Četvrto izdanje publikacije “Raspeto Kosovo” profesora dr Ljubiše Folića značiće samo još više zapaljenih, porušenih i oskrnavljenih srpskih hramova na Kosovu i Metohiji

      Profesor dr Ljubiša Folić ne voli kada se dokumentacija o porušenim srpskim srednjovekovnim crkvama i manastirima naziva fotografijom, jer kako kaže, fotografijom se nikad nije bavio, već beleženjem, sakupljanjem dokumenata.
       “Imam na stotine fotografija bisera naše srednjovekovne arhitekture. Nažalost, imam i mnogo više snimaka nekadašnjih hramova koji su sada samo kamen na kamenu, zgarišta i ruševine. Hram Bogorodice Odigitrije, na primer, iz 1315. godine u Mušutištu, građen je kao priprema za gradnju Gračanice i živopisan u Milutinovoj školi, u alfresko tehnici. Bez njega Gračanica ne može opstati, a ovaj hram su jula 1999. srušili albanski teroristi i sada je tu gomila kamena, kome čak ne možemo ni prići. Ćuti Unesko, ćutimo svi mi. Hvala vama, jer hoćete da govorite o Kosovu. To nam je jedino preostalo. Da svedočimo”, kaže arhitekta eparhije Raško-prizrenske dr Ljubiša Folić, profesor Tehničkog fakulteta Univerziteta u Prištini. On je autor monografije “Raspeto Kosovo” čije je snimke NIN koristio u specijalnom dodatku o ugroženim spomenicima kulture na Kosovu “Brisanje memorije” objavljenom pre nekoliko nedelja. Monografija “Raspeto Kosovo” (objavljena septembra, 1999. u izdanju eparhije Raško-prizrenske) u kojoj su paralelno prikazani snimci potpuno očuvanih crkava i manastira pre dolaska mirovnih trupa na Kosovo i isti ti, sada porušeni hramovi posle dolaska NATO-a, doživela je tri izdanja. I nije ništa drugo nego “vapaj hrišćanskom civilizovanom svetu”, kako je u uvodniku trećeg izdanja napisao patrijarh Pavle.
      
       Iza bodljikave žice
       Od 112 spaljenih, miniranih, opljačkanih, srušenih crkava i manastira (najviše srednjovekovnih) pet je projektovao profesor Folić. (“Nove crkve su uvek podizane na temeljima starih”, naglašava profesor.) Jedan od njih je i Saborni hram Svete trojice u Đakovici, koji je živeo svega tri meseca. Prvo je zapaljen i oskrnavljen, pa porušen, na 50 metara od baze Kfora.
       “Do dana današnjeg nije pronađen nijedan vinovnik, a tako je uništeno više od sto deset hramova”, nastavlja dr Folić. “Pedeset hiljada elitnih, dobro obučenih NATO snaga ne može da pronađe vinovnike tih zlodela. Ni broja se ne zna ikonama iz XIV, XV i XVI veka, od neprocenjive vrednosti koje su izložene snegu, kiši, suncu. Zamislite kad bi neko srušio Luvr pa ostavio Mona Lizu da kisne i truli. A od dolaska međunarodnih snaga nijedna džamija nije srušena.”
       Pored pravoslavne arhitekture kojoj je posvetio svoj život, profesor Folić je poslednjih godina obišao svet svedočeći o genocidu nad kulturnom baštinom jednog evropskog naroda.
       “Danas, na Kosovu i Metohiji se nalaze koncentracioni logori srpske, evropske kulturne baštine. Spomenici kulture su opasani bodljikavom žicom. Manastir Dečane čuva vojska. Kao i Pećku patrijaršiju, Bogorodicu Ljevišku, manastir Gorioč, manastir Devič, naša groblja gde su polomljeni nadgrobni spomenici, prekopani grobovi... Političari su previše kalkulisali, i danas isto kalkulišu, ali vekovima se ne sme igrati, vekovima i našim nasleđem se ne mogu sravnjivati politički računi. Četvrto izdanje naše publikacije značiće samo još veće stradanje.”
       U tim svojim svedočenjima, Ljubiša Folić je uvek insistirao na kontinuitetu zločina, stradanjima koja nisu počela devedesetih, koja nisu od 1999, već traju decenijama: “Nikada nismo postavili pitanje: Šta je sa srpskim hramovima u Albaniji? Šta je sa imanjima čiji je vlasnik manastir Dečani ili manastir Svetih arhanđela kod Prizrena? Severna Albanija je prožeta gradnjama srpskih velmoža. Moskopolje samo ima 12 srednjovekovnih zdanja, među njima i srpskih, i mi ne znamo šta je sa njima. Takođe, trenutni broj od 112 hramova na Kosovu i Metohiji koji su oštećeni, spaljeni ili srušeni, jeste broj samo onih hramova do kojih smo mogli da dođemo. Za mnoga mesta međunarodna zajednica ne garantuje bezbednost i nemoguće je doći do njih.”
      
       Ponovo rušenje?
       A ovih dana je ponovljen zahtev prištinske opštine za rušenje hrama Hrista Spasa u Univerzitetskom centru “Sveti Sava” u Prištini, koji je takođe rađen po urbanističkom projektu arhitekte dr Folića, a sam hram po projektu profesora Spasoja Krunića. Počeo je da se gradi 1993. i još nije završen, mada je krst stavljen januara 1999. a služena je i liturgija. “Projekat univerzitetskog centra ‘Sveti Sava’ u Prištini, u kojem se nalazi i hram Hrista Spasa, usvojila je Skupština Srbije novembra, 1990. Postoje sve dozvole za gradnju. Danas u Prištini, od 40 000 pravoslavnih Srba koliko ih je bilo, ima ih svega oko dve stotine. Prištinska opština zato i traži rušenje ili ekumenizaciju hrama, koji bi postao verski dom i rimokatolika, i adventista i protestanata i muslimana iako se ekumenizam odnosi samo na hrišćane... Da li oni koji govore o rušenju hrama Hrista Spasa, zaboravljaju da je na temeljima nekadašnje crkve Hrista Spasa podignuta Pirinez džamija?”
      
       ZORA LATINOVIĆ