(ili: ako je sekira, i, danas, Srbinu kao produžena ruka, plajvaz, nešto kao ikona, kao srpski laptop bez koga se ne može, znači li to da za ovaj narod još ima nade?)

      Prvo je čovek izmislio sekiru, točak je došao mnogo kasnije. Prva sekira je iskovana u Vinči, dakle, u Srbiji. A i gde bi na drugom mestu? Iskovana od bronze, vinčanska sekira bila je krhka, nepraktična. Opališ, recimo, saplemenika u glavu, ulubiš mu lobanju, završiš posao, ali istupio si sekiru. A tek drvo, bukovo, recimo! Mnogo je tvrđe od lobanje.
       Kasnije, kada je počelo da se lije gvožđe širom Srbije od Dunava do Vardara, e, tad je sekira postala opasna alatka; i u ratu, i u miru. Znaju to Rimljani. Jer, skitska strela i koplje mogu gadno da te pogode, ali tračka, panonska sekira kada te sastavi onda zbogom rode, zbogom Rimu i cezaru!
       U mojoj kući uvek je vladao kult sekire iako sam, kao, iz varoške, građanske porodice. Ali, šta znaju geni šta je varoš, šta je selo, divljina? Geni rade svoje, baš kao i sekira i ikona.
       U kući smo uvek imali, bar, tri ikone i tri sekire. Ikone se dele: na slavsku, svakodnevnu i putujuću. I sekire se dele na tri sorte: sekirče, može i vatrogasno, služi za cepkanje drvaca za potpalu, a za svaki slučaj, stoji iza ulaznih vrata, zlu ne trebalo, ako banu neki nezvani “akademici”. Zatim, tu je i tzv. ciganska seki-
       rica; ima kratko sečivo, a dugačku držalju. Ona, uglavnom, služi za meko drvo i grane ne deblje od ruke. Mada, i ona je zgodna za brze intervencije. Recimo, opsuje ti neko slavu, Svetog Jovana, šta ćeš, moraš da reaguješ. Srpska seoska groblja puna su žrtava palih od ciganske sekirice. Motivi su razni; međa, krađa drva i jaja; otud omiljen srpski pojam jajara... Što manja krađa, to krvoločnije ubistvo.A gine se u Srbiji i zbog preljube, psovke, zbog neke pogane reči, zbog preke naravi, rakije, svejedno, brlje ili prvenca.
       Treća vrsta sekire je dvokilašica. Nju mora da ima svaka poštena srpska kuća, pa i gradsko stanovništvo, sem ovih što se greju na parno grejanje; ali od njih je i bog digao ruke. Dvokilašica je carica sekira; nju samo treba dići iznad glave i spustiti na panj ili na nečiju glavu. I, leti sve na dve, na tri pole, što bi rekli Sremci. (I oni vole sekiru i rakiju, što će reći, nisu s ras-
       kida. Banaćani više vole bricu). Dvokilašica je dobra što ne moraš da zamanjuješ dvaput. Ako je dobro kaljena i naoštrena, dvokilašica je surovija od giljotine. Samo što dvokilašica ne drži mnogo do tekovina francuske revolucije.
       I, uzmem u ruke dvokilašicu, za Bogojavljenje. Imam drva nacepkana, složena, ali đavo mi ne da mira; hoću da izazivam sveca. A gde se hvata sekira na crveno slovo?
       Od Bežanijske kose, od Surčina pada magla, ali čista. Milina za pluća, i, meračim jedan panj od suve šljive. Čvornovat, pa još “zasukan”, a tvrd kao beton. Ali, ako ga caknem gde treba, znam, prsnuće kao češki porcelan. A, ako sekira ode za dlaku levo ili desno ima da mi oteknu ( znate, već, šta) dok ga ne rascepam.
       Caknem ga, iz prve, gde treba. Puče panj ko testija, kao glava Karađorđeva, a meni milo što još imam oko, osećaj i snagu. Jer, računam: ako propadnem kao novinar, ako nas kupi neki bizlismen iz Stalaća, cepaću drva po beogradskim boljim kućama. Deset evra po kubiku, ne zaradim više ni u NIN-u. Usitnim
       onaj panj, pa uzmem drugi čvornovatiji. Nišanim ga u srce, u žilu. Kao xelat što je nišanio glavu Krstiteljevu, da je odvoji od vrata jednim udarcem. I, omanem; sklizne mi dvokilašica, odvali jednu cepanicu, a cepanica, cak, u koleno, u meniskus. Seva mi pred očima, seva u kolenu. Noga trne; gotovo, dočekaću ćopav Svetog Jovana. Gledam u nebo, a psujem sebe... E slepče, slepče, gde se cepaju drva na Bogojavljenje? I, kaznim se; ne stavim crni luk na koleno, a ono bukti li, bukti...
       Osvane sutrašnji dan, Sveti Jovan, maglovit kao kod Rubljova. Divlje guske iz Zemuna lete za Afriku, setile se da je tamo toplije. I gaču li, gaču od radosti. Tako je, kažu, Rim spašen, a ima li spasa Beogradu? Miloševića odvedoše za Vidovdan, Milutinovića za Svetog Jovana. “Sejmeni idu majko...” a neko se opasno igra srpskim arhetipovima. Hoće, valjda, da nam probude nagon za (samo) ubijanjem pa da dignemo sekire jedni na druge i da se uradimo, onako, domaćinski. Čudo su srpski datumi slava, to vam je prava srpska alhemija, magija brojeva.
       Svanuo Sveti Jovan, i, opet, šunjam se kod panjeva. Gledam onog načetog od juče i cepanicu koja me strefila u koleno. I, ruka mi sama ide ka sekiri. Hvatam je lako, nežno, kao plajvaz da sam uzeo, kao ikonu. Lupkam prstima po držalji kao po tastaturi kompjutera. Jer, sekira Srbinu dođe kao laptop. Preko sekire Srbin opšti sa svetom, sa komšijom, bratom, ocem i panjem. Ko nije digao sekiru na oca, sina, kuma, taj je, odmah, sumnjivog srpskog porekla. Ili je Srbin ali mnogo emancipovan, a što mu dođe isto; takvi su obično za MMF i za Pakt za stabilnost.
       Elem, rešio sam da dokusurim onaj panj koji me je ošantavio na Bogojavljenje... Nema tog panja kome Srbin nije doakao kao što nema te srpske glave koju srpska sekira neće stići. Josif Flavije kaže da su Jovanove ljude zvali sikirijevcima, i, kuku onome ko im se zamerio, taj glavu nije još dugo nosio.A nosili su jovanovci sekirice, preko ruke, kao što Srbi vole da ih nose. Nosili su ih preko ruke i tumarali pored Kumrana i Mrtvog mora i mrtav bi bio onaj koji se Jovanu u pustinji kumranskoj prikradao. I ako je (tuđa?) sekira stigla i Svetog Jovana ko je taj, pod kapom nebeskom, ko je taj ko može da je eskivira?
       Nišanim u srce onog panja, da mu skratim muke. Zamanem, i, tras, puče sekira o panj, pukoše ušice, puče železo, rascveta se sekira! Obli me hladan znoj i strah iskonski kao da sam Svetog Jovana sastavio. A magle se valjaju od Bežanijske kose. Magle Crnjanskog, magle Vasićeve? Da li će sve da se završi na tome što ću da šantam sa kolenom na slavi? Ili se ka Srbiji valja nešto što ni Crnjanski nije mogao da sluti?
       Uđem u kuću. Priznam da mi je pukla sekira. Priznam lako, kao kad poštenjačina prizna da je ubio čoveka. A tetka Milica me teši:”Ako dete, ako! To je dobar znak! Dobro je kada se u kući nešto slomi za slavu; bilo da je čaša ili sekira.”
       Zgrabim slavski kolač, zakoljem i njega, poškropim ga vinom, opojem i to sve bez popa. Šta će mi pop kad mi je Sveti Jovan rod? A svetac me gleda sa ikonice, i, nit zbori, nit mrmori.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ