Marije Šimoković

      Velike stranice naše književnosti napisali su pisci panonske ravnice. Ljudima iz neravnih krajeva možda izgleda čudno što jedna ravnica, mirna i opružena, može da bude toliko uzbudljiva inspiracija za mnoge umetnike. Iskustvo potvrđuje da može. U izdanju Plavog jahača, izašla je, nedavno, nova knjiga Marije Šimoković - Scenografija za vetar. Ovo su njena deseta panonska pripovedanja, u kojima vetar i pesak čine prirodnu koaliciju.
       - Cela ravnica je kao scenografija za pesak, gde vetar od peska gradi i ruši, kao deca svoje zamkove od peska. Tako ja zamišljam Palić, čije je srce u mojoj knjizi. Sve što mi vidimo danju, noću se, ponovo, pretvara u pesak i od naših snova, preko noći, ponovo nastaje od peska. To je i Kišov pesak, oko Subotice. Vetar ga uvek nanosi u naše krajeve i tako će zauvek biti. Subotica i Palić jesu moja mitopoetička prostranstva, sa kojima putujem kroz vreme i prostor. Svih mojih deset knjiga nastajalo je u vreme rata, da bi ojačale bedeme grada i moga sveta, od peska. Tako je nastala ova knjiga, koja moje vreme detinjstva i vreme večnosti Palića suprotstavlja aktuelnom vremenu u kvaru.
      
       P.I.