga narkotrafikantom, ubicom i otmičarem. “Pokušao je i mene da likvidira”, saopštila je ona u pismu sročenom 5. septembra “sa sigurne lokacije”, navodeći da će zbog opakih namera čoveka sa kojim je 17 godina delila zajedničku postelju, “do daljeg biti prinuđena da pažnju javnosti skreće na ovaj način”. Potom je usledila serija pisama u kojima optužuje muža za niz zločina, od trgovine drogom do ubistava visokih policijskih funkcionera. Uz to je tvrdila da je Buha održavao bliske odnose sa ljudima iz okruženja Zorana Đinđića.
      
       Premijer
       Đinđić je, naravno, sve demantovao, tvrdeći da Buhu nije video još od 5. oktobra ali je ostala upamćena njegova izjava da je za vreme Miloševićeve vladavine bilo važno “imati prijatelje i u raju i u paklu”. Posle eksplozije u Zemun polju kratko će reći: “Čume nije moj prijatelj i nas dvojica se nikada, ali nikada, nismo sreli nasamo.” Pažljivim čitanjem citirane izjave, čak i da je tačna, ne odriču se kontakti sa Ljubišom Buhom. Premijer je izgleda tek odahnuo sa Ljiljaninim pojavljivanjem u Tužilaštvu i njenim demantijem o povezanosti pojedinih političara sa njenim mužem.
       Za analitičare ostaje nejasan njen navod da je to koristila kako bi privukla pažnju javnosti, kad je svima jasno da bi ta pažnja bila izazvana i bez tih detalja. Za njih je mnogo važnije pitanje da li se Ljiljani Buhi uopšte može verovati i da li je sve to radila po nečijim instrukcijama. I za njena pisma grafolozi tvrde da su autentična, ali oni koji je poznaju kažu da rečnik i stil ne liče na nju, pa zaključuju da je ta pisma neko diktirao.
      
       Teorije
       U odsustvu bilo kakvog saopštenja Okružnog tužilaštva i policije, javile su se nove teze i teorije vezane za slučaj. Tako jedan bulevarski list bosanske provenijencije ide tako daleko da tvrdi kako se Buha odlučio na očajnički čin i sam naredio dizanje u vazduh sopstvenih mašina, kako bi finansijski uništio bivšu suprugu, sa ciljem da u javnosti krivicu za ovu eksploziju nametne Jedinici za specijalne operacije i njenom bivšem komandantu Legiji, posle neuspelog pokušaja da u Bosni angažuje ljude za likvidaciju onih za koje sumnja da su učestvovali u atentatu na njega. Računao je, navodno, na opšte mišljenje da su Legija i njegovi pajtosi najobučeniji za “vatrometne” akcije i korišćenje eksploziva.
       Da li mašta, ili nešto drugo, ide tako daleko da se čak tvrdi da sve ima veze sa otmicom Miškovića i da, navodno, postoje svi dokazi da su Buhine mašine za asfaltiranje kupljene upravo Miškovićevim parama, ali su zahvaljujući upravo Buhi i njegovim vezama u policiji podmetnuti dokazi i pohapšeni drugi ljudi.
       Ima tvrdnji da Buha, u stvari i nije štetovao, jer se prilikom kupovine na lizing stvar automatski osigurava. To osiguranje se može naplatiti u bilo kojoj varijanti. Fingiranjem, dakle, ostaje sve u porodici.
       Ostaje i pitanje koliko je o poslovima svoga muža zaista znala Ljiljana Buha. Upućeni tvrde da praksa pokazuje da mafijaši svoje žene koriste samo u 30 odsto svojih poslova, i to onih koji su legalizovani, kao što su firme, butici, kafići... Bilo je i policajaca koji su se obogatili vezama s podzemljem i taj novac ulagali u lokale koje su držale njihove žene. “One poslove koji se obavljaju noću, one ne znaju”, zaključak je jednog analitičara.
       Treba se podsetiti “Kuma”, čuvenog filma Frensisa Kopole, i scene kada žena Majkla Korleona pita da li je ubio svog zeta, a on ne trepnuvši daje odrečan odgovor. Stoga se reteriranje Ljiljane Buhe ocenjuje kao “pranje”, ili kao posledica nečijeg velikog pritiska. Interesantno je da je njeno objašnjenje prihvaćeno oberučke, mada niko ne može da garantuje da Ljilja Buha sada govori istinu. U njenim okolnostima đavo je čas beo, čas crn, naročito kada se Čume ne oglašava. A on - ćuti.
       Ćuti i policija i Tužilaštvo, pa istragu, bar tako izgleda, vode mediji, već kako su prema kome više ili manje naklonjeni.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      
Balkan 2010.

Dve američke nevladine organizacije sačinile su projekat u kojem stoji da ukoliko do 2010. godine Balkan apsolutno ne reguliše pitanje političko-organizovanog kriminala, moraće međunarodna zajednica da interveniše. Nosilac tog posla je evropolicija pod rukovodstvom Havijera Solane. U pomoć je priskočio i američki Federalni istražni biro (FBI) sa sedištem za Balkan u Budimpešti. U jednom dvorcu u okolini Segedina se organizuju kursevi za kadrove iz SRJ. Iskusni analitičar tvrdi da naše polaznike čine samo 10 do 15 odsto policajaca, svi ostali su partijski funkcioneri iz DOS-a.
       On takođe tvrdi da su Centar za mir iz Vašingtona i Centar za menadžment iz Beograda početkom jeseni prošle godine ovde organizovali edukativni kurs “Srbija i borba protiv organizovanog kriminala”. Skup je otvorio ministar policije Dušan Mihajlović. Pomenuti analitičar je pozvan da bude predavač na temu “Uloga organizovanog kriminala u kreiranju unutrašnje politike Srbije”. Tri dana pre početka kursa, ta tema je bez objašnjenja skinuta sa programa.
       Inače, DOS-ova Vlada Srbije, bila je za svetske pojmove prepunjena ljudima zaduženim za bezbednost: general Vuk Obradović za organizovani kriminal, general Momčilo Perišić za nacionalnu bezbednost, Dušan Mihajlović kao ministar unutrašnjih poslova i, naravno sam premijer Zoran Đinđić kao prvi ministar. Obradović je smenjen zbog seksi afere, Perišić zbog optužbi za špijunažu (ali kao kolateralna šteta jedne vrlo diskretne seksi afere), Mihajloviću se ljulja stolica (navodno su već krenule smene njegovih kadrova u MUP-u). Tako bezbednost, izgleda, ostaje samo na premijeru.


      
      
Asfaltiranje

Prema tvrdnjama Marije Rašete-Vukosavljević, ministra saobraćaja u Đinđićevoj vladi (NIN, 11. jul 2002.) naša putna mreža dugačka je oko 50 hiljada kilometara, pri tom 17 500 kilometara pripada magistralnim putevima od kojih je 80 odsto dotrajalo. Za presvlačenje jednog kilometra puta potrebno je 100 000 do 500 000 evra.
       Prema ovim podacima može se lako izračunati da je samo za magistralne puteve u igri brojka od pet milijardi evra. Ovako izmeren jedan od vitalnih državnih interesa ubrzo je, po rečima jednog političkog analitičara, “postao poprište mafijaških obračuna”.
       Buhin “Difens” nije konkurisao prilikom raspisivanja tendera za izgradnju puteva u Srbiji, ali sve firme koje su dobile te poslove uzele su “Difens” kao podizvođača radova, budući da je samo Ljubiša Buha imao neophodne specijalne i komplikovane mašine.
       Prema nekim računicama, samo na deonici Požarevac - Mali Požarevac i Mali Požarevac - Bubanj potok, zarada Buhine mašine je iznosila 2,16 miliona evra. Ne treba zaboraviti da je “Difens” učestvovao i u asfaltiranju Ibarske magistrale i piste aerodroma “Beograd”, uz angažman i na rekonstrukciji beogradske Ulice kralja Milana. Bilo je nagoveštaja da je upravo ova firma trebalo da bude upotrebljena i za asfaltiranje autoputa Novi Sad - Beograd, pošto je vlada jednostrano raskinula ugovor sa konzorcijumom “Rast”. Ni naslutiti se nije mogla zarada od tih poslova.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu