Američka žurba da se zamandali Haški tribunal ne dolazi otuda što je Vašingtonu dozlogrdilo da svakog 31. marta zavrće ruku srpskim vlastima kako bi uhapsile i isporučile još kojeg optuženog ratnog zločinca. Tu žurbu podgreva predstojeći rat protiv Iraka

      Američki ambasador za ratne zločine Pjer Rišar Prosper savršeno je iskren kada u Beogradu kaže da njegova administracija želi “da dođemo u situaciju da Haški tribunal može da prestane sa radom”. On govori istinu, jedino što ne govori celu istinu. Američka žurba da se zamandali tribunal ne dolazi otuda što je Vašingtonu dozlogrdilo da svakog 31. marta zavrće ruku srpskim vlastima kako bi uhapsile ili isporučile još kojeg optuženog ratnog zločinca. Tu žurbu podgreva predstojeći rat protiv Iraka, a prvi se put javila kada je protiv američke volje ustanovljen stalni Međunarodni sud za ratne zločine.
       Kod nas je malo poznato da je Pjer Rišar Prosper bio tužilac Haškog tribunala za Ruandu (za njegovo se ime vezuje prva presuda za silovanje kao zločin genocida, na osnovu činjenice da je žrtva bila različitog etničkog porekla), koji kod kuće otvoreno kaže da Amerikanci ne žele da vide više nijedan sud nalik haškom. Zalaže se za povratak nacionalnom pravosuđu i lično se pobrinuo da novouspostavljeni “specijalni sud” za Sijera Leone ne bude nalik Haškom tribunalu u kom je on služio. U opis poslova i radnih zadataka spada mu organizacija suđenja za ratne zločine nakon “smene režima” u Iraku: Prosper želi da se rukovodiocima Baas partije i vojnim komandantima sudi “kod kuće, u slobodnom i demokratskom Iraku”, na nekoj vrsti hibridnih sudova na kojim bi Iračani delili pravdu u saradnji sa stranim sudijama. Bušova administracija dopušta samo jedan način na koji irački vlastodršci sa Sadamom Huseinom na čelu mogu izbeći takva suđenja: ako predaju vlast bez borbe i povuku se u egzil. Tako nešto je po svoj prilici malo verovatno, ali bilo bi i teško spojivo sa dosadašnjom američkom retorikom po kojoj ratnim zločincima sa prostora bivše Jugoslavije može da sudi Hag i samo Hag.
       Tako se naša sudbina na uvijen način ponovo prepliće sa iračkom. Pre deset godina, posle prvog rata protiv Iraka, Amerikancima je bilo jako zgodno da snažnom podrškom “sekularnim bosanskim muslimanima” (tada popularan naziv za sadašnje Bošnjake) svetu pokažu da nisu antimuslimanski nastrojeni. Sada su se dosetili da bi hapšenjem Karadžića i Mladića islamskom svetu mogli pokazati da ne praštaju zločine nad muslimanima. Izručenje Karadžića i Mladića Hagu omogućilo bi brzo zatvaranje jednog sve neprijatnijeg modela međunarodnog pravosuđa: dve muve, dakle, jednim udarcem.
       No, kako Jugoslavija ni po čemu drugom Americi više nije važna, Prosper nije u Beograd došao kako je Teodor Ruzvelt onomad tražio od svojih diplomata: “speak softldž and carrdž a big stick” (tiho govori ali nosi veliki štap). Prosperov štap je veći jedino od njegove šargarepe. Američka pomoć Jugoslaviji zaostaje za evropskom. Ako se 31. marta obustavi, Beograd će biti uskraćen za nekih dvadesetak miliona dolara, a ostatak pomoći, do visine od predviđenih 110 miliona dolara za ovu godinu, izuzet je kao humanitarna pomoć. Ne bi bilo dobro izgubiti američku dobru volju u međunarodnim finansijskim institucijama, ali to još ne znači da bi Amerikanci protiv nas ulagali veto u MMF-u ili Svetskoj banci. To je štap; a šargarepa je valjda što bismo ostalim optuženim ratnim zločincima sudili kod kuće, što bismo zadržali ionako nevelike američke simpatije, i što bi naši lideri koji bi udovoljili američkim zahtevima popravili svoj rejting u Vašingtonu. Amerikanci, drugim rečima, neće da odreše kesu.
       Po svoj prilici neće ni morati. Izvrsno su odabrali trenutak da do daske pojačaju pritisak na Beograd. Dve godine od pada Miloševića Beograd se, razapet između dva međusobno suprotstavljena centra Đinđićeve i Koštuničine moći, uspešno pred strancima izgovarao na to rivalstvo. Zoran Đinđić se javno žalio da Vojislav Koštunica nije spreman da s njim podeli političku odgovornost za teške odluke, a zapadni mediji su još pisali da se strancima poveravao da je predsednik Jugoslavije taj koji drži pod kontrolom vojsku koja je, opet, smetnja za hapšenje Ratka Mladića. S druge strane, ako je suditi po anketama, njegova lična politička popularnost u ovom času je takva da bi joj teško naudio ma kako nepopularnim potezima. Sada ima priliku da ostane zapamćen kao čovek koji je okončao američku politiku uslovljavanja prema našoj zemlji.
       U Hag je u međuvremenu specijalnim letom aviona Savezne vlade otputovao jedan veoma kooperativan čovek, bivši predsednik Srbije Milan Milutinović. Zbog kooperativnosti prema Miloševiću dospeo je na hašku optužnicu; zbog kooperativnosti prema DOS-u uspeo je da na dve godine odloži put za Hag, a još se ne zna hoće li i koliko biti kooperativan prema haškoj tužiteljici, koja je sada za njega veća vlast nego što je Milošević ikad bio. Na stolicu na kojoj je poslednje dve godine sedeo tako da se spolja što manje primeti da tu nekoga ima, sada je sela Nataša Mićić, koju je londonski “Ekonomist” tim povodom nazvao “glamuroznom političkom nulom”. Nije se previše čuditi što nas stranci ne uzimaju ozbiljno, što nam u prestonicu dolaze a darove ne nose, što pri tom govore glasno kao da su u svojoj kući, i što javnost u Srbiji sa mukom razumeva značaj građenja trajnih demokratskih ustanova, koje bi nam valjale duže od pojedinaca koji ih samo privremeno nastanjuju.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ