Iznajmljivanje vazdušnog prostora iznad SRJ veoma je unosan posao

      Ubrzo pošto je obelodanjena odluka da će vlasti u Srbiji dozvoliti oružanim snagama NATO da koriste vazdušni prostor naše zemlje, strani mediji preneli su vest da su SAD zainteresovane i za neke baze. U igri su navodno kamp Bondstil na Kosovu, aerodrom Sjenica i radarsko postrojenje na Kopaoniku. Obe strane užurbano su demantovale da je bilo ikakvih razgovora, što nije zazvučalo logično ako se uzme u obzir prethodna vest da će vazdušni prostor Jugoslavije biti na raspolaganju Amerikancima i snagama NATO. Čitava priča oko ovog dogovora je vrlo tajanstvena. Zna se da je Vlada Srbije osnovala tim zadužen za sprovođenje sporazuma i da mu je na čelu sadašnji direktor Savezne uprave za kontrolu letenja (SUKL) Nikola Stankov. Takođe se zna da je članovima tima zabranjeno da daju bilo kakve izjave sa tom temom. Jedini koji sme da govori za javnost je šef, a njega je gotovo nemoguće dobiti.
       Spisak detalja koji nisu poznati javnosti nije mali. Ne zna se da li će NATO plaćati usluge kontroli letenja, da li će koristiti aerodrome, kolika će biti frekvencija dnevnih preleta. Manje bitne stavke su asistencija u slučaju havarije i dopuna goriva na domaćim aerodromima. Generalno, sporazumi dve zemlje o ustupanju vazdušnog prostora borbenoj avijaciji mogu obuhvatati i druge usluge sem pukog preleta. Primera radi, Izrael koristi turski vazdušni prostor za potrebe trenažnih letova svog ratnog vazduhoplovstva što uključuje i borbena gađanja na poligonima. U slučaju Jugoslavije ovako nešto je malo verovatno ali nije i nemoguće. Sledeća nejasnoća je uloga Vlade Srbije u celom poslu. Naime, SUKL je savezna institucija direktno podređena Saveznom ministarstvu za saobraćaj. Samim tim, njena budućnost logično zavisi od dogovora Srbije i Crne Gore. Iako su pregovori oko Ustavne povelje i ustavnog zakona trajali više meseci, konačan status službe kontrole leta nad nebom Jugoslavije, tj. Srbije i Crne Gore još nije definisan.
       U jednom trenutku, postojao je dogovor obe strane da SUKL pređe u nadležnost Vlade Republike Srbije. U tom slučaju, oblasna kontrola leta u Beogradu pružala bi usluge Crnoj Gori, što odgovara vladi u Podgorici jer bi to formalno-pravno značilo da ima odvojeni vazdušni prostor od Srbije. Tu zamisao poremetila je činjenica da je posle dugih pregovora u članstvo ICAO (International Civil Aviation Organization) i ECAC (European Civil Aviation Conference) prošle godine primljena SR Jugoslavija a ne Srbija. Savezna uprava za kontrolu letenja, poznato je, predstavlja zlatnu koku za državu. Iako tačni podaci o zaradi nisu poznati, relativno lako se može načiniti računica koliko se na kontroli vazdušnog saobraćaja zaradi u Jugoslaviji. Tokom sezone (april - septembar), ove prostore svakoga dana preleti između 1 000 i 1 200 vazduhoplova uglavnom u pravcu Zapadna Evropa - Bliski istok. U proseku, svaki let se plaća između 300 i 400 američkih dolara, zavisno od tipa leta i veličine aviona. Iako u određenom procentu naplata nije uvek jednostavna i uspeš na, na kraju godine se u državnom budžetu skupi lepa hrpa zelenih novčanica.
      
       DRAGAN ĆIRIĆ