Uprkos protivljenju gotovo celog sveta Amerikanci i Britanci se pripremaju za rat u Iraku. Po svoj prilici, izveštaj inspektora i odluka Saveta bezbednosti samo se formalno čekaju i neće imati velikog značaja

      Američki predsednik Buš ne veruje Sadamu Huseinu, ni inspektorima Ujedinjenih nacija. Podatak da u Iraku nije nađeno ništa što bi potvrdilo njegovu sumnju i optužbu da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, samo je ponavljanje već viđenog lošeg filma.
       Prema pisanju Tajma Donald Ramsfeld, američki ministar odbrane već ima na stolu tajnu naredbu br. 177 koja predstavlja set dokumenata o angažovanju marinaca, avijacije, mornarice i specijalnih jedinica u ratu u Iraku. Čak i njegovi najbliži saradnici, kao što je general Tomi Frenk, u poslednjem trenutku saznaju naredbu o razmeštaju trupa. Spremno je 25 puta više vojnika nego što ih je bilo angažovano u borbi protiv talibana. Rat, ukoliko ga bude, biće “Ramsfeldov rat”.
       Najveći saveznik Amerikanaca, britanski premijer Toni Bler pre neki dan je toliko žustro objašnjavao u Parlamentu razlog i potrebu da se podrže Amerikanci da se i pred televizijskim kamerama pojavio samo u košulji. Britanci su angažovali četvrtinu svojih vojnih snaga ( od 109 000 koliko imaju u stalnom sastavu) u ovom ratu, najviše od Drugog svetskog rata, i najveći deo je već u Zalivu.
       Britanci su Amerikancima važni i zbog ubeđivanja Evrope u ispravnost svog stava. Naravno, ubediti Evropu nije moguće i pored podrške Španije i Italije, jer iza evropskog otpora stoje Nemačka i Francuska.
      
       Različite ideje
       Nemački kancelar Gerhard Šreder dobio je izbore u Nemačkoj po drugi put, veoma tesnom pobedom u poslednjem trenutku, jer je obećao Nemcima da se neće mešati u eventualni rat protiv Iraka, ni podržati ga. “Ne očekujte da Nemačka odobri bilo koju rezoluciju koja bi dala legitimitet ratu”, rekao je Šreder. Prema relevantnim istraživanjima, 36 odsto Britanaca je protivno angažovanju svoje zemlje u ratu, ali zato se 76 odsto Nemaca protivi mešanju Nemačke u bilo kakav rat, čak i davanju podrške bilo kojoj “zainteresovanoj” strani.
       Sa Francuzima je još gore. Procenat onih koji ne podržavaju rat je 77 odsto. Sve da se i dobije “blagoslov” Ujedinjenih nacija. Protive se i Kinezi, ali oni ostaju tradicionalno neutralni, kada se u Savetu bezbednosti raspravlja o bilo čemu što se njih ne tiče ili ne spada pod njihovu zonu interesa. Od Rusa takođe nijedna strana neće imati koristi. Oni već odavno nisu supersila i imaju previše svojih problema da bi se bavili tuđim.
       Ostaju, dakle, Nemci i Francuzi čije je zbližavanje jedina nada za Evropu da može koliko toliko da drži korak sa Amerikom i da joj ne dozvoli da postane takva supersila koja više neće ni da razgovara. Pored Šredera i njegovog ministra Joške Fišera, Amerikance “nervira” i francuski ministar inostranih poslova Dominik de Vilepen, koji stalno ističe da je inspektorima UN dato premalo vremena da detaljno pregledaju sve i analiziraju kako bi doneli validan zaključak i napisali detaljan izveštaj. Poslednja njegova izjava koju prenosi LA Times glasi da će Francuska, kao stalni član Saveta bezbednosti, podneti veto na izglasavanje bilo kakve rezolucije koja bi odobravala rat. Najvažnije je da Evropa peva jednoglasno, rekao je on.
       Turska, američki partner u NATO, takođe izražava svoje rezerve prema američkim namerama i pozvala je predstavnike Sirije, Egipta, Saudijske Arabije, Iraka i Jordana da o tome zajednički raspravljaju u Istanbulu, kako bi zaustavili rat u regionu.
       Inspektori UN nisu našli ništa što bi ukazalo na postojanje i proizvodnju oružja za masovno uništavanje. Glavni inspektor Hans Blik traži više vremena i dosad nije pronašao ništa značajnije od nekoliko praznih bojevih glava, starih ko zna koliko i nekih naučnih spisa, radova, takođe ko zna koliko starih i vrednih, od čega su Amerikanci napravili veliku buku, ali se niko nije uzbuđivao niti to ozbiljno shvatao, tako da su i oni odustali.
      
       Sa saveznicima ili bez njih
       Do sada su Amerikanci i saveznici dovukli oko 100 hiljada vojnika a potrebno im je još oko 50 hiljada da bi počeli napad za koji ruski obaveštajci tvrde da samo što nije počeo. Najverovatnije se čeka 27. januar kada će inspektori podneti izveštaj Ujedinjenim nacijama. Ali, teško da će do tada Amerikanci uspeti da ubede 10 članica Saveta bezbednosti koje se ne slažu sa još jednim ratom pod okriljem Ujedinjenih nacija i, što je najvažnije, Francusku koja ima pravo veta.
       Teško je verovati da Amerikanci mogu držati toliku vojsku duže u regionu i da mogu odlagati napad. Zato će napad uslediti uskoro. Jedini način da do rata ne dođe je da se Sadam Husein povuče, što mu Amerikanci odavno nude. Njemu, njegovoj porodici i nekolicini viših oficira. Međutim, šta će uraditi oficiri koji ostanu (ima ih nekoliko hiljada) i koje čeka suđenje, ako se režim promeni?
       Gde da ide Sadam kada je svaka zamlja koja ga primi u opasnosti od mogućih terorističkih akcija, od Amerikanaca, Kurda i samih Iračana koji Sadama žele samo mrtvog. Saudijska Arabija je već načelno odbila ideju da mu pruži utočište, a i druge zemlje ne bi bile srećne da se nastani kod njih.
       Tako ostaju sami Sadam i Amerikanci.
       Najveća nevolja je u tome što, ako Amerikanci napadnu Irak bez “odobrenja” (rezolucije) Ujedinjenih nacija, celom svetu postaje jasno da su Amerikanci supersila kojoj nije potrebno nikakvo dogovaranje i pregovaranje već samo potčinjavanje. Ako se rezolucija i donese, biće to samo zbog toga da svet i Evropa ne priznaju svoju nemoć.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ