Prilično lošu i neugodnu startnu poziciju nove vlade Republike Srpske veoma dobro su osetili i opozicija i sindikati. I jedni drugi su izjavili da vlada od njih nema ni onih uobičajenih stotinu dana da dokaže šta može i zna

      Nakon niza dvogodišnjih izbornih ciklusa, u osmoj posleratnoj godini prvi put u Republici Srpskoj i celoj Bosni i Hercegovini, pod vrlo jakim uticajem njenih međunarodnih upravitelja, vlast se konstituiše na četiri godine. Izborni rezultat ovde nije jedina mera po kojoj se pravi vlast jer ovdašnji političari pored toga što moraju šarmirati birače, sa još više strasti i truda moraju da se dokažu kancelariji visokog međunarodnog predstavnika i, naravno, u raspodeli mesta mora da se ispoštuje nacionalni ključ čija je matematička formula precizno određena prošlogodišnjim ustavnim promenama.
       Pod takvim uslovima Republika Srpska je polovinom ovog meseca dobila novu vladu, na čelu s premijerom iz Partije demokratskog progresa Draganom Mikerevićem, profesorom banjalučkog Ekonomskog fakulteta.
      
       Podrška najjačih
       Multietničnost vlade obezbeđena je po formuli osam ministara Srba, pet Bošnjaka i tri Hrvata. Ta matematička formula je precizno zapisana u prošlogodišnjim ustavnim amandmanima, ali takav nacionalni sastav vlade ni probližno ne odgovara nacionalnom sastavu parlamenta, a još manje sastavu stanovništva koje trenutno živi u Republici Srpskoj. Forsirajući ovakvu nacionalnu kombinatoriku u izvršnoj vlasti, međunarodni medijatori prilikom prošlogodišnjih ustavnih promena prvenstveno su naglašavali da se tako obezbeđuje konstitutivnost sva tri naroda na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine, sprečava majorizacija bilo koga, a malo tiše i nešto nezvaničnije su govorili da će ovo bitno promeniti političku scenu, jer će naterati sve ozbiljne političke partije da postanu multietničke.
       Biračko telo u celoj Bosni i Hercegovini na tu poruku na nedavnim izborima odgovorilo je glasanjem za nacionalne partije koje su u oba entiteta i u zajedničkim organima praktično preuzele vlast.
       Bez obzira na to, u daljem konstituisanju vlasti nacionalni ključ nastavlja da se primenjuje u oba entiteta. Tako će u Republici Srpskoj, s obzirom na to da su Srbi dobili predsednika vlade i parlamenta, drugim narodima pripasti ostale četiri važne funkcije: predsednici Ustavnog i Vrhovnog suda, republički javni tužilac i predsednik Veća naroda, novog tela preko koga će svaki narod imati priliku da ospori svaku odluku, zakon, rešenje, u cilju zaštite nacionalnih interesa.
       To će, svi se slažu, prilično usporiti i komplikovati odlučivanje i u zakonodavnoj i u izvršnoj vlasti.
       Ovde se, po već folklornom običaju, javljaju različite teorije koje pokušavaju da odgonetnu šta je međunarodne medijatore motivisalo da proguraju ovako komplikovan način odlučivanja. Po najekstremnijim mišljenjima, ovako nepoznat i u teoriji i praksi komplikovan način odlučivanja u Republici Srpskoj smišljen je da bi, kad počne konačno rešavanje statusa Kosova, Republika Srpska otpala kao džoker na koji bi neko mogao zaigrati.
       Nacionalni ključ, međutim, nije jedina mera po kojoj je pravljen kabinet Dragana Mikerevića. Vladu su podržale Srpska demokratska stranka koja je najjača u parlamentu Republike Srpske, zatim Partija demokratskog progresa i najjača strana u Bošnjaka, Stranka demokratske akcije, kao i jedan broj manjih stranaka. Sve u svemu, 60 odsto poslanika je stalo iza nove vlade, ali to niko ovde nije doživeo kao neku stabilnu i ogromnu skupštinsku većinu.
       Veruje se, naime, da će doći do sudara među partijama koje stoje iza Vlade Republike Srpske. Jer Stranka demokratske akcije koja je ušla u tu vladu koristeći prvenstveno nacionalni ključ, već najavljuje da će tražiti promenu imena Republike Srpske kako bi ona izgubila prvenstveno atribut srpska, zatim promenu himne, grba, zastave...
       To je samo jedna od nevolja koje bi mogle zadesiti kabinet Dragana Mikerevića. Neke druge su već nastale prilikom formiranja kabineta, a reč je o praksi međunarodnih medijatora da daju odobrenje ko može, a ko ne može u vladu. To se ovde, kao u najtvrđa komunistička vremena, zove konsultacije u OHR (zvaničan naziv kancelarije visokog predstavnika mađunarodne zajednice). Ta kancelarija daje saglasnost za šest najvažnijih od ukupno 16 ministarstava. U praksi to izgleda ovako: mandatar uzima predloge od političkih partija koje ga podržavaju i onda ta imena šalje OHR-u a ovi kažu, kao nekad u CK, ovaj može, ovaj ne može i to bez javnog obrazloženja svoje odluke. I, opet, kažu da to nije protektorat.
       Delom takav stav OHR-a, a delom unutarstranačke borbe partija na vlasti, donele su prilično neubedljiv, čak i bledunjav personalni ministarski tim.
      
       Konsultacije
       Velika nevolja ove vlade je i ta što ključne resore u njoj drži Partija demokratskog progresa, a njen član je i sam premijer. Reč je o partiji koja je preuzela nesrazmerno mnogo vlasti s obzirom na poverenje biračkog tela koje je tek nešto iznad deset odsto, što u praksi obično nije dugog veka. Lider ove partije Mladen Ivanić izabrao je za sebe poziciju ministra inostranih poslova u Savetu ministara Bosne i Hercegovine, a s njim u zajedničke organe otišao je takođe jedan broj viđenijih partijskih saradnika i tako je na sebe preuzeo odgovornost za sva buduća dešavanja, što neki već vide kao dalju centralizaciju BiH i slabljenje njenih entiteta.
       Prilično lošu i neugodnu startnu poziciju nove vlade Republike Srpske veoma dobro su osetili i opozicija i sindikati. I jedni drugi su izjavili da vlada od njih nema ni onih uobičajenih stotinu dana da dokaže šta može i zna.
       Na čelu opozicije je nekadašnji premijer Milorad Dodik koji najavljuje da će uz pomoć socijalnih i drugih nemira vrlo brzo isposlovati vanredne izbore.
       Ozbiljniji ovdašnji analitičari, međutim, veruju da Dodik za sada nema tu snagu i da je, ako do promena bude došlo, izvesnije pregrupisavanje unutar partija koje su formirale i sadašnju vladu.
      
       BRANISLAV BOŽIĆ