NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Dolazi Džek!

Režiser i koscenarist najboljeg američkog filma u 2002. godini About Schmidt, sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi, jeste Aleksandar Pejn, a drugu kameru i tzv. dodatnu fotografiju potpisao je Radan Popović

      
       Za razliku od mnogih svojih vršnjaka, te 1992. godine, 4. januara, sleteo je na JFK, s namerom da na tek mesec i po, dva, poseti Njujork i Los Anđeles. U koferu je imao i tri filma iz Beograda koja je potpisao kao direktor fotografije: omnibus Kako je propao rokenrol (1989), Crni bombarder Darka Bajića (1992), Uvod u drugi život Miloša Radivojevića (1992). Danas, jedanaest godina posle, deo je tima najboljeg američkog filma u 2002. godini About Schmidt Aleksandra Pejna (sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi), po oceni Udruženja američkih filmskih kritičara. Ovih dana, asocijacija filmskih novinara iz Holivuda dodelila je filmu dva Zlatna globusa: za glavnu ulogu i scenario Aleksandra Pejna i Džima Tejlora.
       “Jedne večeri sam otišao u kafanu kod Dan Tane (Dobrivoja Tanasijevića), jedno od najrespektabilnijih sastajališta u Los Anđelesu”, priseća se Radan Popović. “Za šankom sam ugledao Rajka Grlića i Gagu Antonijevića. Za jednim stolom sedeo je Živko Nikolić sa nekim ljudima, a za drugim Slobodan Šijan, opet, u društvu. Usred Los Anđelesa bio je to šok za mene kao da sam se, nekim čudom, našao u beogradskom Klubu književnika. U jednom trenutku u LA bilo je 11 naših reditelja i 9 snimatelja. Brojao sam i pitao se, ako odem u Beograd, koliko će ih biti tamo? Otvorivši vrata Dan Tanine kafane, ušao sam u DžU filmski svet. I tu i ostao.”
       U Americi je upoznao i svoju suprugu Draganu (iz čačanske porodice Radonjić), grafičkog dizajnera. “Sada smo ovde, a da li ćemo tu i ostati, zavisi samo od nje.”
      
       Rokenrolom do Šmita
       Omnibus Kako je propao rokenrol, doveo je Radana do Šmita: “Goran Gajić (suprug Mire Furlan), jedan od reditelja i zapravo tvorac tog filma, još dok smo bili na studijama, otišao je na internacionalni studentski festival filma u Rimini u Italiji. Tamo se upoznao sa Aleksandrom Pejnom. Kada sam stigao u Los Anđeles rekao mi je: ‘Evo ti telefon nekog Pejna, zovi ga, dobar je dečko’. Postali smo dobri prijatelji, i Aleksandar je sve ove godine sastavni deo tzv. srpske zajednice koja egzistira u LA.”
       Mladom američkom reditelju grčkog porekla (Konstantin Papadopulos je njegovo grčko ime) About Schmidt je treći film (posle Citizen Ruth i Election). I Džim Tejlor (koautor scenarija rađenog po romanu Luisa Beglija) i Džejms Glenon, direktor fotografije, deo su stalne Pejnove ekipe, kao i Radan Popović: “Nisam radio sa Pejnom samo njegov prvi film Citizen Ruth, jer su pravila igre u Americi takva da prvi film nekog reditelja mora da uradi snimatelj ovenčan slavom, sa dugogodišnjim američkim iskustvom. Osiguravajuće društvo će samo pod tim uslovom dopustiti snimanje filma.”
      
       Obožavanje Džeka
       Radan je tri nedelje radio sam, bez glavne ekipe filma o Šmitu (film je sniman pre dve godine), bez glumaca i bez Pejna, a posle je još nedelju-dve proveo sa njima, radeći drugu kameru u prvoj ekipi: “Imao sam zapravo dvostruku ulogu u filmu. Mali deo filma sam snimao sam. Na odjavnoj špici imam kredit koji glasi additional phothographdž, što znači dodatna fotografija. To je stepen više od druge kamere, koja uglavnom nema nikakav umetnički doprinos nego samo pomaže prvoj ekipi da uradi ono što treba.”
      
       Kako izgleda snimati Džeka?
       “U Americi postoji užasno veliko obožavanje zvezde. Džek je najveća od njih. Kod nas, tako nešto ne postoji iz samo jednog razloga: nema tako velikih para koje se vrte oko jedne zvezde. Ovde, zvezda određuje da li će se i koji film snimiti. Pristanak te zvezde znači posao za 500 ljudi i tih 500 ljudi 24 sata obožavaju tu zvezdu. Kada se obave sve pripreme, kada su svi spremni da otpočne snimanje, asistent režije ode po Džeka i na razglasu se objavi: Dolazi Džek! U tom trenutku cela ekipa stane u stav mirno. Svih 500 ljudi, od fizikalaca (koji stalno nešto tegle i vuku) do producenata, stanu usred pokreta. Napravi se špalir kroz koji Džek prođe. To je pomalo smešno. On, pri tom nije od onih zvezda koje se iživljavaju nad ekipom, niti zahteva poseban tretman, druži se sa svima, podsetio me je na Batu Živojinovića. Jednom je, posle celog dana snimanja nekih scena u kući, dok ga je napolju na zimi i kiši čekalo 200 ljudi koji su čuli da se snima film sa Džekom Nikolsonom, ostao sa tim ljudima još dva sata, na ulici, sa svakim se pozdravio, razmenio neku reč, slikao sa decom. A on je Džek i to njemu ne treba.
       Snimao sam njegov monolog na venčanju (kad se Šmitova kćer udaje), držao je zdravicu gostima. Ta zdravica traje četiri minuta. Bio sam na drugoj kameri i snimao njegov krupni plan. Taj monolog je ponovio 25 puta, snimali smo ga ceo dan. I svaki put je bio briljantan, a svaki put različit za jednu malu, malu nijansu.”
       Iako se preselio u Los Anđeles, Radan Popović je nastavio da snima filmove i u Beogradu. Godine 1997. Balkanska pravila Darka Bajića (za fotografiju Crnog bombardera dobio je Kristalnu prizmu 1992), a letos i prvi film Srđana Karanovića posle dvanaestogodišnje pauze Sjaj u očima, koji je ovih dana u montaži. Radan bi za nedelju-dve trebalo da dođe u Beograd, sa Karanovićem završi film i pokloni se publici. “Svakome bih poželeo da radi sa Điđom Karanovićem, ali bih to prvenstveno zadržao za sebe.”
      
       Sjaj u očima
       I, kaže da je jako razmažen, jer je odrastao u DžU kinematografiji koja ga je navikla da sve bude onako kako on hoće, da u kadru ima samo velike glumce: “Ovde sve para određuje, šta koliko i dokle mogu i, što je najgore, ko će da glumi. U niskobudžetnim filmovima, snimatelj je samo tehničko osoblje, dobijete glumce za koje nikad niste čuli, koji ne znaju da glume. A nema ničeg goreg za snimatelja nego kad nasloni oko na kameru i gleda u nekog ko se muči. Kod nas filmove rade samo veliki glumci. Postoje dobri i loši filmovi, ali su glumci uvek dobri.”
       A film o Vorenu Šmitu kao da je jugoslovenski, kaže Radan. “Kamerni film, napravljen sa velikim glumcem za ogromne pare. Film koji je mogao da se snimi kod nas i bilo gde drugde, jer se dešava u jednoj kući, u jednom automobilu. Snimljen je jednom kamerom. Film o samoći, strahu od smrti, starenja, okrenut unutarnjem stanju čoveka. Takve filmove ne voli samo evropska publika, Amerikanci ih obožavaju. Samo što filmovi sa titlom nisu naročito popularni kod američke publike. Ovog puta gledaju tip istočnoevropskog filma sa svojim omiljenim glumcem, na svom jeziku.”
       Dobru reklamu za jedan američki film, pored filmske kritike (koja obično za reklamu tamo i služi pa se retko koji kritičar osvrće na posao snimatelja, kaže Radan), čini i podatak da je direktor fotografije ovog filma Džejms Glenon, koji je uglavnom poznat kao sin Berta Glenona, dugogodišnjeg snimatelja Džona Forda.
       “To jeste jedan od glavnih atributa Džejmsa (Džima) Glenona. Njegov otac je snimio Poštansku kočiju, i to je značajna referenca. Džim pripada jednoj od starih filmskih porodica. U Americi su ljudi koji se bave filmom izolovana enklava, jer tu egzistira filmska industrija, dok smo mi, u Srbiji, još uvek u filmskoj umetnosti. U industriji je mnogo veći broj antagonizama među ljudima, jer se uspeh meri količinom zarade. Kao sinu glumice Rade Đuričin, bio mi je možda olakšan početak u radu na filmu, jer sam poznavao neke ljude. I ništa više od toga.”
       Beograd će videti Šmita na sledećem FEST-u.
      
       ZORA LATINOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu