(“Najbolje za Srbiju” NIN br. 2711)

      Kada bi žene upravljale državama zasigurno ne bi bilo ratova, ili bi ih bilo manje, jer one ne rađaju topovsko meso, a i ne fali im mudrosti neophodne za mnoge značajne poslove pa i one na kormilu države ili parlamenta. Mi imamo jednu takvu. Mladu, obrazovanu i energičnu ženu koja je predsednik parlamenta i sticajem okolnosti šef države Srbije, Natašu Mićić. Porodična i poslovna žena. Imponuje u svemu. Iznad svega ceni odgovornost i ozbiljnost poslanika. Kod nje nije moguće pričati šta i koliko i kome padne na pamet. Zaustavlja, usmerava, oduzima reč i ne dopušta arčenje vremena. Često zauzvrat dobija neumesne kritike, pretnje, pa čak doživljava i polivanje vodom usred parlamenta. Dakle, lavovski se bori za poštovanje visokog doma kome predsedava, za ispunjavanje obaveza i poštovanje poslovnika.
       Naravno, nije smetnja što je pri tom i lepa žena. Nije valjda da u ovo moderno doba žene na ovakvim položajima treba da liče na Lapasionariju ili Goldu Meir?
       No, kako zli jezici ne miruju, već se našla jedna druga žena koja ju je ocrnila tu nedavno u štampi, pominjući njene noge, unjkav govor i provinciju, valjda kao odrednicu Mićićkine vrednosti, iako je i sama iz provincije a i lično nije doprinela uspešnoj karijeri svoga muža. Usput da napomenem da prilično zaostaje za mudrošću predsednice parlamenta. Reči jedne pametne glave kažu: “Govori, da vidim ko si”, i eto samoprozvana Danica Drašković izgovori gomilu ružnih reči, izvređa ženu koja ni kriva ni dužna obavlja dve odgovorne dužnosti, i osta živa.
       Mi naprosto imamo ljude koji bljuju vatru, izgovaraju i pišu ružne stvari o onima koji vode zemlju i obavljaju značajne poslove i to čine najčešće pred izbore ili druga značajna kadrovska događanja. Nažalost, među takvima je dr Čavoški, dr Šešelj a evo sad iz anonimnosti izlazi već zaboravljena Danica Drašković sa otrovnim strelama.
       Umorili smo se od izbora, povelja, zakona i borbe za vlast. Umorili smo se od zlih jezika, političkih parada, lažnih obećanja i nekulturnih razračunavanja.
       Zar se onda treba čuditi što narod ne izlazi na izbore? Zaboravili smo da protivniku treba pružiti ruku a ne pesnicu. Aktuelno zvuči ona Vukova: “Ne umije da zbori a ne zna da ćuti.”
      
       CVETA ĐURAŠKOVIĆ,
       Beograd