Istovremeno, čak 90 odsto građana, pokazuju istraživanja, pojma nema šta sadrži Ustavna povelja. Ali, iako zvuči kao paradoks, njih više od 80 odsto smatra da i to što oni ne znaju šta je - treba usvojiti što pre

      Velike muke čekaju istoričare koji će nekada opisivati nastanak države koja će se, valjda, zvati državna zajednica Srbija i Crna Gora. Ko je bio za, a ko protiv? Zašto su se najvatreniji podržavaoci opstanka države SRJ odjednom odmetnuli u protivnike donošenja Ustavne povelje? Kako su se indipendisti preobrazili u ljubitelje Povelje i pobornike jedinstva?
       Sada je Milo Đukanović, odskora crnogorski premijer, najoštrije optužio ljute zagovornike zajedničke države za “destrukciju” jedinstva. I ne samo to. Ljubitelji Jugoslavije iz SNP-a su oduvek krivi “za gubitak vremena kad je svaki dan dragocijen”. Oni vazda podmeću “klipove u točkove” jednom usiljenom maršu ka Evropi kojem je povelja najbolje pogonsko gorivo. Đukanović to govori autoritativno samo nekoliko dana pošto je u crnogorskom parlamentu povišenim tonom obećao da nema sumnje da će Crna Gora za tri godine biti samostalna.
       Zagovornici zajedničke države DSS-a i SNP-a su navodno sklopili “tajni dogovor o blokadi” i počinju kampanju protiv usvajanja Ustavne povelje u republičkim parlamentima. Oni sad osporavaju odluku Komisije koja je posle devetomesečnih odugovlačenja odlučila da “stvar ubrza”.
       A najodlučniji protivnik sumnjivih rezultata koje nosi Povelja, reklo bi se iznenada, postaje Miroljub Labus, inače potpisnik Beogradskog dogovora. Analitičan i precizan, poznat po tome što u politiku unosi logiku ekonomske smislenosti, potpredsednik Savezne vlade, dokazuje da je nova država, u stvari, nemoguća država, i zajednica koja Srbiji neće doneti ništa dobro. Jer, to su dva odvojena tržišta i dva odvojena pravna sistema. Za krizu je optužio republičke premijere Đukanovića i svog dojučerašnjeg političkog saveznika Zorana Đinđića.
       “Znalci” naših političkih prilika javljaju kako je novo raslojavanje posledica stanja u kome je “Đinđić Crnogorcima prepustio ključne ministarske resore i obezbedio podršku za obračun sa političkim protivnicima” u koje su ubrojani Mlađan Dinkić, Miroljub Labus i Vojislav Koštunica. Dele se nove uloge, kadrovskoj kombinatorici nema kraja i spisak onih koji mogu biti kolateralna šteta “rata za Povelju” ni izdaleka nije iscrpljen.
       Istovremeno, čak 90 odsto građana, pokazuju neka istraživanja, pojma nema šta sadrži Ustavna povelja. Ali, iako zvuči kao paradoks, njih više od 80 odsto smatra da i to što oni ne znaju šta je - treba usvojiti što pre. Svi su već toliko umorni i zgađeni nad političkim igrarijama da se pojedinačni učinak učesnika više niti meri, niti ocenjuje. Jednostavno, svima je svih njih dosta, zajedno s Poveljom.
       Moguće je da u savremenom svetu ima i karikaturalnijih državnih zajednica od konstrukta u kojem ćemo mi da živimo, ali teško je zamisliti da su se oni stvarali na ovako nemušt način. Čak je od ovog državnog nedonoščeta ruke digao i njegov evro-kum Havijer Solana, političar koji se inače nije lišavao različitih uloga. Visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost je sa šefom grčke diplomatije i predsedavajućim EU Jorgosom Papandreuom sišao do Tirane, ali je dan kasnije odustao od posete Beogradu. Ovo je već mnogo i za Solanu. Grk je saslušao argumente crnogorsko-srpskog nerazuma i onda poručio da Evropska unija treba ozbiljno da razmisli o prijemu zemalja zapadnog Balkana u svoju asocijaciju.
       Takve priče, jasno, nemaju nikakvu praktičnu vrednost ali, šta drugo da se kaže igračima koji ne drže ni do minimuma dostojanstva sopstvene državne zajednice. Politička kultura naših arhitekata državne zajednice ne podrazumeva da su neke igre bez pravila i morala “velika sramota” i dokaz da “Srbija i Crna Gora same ne mogu da privedu posao kraju”. A htele bi da ih se tretira kao, istina malo dalje rođake, ali ipak članove porodice evropskih naroda.
       Neće biti da je u našem slučaju izuzetak prastaro znanje da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali postoji i drugi deo priče. Predstavnici naroda koji, naočigled javnosti, pokazuju da su zaboravili zašto su izabrani ozbiljno rizikuju da već na sledećoj proveri izgube poverenje birača. Naši predstavnici u vlasti često svoje lične, partijske ili grupne interese neoprezno pretpostavljaju opštim.
       Voditi državu je ozbiljan posao. Praviti državu podrazumeva i istorijsku odgovornost. Ma kakav sadržaj dali tom pojmu, jasno je da naše političke elite pokazuju da za to nemaju vremena, obzira ni znanja.
      
       SLOBODAN RELJIĆ