NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Navala pobedničkih hormona

Pohvale Hitlerovom režimu koje je izrekao mladi skijaški prvak iz Hrvatske Ivica Kostelić, pokazale su da većini vrhunskih sportista u zemlji nedostaje adaptacija na “posttuđmanovsku eru”

      Hrvatska se proteklih dana suočila sa tužnim naličjem svog vrhunskog sporta. Svetski šampion u veleslalomu, Zagrepčanin Ivica Kostelić preko noći je uzbunio sve inostrane medije, a njegova karijera došla je do tačke sa koje bi uskoro mogla da krene samo silaznom putanjom. Mladi skijaš je posle svoje poslednje pobede u Švajcarskoj izjavio da se oseća kao “njemački vojnik 22.6.1941. godine” i time se, u očima svojih austrijskih i nemačkih kolega, praktično deklarisao kao pristalica Hitlerove države. To je bilo dovoljno da skijaški savezi ovih država predlože da se 24-godišnjem Ivici Kosteliću zabrani da nastupa na njihovim snežnim spustovima, a ostalim takmičarima je savetovano da izbegavaju “nacističkog simpatizera iz Hrvatske”. Četiri miliona Hrvata o ovom debaklu nije imalo pojma, sve dok se u glavnom dnevniku državne Hrvatske televizije nije začuo uzrujani glas Ivice Kostelića koji je svojim sunarodnicima nastojao da objasni da on nije nacista. Klupko je zatim počelo da se odmotava vrtoglavom brzinom, pa se tako saznalo da Ivica Kostelić u pauzama svojih snežnih vratolomija rado raspravlja o komunizmu i nacizmu, Staljinu i Hitleru, a ima veoma loše mišljenje o liberalnoj demokratiji.
       Ivica Kostelić i njegova sestra Janica nesumnjivi su favoriti evropskog i svetskog skijanja, a njihov otac i trener Ante Kostelić u nekoliko je navrata isticao da je decu vaspitao u spartanskom duhu. Deo ovako militantnog vaspitanja očito se odrazio i na nečuvene izjave njegovog sina. Ivica Kostelić o nacizmu nije govorio samo u kontekstu svojih sportskih uspeha, kako se danas u Hrvatskoj tvrdi u njegovim bledunjavim demantijima. Upravo suprotno. Mladi skijaš javnosti je ponudio čitavu filozofiju poređenja nacizma koji pogoduje ambicioznim pojedincima, sa komunizmom koji favorizuje mase i mediokritete.
      
       Demanti bez pokrića
       Hitler je, tvrdi dalje talentovani sportista, bio mnogo humaniji od Staljina. Ubijao je samo one koji su mu radili o glavi, dok je Staljin sinonim za masovnog ubicu. Nacija se zbog ovoga nije mnogo uzrujavala. Delom i zato što nije znala o čemu se radi i kako to procenjuju strani mediji, a delom i zato što je Ivica Kostelić tvrdio da su njegove navodne simpatije prema nacizmu zapravo novinarsko podmetanje. Sportski novinari u Hrvatskoj odmah su započeli kampanju protiv zagrebačkog nedeljnika “Nacional” koji je preneo Kostelićevu izjavu iz skijaške metropole u Bormiju, kojom se identifikovao sa vojnikom Vermahta. Sponzor nastupa Ivice Kostelića, austrijska Hipo banka odmah je tražila objašnjenje, jer njena uprava više nije želela da finansira sportiste čije izjave izazivaju odijum u čitavom sportskom svetu.
      
       Teški dani
       Ivica Kostelić tada je konačno bio primoran da se javno izvini za svoje veličanje nacizma. Svoje izjave nazvao je “nesretnima i nespretnima”, a posebno mu je, kaže, žao ako je time povredio nečije osećaje. Sve se dogodilo u navali pobedničkih hormona, jer je Kostelić, tvrde njegove kolege iz Skijaškog saveza Hrvatske, “veliki emotivac” i “usijana glava”. Osim toga, upravo dan pre pobede gledao je jedan ratni film pa tome treba da se pripišu i njegove pohvalne ocene Hitlerovog režima.
       Interesantno je da većina domaćih medija upadljivo nastoji da zaobiđe skandal koji je izazvao Ivica Kostelić, a njegove optužbe za političku hajku podržali su samo hrvatski desničari. Priča je tako dobila banalno objašnjenje koje bi moglo da se smatra paradigmom za ponašanje većine vrhunskih sportista u Hrvatskoj. Ivičin otac Ante Kostelić u javnosti je, u više navrata, dao niz ekstremnih i ekscesnih izjava nabijenih ksenofobijom i primitivnim nacionalizmom, a poznat je i kao tvrdi protivnik susreta hrvatskih i srpskih sportista. Njegova su deca, kaže, vaspitana u katoličkom duhu i veoma dobro znaju da uspeh dolazi samo posle mnogo godina sopstvenog zalaganja, državi uprkos. Poznata je izjava Kostelića seniora da njegova deca svoje fantastične uspehe nikada ne bi mogla da postignu u bivšoj Jugoslaviji. U takvoj državi, kako je rekao, ne bi uspeli da se probiju ni do Brežica, pograničnog gradića između Slovenije i Hrvatske. Sportski i politički krugovi skloni nacionalnoj desnici u Hrvatskoj danas tvrde da je Ivica Kostelić sada izložen javnoj sramoti samo zato što je njegov otac Ante uvredio aktuelnog predsednika države Stjepana Mesića. Nazvao ga je dikobrazom (nosorogom), a nedugo zatim izjavio je da će radije zapaliti sve što je stekao nego da plaća porez u Hrvatskoj koju vodi takav čovek. Ovako drastičnu i nepriličnu izjavu prvi je osudio domaći ministar finansija Mate Crkvenac. Podsetio je Kostelića da je to uvreda za sve one građane Hrvatske koji su ovacijama dočekivali sportske uspehe njegove dece i ponosili se činjenicom da Janica i Ivica Kostelić dolaze iz Hrvatske. Poreska afera Kostelićevih konačno je otkrila da je porodica samo u prošloj godini zaradila četiri miliona evra, ali porez plaćaju u Monte Karlu, a ne u Zagrebu.
       Ante Kostelić koji se, ovih dana, nalazi u Kortini d’Ampeco tvrdi da proživljava najgore dane svog života. Kloni se novinara i sarkastično im poručuje da nemaju šta da čuju od fašiste. Za ovakvu kvalifikaciju njegovog sina i njega krivi su, kaže, zli ljudi iz Hrvatske, države koja ih je, navodno, ostavila na cedilu kad je najviše trebalo da im pomogne. Očeve reči ponovio je u svom javnom demantiju i Ivica Kostelić, rekavši da je vaspitan tako da poštuje svakog čoveka, bez obzira na naciju, veru ili rasu, a osuđuje svaki ekstremizam, nasilje i netoleranciju. Ove uvek dobrodošle parole ipak nisu mogle da ublaže javne izjave Ante Kostelića da osim pokojnog predsednika Franje Tuđmana najviše ceni još dvojicu hrvatskih političara - Antu Ledića koji je bio Mesićev protivkandidat u predsedničkoj kampanji pre dve godine i Nadana Vidoševića, predsednika Hrvatske gospodarske komore. Naravno da ovde nije reč o njihovim političkim programima ili socijalnim planovima za budućnost Hrvatske. Ante Kostelić ističe da najviše ceni njihove “rasne odlike”, Ledić kao bivši sportista trči 10,3 sekundi na stotinu metara, a Vidošević ima crnu kosu i plave oči.
       Mada se kreatori javnog mnjenja u Hrvatskoj upadljivo trude da zataškaju civilizacijski nedostojne izjave Ante Kostelića i njegovog sina Ivice, njihove skandalozne procene otvorile su problem za koji su oni zapravo najmanje krivi. Porodica Kostelić samo je jedna od uspešnih i medijski favorizovanih porodica iz oblasti sporta, biznisa ili politike koja nije do kraja uspela da se snađe u promenjenim političkim okolnostima u Hrvatskoj posle Tuđmanove smrti. Brilijantna dvadesetogodišnja skijašica Janica Kostelić prva je, doduše, primila čestitke novog premijera Ivice Račana otkako je preuzeo vlast na parlamentarnim izborima 2000. godine. Posle toga, porodici Kostelić na sportskim uspesima čestitali su svi, od predsednika države i premijera, do predsednika parlamenta i različitih političkih stranaka, nevladinih organizacija i međunarodnih posmatrača. Međutim, niko iz političkog establišmenta od Janice i Ivice Kostelić nije zahtevao da skijanju zajedno sa predsednikom Mesićem ili premijerom Račanom. Niko ih nije pozivao da se potpišu na različite peticije “za dobrobit nacije i države”, niko im nije prigovarao što su kao mesto boravka i plaćanja poreza prijavili Monte Karlo, a ne Zagreb. Od njih se očekivalo da se bave onim u šta su uložili sve svoje talente i energiju, a nacija je svaki uspeh Janice i Ivice dočekivala frenetičnim odobravanjem. Ilustracije radi, Janica Kostelić je proglašena za ličnost godine u 2002, ali je veoma mudro odbila da svoje uspehe stavi na raspolaganje dnevnoj politici. Povremeno je govorila o svojim sportskim uspesima i padovima, o konkurenciji, zaljubljivanju ili planovima za budućnost, ali je uvek znala da sačuva svoju privatnost. Najbolji primer je predlog gradske uprave Zagreba da se njen ovogodišnji rođendan početkom januara masovno proslavi na centralnom gradskom Trgu bana Josipa Jelačića. “Moj rođendan je moja privatna stvar i ne želim se miješati u politiku”, kratko je svoju odluku objasnila najbolja svetska skijašica. To je bilo dovoljno da se zaborave njene, manje popularne izjave poput one da bi se radije ubila nego išla u školu.
      
       Disciplina ispiranja mozga
       Pitanje šireg i sistematičnijeg obrazovanja očito je ključno u čitavom skandalu oko porodice Kostelić, koliko god da se on u Hrvatskoj danas koristi u političke svrhe. Činjenica je da ni Janica ni njen brat nisu završili klasično školovanje, niti su pohađali uobičajenu srednjoškolsku ili fakultetsku nastavu poput svojih vršnjaka. Oni koji smatraju da je Ivica Kostelić iz neznanja veličao nacizam, upravo ovde traže uporište za svoje argumente. Izvor informacija o svetu, zapadnoj civilizaciji, njenom istorijatu i opštim etičkim postulatima najuspešniji hrvatski sportisti nisu nalazili u knjigama. O svemu tome ponešto su načuli od svoga oca i to u pauzama mukotrpnih treninga. Ivica Kostelić tako se na ružan i njegovih sportskih uspeha nedostojan način, pretvorio u školski primer sportiste ispranog mozga koji ne zna šta govori. Ovako poražavajuću konstataciju podupiru upozorenja koja porodici Kostelić stižu od sponzora iz Hipo banke, hrvatskog i međunarodnog skijaškog i olimpijskog saveza. Ante i Ivica više neće pričati o politici i porezu, pa će hrvatska snežna bajka opet imati srećan završetak.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu