Teslina genijalnost se ne ogleda samo u dubini prodiranja u tajne prirode, već i u širini interesovanja. Kratak pregled njegovih ideja i izuma to lako može da pokaže. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu čuva se više od 40 000 listova naučne dokumentacije sa naznakama ili potpunim opisima stotina ideja iz najrazličitijih oblasti. U odnosu na Edisona koji je imao preko 1000 patenata, može se reći da je Tesla ostvario relativno mali broj originalnih patenata - ukupno 118. Od toga 112 američkih i šest britanskih. Ostalo su bili analozi, ili ponovljeni patenti u drugim zemljama. Međutim, broj patenata samo je jedno merilo kreativnosti i plodnosti izumitelja. Ono što je mnogo važnije od broja jeste kvalitet.
       Kao svedok u pomenutom sudskom procesu iz oblasti bežične radiotelegrafije, vođenom 1916. godine, Tesla je izjavio: “Imao sam na stotine otkrića koje je trebalo patentirati, ali sam to odložio. Troškovi su bili preveliki i nisam to mogao da uradim.”
       Neke od tih izuma je razvijao dalje iz čisto naučnih razloga, a neke i iz komercijalnih. Da bi omogućio nastavak naučnog rada morao je, naročito posle 1900. godine, da se bavi i trivijalnim stvarima. Tako je 1904. u teškoj besparici napravio osvetljenje izloga jedne radnje u Njujorku. Njegov rad na fontani i fonografu takođe spada u komercijalne poduhvate. Međutim, i u najmanjim pronalascima bila je prepoznatljiva njemu svojstvena duhovitost, originalnost i genijalnost.
       Za Teslu je bio karakterističan rad na čitavim tehnologijama koje su podrazumevale multidisciplinarno znanje i objedinjavanje više različitih otkrića. Tako su nastale “veština teleautomatike”, “veština prenošenja energije kroz prirodne sredine”, “veština telegeodinamike” i druge. U skladu s duhom vremena takve svoje izume Tesla je označavao rečju “art” - što bi se moglo prevesti kao veština ili umetnost proizvođenja određenih efekata.
       Telegeodinamika: Pojam “telegeodinamika” je Teslina kovanica i u prevodu znači veština (mi bi danas rekli tehnologija) izazivanja ritmičnih vibracija u elastičnoj sredini kakva je zemlja, njihovo prenošenje do udaljenih krajeva i njihovo prihvatanje, registrovanje i pojačavanje.
       Verovatno je u neposrednoj vezi sa ovom idejom jedan događaj koji se odigrao u Teslinoj laboratoriji u južnoj Petoj aveniji 1896. godine. Prema opisu koji je dao Džon O’Nil u knjizi “Nenadmašni genije” jednom prilikom je Tesla pričvrstio mehanički oscilator za potporni stub u laboratoriji. Posle izvesnog vremena oscilator je stupio u rezonantno oscilovanje sa čeličnom strukturom zgrade u kojoj je smeštena laboratorija, što je izazvalo pravi zemljotres. Da je u pitanju verodostojan podatak, posvedočio je i sam Tesla u nekoliko navrata. Ovaj događaj je dao povoda Tesli da februara 1912. godine, u časopisu “Vorld tudej” smelo izjavi da bi se ovakvom metodom mogla prepoloviti i sama Zemljina kuga.
       Detaljnije i studioznije Tesla je pristupio razradi ideje o prenošenju mehaničkih talasa kroz zemlju, 1920. godine, kada nalazimo njegove prve beleške i proračune. Međutim, još dosta vremena je proteklo pre nego što je projekat bio razrađen i usavršen. U periodu između 1934. i 1941. godine, Tesla nudi “telegeodinamiku” poznatim američkim kompanijama kao što su “Teksas”, “Vestinghaus” i “Bafalo Nijagara end Istern pauer korporejšn”. U pismu Normanu R. Gibsonu, potpredsedniku kompanije “Bafalo”, od 12. novembra 1934. godine, Tesla kaže:
       “Dugo kontinuirano eksperimentisanje i posmatranje ovakvih mašina (mehaničkih oscilatora - prim. prev.) dovelo me je do otkrića veštine telegeodinamike i do usavršavanja predajnih i prijemnih uređaja pogodnih za njihovu univerzalnu primenu. Novo polje koje je time otvoreno nudi ogromne mogućnosti na čisto naučnom, kao i na praktičnom planu. S mojim uređajima biće lako odrediti, sasvim sigurno, unutrašnju strukturu planete, njene osobine kao provodnika zvučnih talasa, odrediti fizičke konstante i izneti na videlo njena skrivena blaga. Uređaji iste vrste sa neznatnim izmenama, mogu se upotrebiti za prenos kroz zemlju, bez obzira na udaljenost, signala i poruka, za proizvođenje različitih revolucionarnih efekata, za primenu u istraživanju, navigaciji i raznim oblastima industrije i trgovine.”
       Metod koji je Tesla primenio u cilju dobijanja efekata o kojima je govorio, sastojao se u utiskivanju izohronih vibracija u zemlju putem, za tu svrhu, modifikovanog mehaničkog ili elektromehaničkog oscilatora, čime je u zemlji stvarao ritmične poremećaje slične zvučnim ili elektromagnetnim talasima.
       Razvio je nekoliko tipova svojih telegeodinamičkih odašiljača od čisto mehaničkog do čisto električnog. Ono što je ovaj metod činilo efikasnim, smatrao je, jeste činjenica da se Zemlja ponaša kao savršeno elastično telo u odnosu na utisnute mehaničke impulse.
       Nijedna od pomenute tri kompanije kojima je Tesla nudio ovaj projekat nije prihvatila predlog. Glavni razlog za odbijanje svodio se na sumnju eksperata ovih kompanija da će Teslini prijemni uređaji moći da izdvoje periodične elastične talase koje stvaraju predajnici zbog mnogobrojnih reflektovanih i refraktovanih talasa u Zemlji.
       Teslin projekat je zaista bio originalan i nov. U vreme kada se pojavio sa idejom o telegeodinamici, seizmika kao nauka tek je bila u razvoju i jedini metod koji se koristio za istraživanja podzemnih ležišta rude, nafte, soli i raznih minerala, bio je putem eksploziva. Aktiviranjem eksplozivne smeše u zemlji napravio bi se seizmički poremećaj koji bi stvarao spektar talasa u zemlji. Njih bi registrovao udaljeni geofon ili seizmograf, a zapis koji bi se dobio analiziran je sa ciljem da se locira položaj nekog horizontalnog diskontinuiteta u zemlji za koji bi se pretpostavljalo da je ležište. Retko, i samo za plitka istraživanja u rudarstvu, koristila se tehnika pada čekića ili tega za izazivanje seizmičkog poremećaja.
       Tesla je prvi predložio način izazivanja kontinuiranih izohronih oscilacija za seizmička i geofizička istraživanja. Ove njegove ideje iskorišćene su tek pedesetih godina 20. veka, kada je kompanija “Kontinental ojl” patentirala metodu “Vibrosajs”. Ono što je omogućilo uspešnu primenu Teslinih ideja jeste uvođenje računara i mogućnost automatske obrade podataka, odnosno analize generisanih mehaničkih talasa i pratećih poremećaja.
       Zraci smrti: Iako je ovo otkriće poznato pod popularnim nazivom “zraci smrti” ne radi se o zracima već o usmerenim snopovima čestica. Tesla je objašnjavao da ni sva električna energija grada Njujorka koncentrisana u zrak, ne bi mogla da povredi čoveka na većem odstojanju. Ali, zato usmeren prodoran snop čestica može da bude smrtonosno oružje.
       Teslin plan za novo oružje podrazumevao je ispunjenje četiri tačke i predstavljao je ne jedan izum već tehnologiju koja je sadržavala niz novih otkrića:
       1. Konstrukcija nove visokovakuumske cevi otvorene prema atmosferi.
       2. Sredstva za prenos visokog naelektrisanja minijaturnim mecima.
       3. Novu vrstu terminala relativno malih dimenzija na izuzetno visokom potencijalu.
       4. Elektrostatički generator velike snage.
       Prema teoriji koju je izložio, malo sferično telo prečnika desetohiljaditog dela santimetra od pogodnog materijala, kakav je recimo volfram ili živa, smešta se u savršen vakuum u cevi koja je postavljena unutar velike sfere koja je na visokom potencijalu od više desetina miliona volti. Ako se malo sferično telo i velika sfera, na odgovarajući način povežu tako da malo telo dobije isto naelektrisanje kao i velika sfera, repulzivna elektrostatička sila će kroz otvorenu vakuumsku cev izbaciti malo telo u atmosferu. Mali prečnik, velika brzina i visoko naelektrisanje izbačenog projektila trebalo je da obezbedi prodornost na velike udaljenosti. Ovakvi projektili bili bi izbacivani u nizu i praktično bi stvarali mlaz velike energije.
       Tesla je ovde primenio više različitih otkrića do kojih je došao u ranoj fazi rada na visokofrekventnim strujama. Jedno od njih spominje u pismu uredniku “Njujork heralda” 16. jula 1937. godine: “Celom naučnom svetu potpuno je nepoznata neverovatna činjenica koju sam ja otkrio pre dvadeset godina da elektron u cevi, koja radi na veoma visokom potencijalu, nosi naelektrisanje koje može biti hiljadama puta veće od uobičajenog.”
       Izjave poput ove, u kojoj je izneo činjenice potpuno suprotne našim današnjim saznanjima u ovoj oblasti, verovatno su znatno doprinele kasnijoj mistifikaciji njegovog rada na zracima smrti.
       Leonardo i Tesla: Kad se razmatraju Tesline neobične i maštovite ideje u najrazličitijim oblastima tehnike, jedna od asocijacija je sličnost sa delom velikog genija renesanse - Leonardom da Vinčijem. Dva genija su živela u različitim vremenima, ali imaju mnogo toga zajedničkog. Jedan je bio umetnik kome je nauka bila ideal. Drugi je bio naučnik koji je ideal umetnosti ugradio u svoj naučni rad. U Teslinoj zaostavštini pronađen je samo jedan njegov kratak osvrt na Leonardov rad. U jednoj svojoj belešci, u komentaru na članak “Leonardo da Vinči kao avio inženjer” objavljenom u časopisu “Sajentifik ameriken mantli” aprila 1921. godine, Tesla, koji je tada podnosio svoju patentnu prijavu iz vazduhoplovstva, i bio posebno zainteresovan za ovu oblast tehnike, kaže:
       “Fotografije prikazuju leteću mašinu Leonarda da Vinčija iz 1490. godine, model iz Američkog nacionalnog muzeja u Vašingtonu, čije su dimenzije: visina 24 inča, raspon 12 inča; ukupna korisna površina 100 kvadratnih inča. Postoje dva krila i rep pričvršćeni za noseći ram kojima upravlja pilot i koji je izvor pogonske snage. Članak se poziva na Libsovu kolekciju a isto tako na prilog koji je na istu temu napisao Edvard Mek Kurdi u časopisu ‘Devetnaesti vek’. U vezi sa Leonardovim pokušajem leta, filozof Džerom Kadron, u knjizi ‘De Subtilitate’ primećuje da je Leonardov pokušaj bio neuspešan. Leonardovi radovi se nalaze u ‘’Il Codice Sul Volo Degli Neeli’ i ‘’Codice Atlantico’. Ova tema se spominje i u sedam od dvanaest rukopisa u Francuskom institutu u Parizu. U radovima koji su navedeni dati su i crteži koji su, uglavnom, svi nejasni. U cilju sticanja jasne slike, neophodno je konsultovati originale.”
       Leonardo i Tesla su slični i po velikim tajnama stvaralaštva kojima su ovladali i velikim vizijama koje su želeli da dosegnu. Leonardo je imao svoj neuspeli pokušaj da napravi sliku nad slikama “Bitku kod Angijarija” i najveću livenu skulpturu posvećenu vojvodi Sforci, a Tesla - pokušaj da napravi remek-delo inženjerske veštine, bežični prenos energije. Ali, možda nigde njihova sličnost nije toliko očigledna kao u nastojanjima da konstruišu najčudesnije mašine koje uzbuđuju maštu običnog čoveka.
       Televizija: U članku “Razvoj u praksi veštine telefotografije” objavljenom u časopisu “Elektrikal rivju”, 11. decembra 1920. godine, Tesla u odeljku “Televizija će biti sledeći korak u razvoju bežičnog prenosa,” kaže:
       “Prenos fotografije predstavlja samo prvi korak u pravcu neuporedivo većeg dostignuća televizije. Ali, ovo znači trenutni prenos vizuelnih utisaka na bilo koju udaljenost putem žica ili bežično. To je predmet kome sam posvetio više od 25 godina detaljnog proučavanja. Dve prepreke koje su godinama izgledale nepremostive uspešno su prevaziđene, ali velike teškoće su još uvek na putu. One se sastoje u inerciji osetljivih ćelija i ogromnoj brzini potrebnoj da bi se omogućilo gledanje osoba, objekata ili scena iz života. To je problem konstruisanja predajnika analognog sočivu i retini oka, zatim obezbeđenja sredstava za prenos koje odgovara optičkom nervu i prijemnika organizovanog slično mozgu. To je gigantski zadatak ali ubeđen sam da će svet biti svedok njegovog ostvarenja u bliskoj budućnosti.”
       Radar: U toku Prvog svetskog rata, u vreme velike ofanzive nemačkih podmornica na savezničke brodove, konsultovani su i vodeći naučnici u Americi o mogućnostima otkrivanja podmornica. U intervjuu koji je objavljen u časopisu “Elektrikal eksperimenter”, avgusta 1917. godine, Tesla je predložio rešenje koje se, po mnogim nabrojenim pojedinačnim elementima, nalazi u osnovi rada savremenog radara:
       “Postoji mogućnost da se utvrdi mesto podmornice pomoću elektromagnetnih talasa. Ako snop koncentrisanih zraka iz oscilatora vrlo visoke učestanosti izbacimo u deliću jedne sekunde, pa ga posle reflektovanja od podmornice učinimo vidljivim na nekom fluorescentnom zastoru na brodu sa koga je snop izbačen, ili na nekom drugom brodu; tako možemo utvrditi gde se podmornica nalazi. Talasi ovog električnog zraka moraju biti veoma kratki. To je najvažnije; a osim toga moraju razvijati ogromnu snagu, tj. impulsi moraju biti snage od nekoliko hiljada kNj ..snopovi zraka bi se slali u vrlo kratkim vremenskim intervalima, brzo jedan za drugim.”
       Čitač misli: U nekoliko navrata Tesla je obrazlagao svoju ideju o aparatu koji bi mogao da čita misli i čiji se rad zasnivao na njegovoj osnovnoj postavci da su ljudi automati koji odgovaraju na spoljašnje impulse. Pošto je oko glavni organ prijema tih impulsa moguće je, teorijski, da se analizom reakcija ili stanja retine oka koja je instrument za prenošenje spoljašnjih impulsa do mozga, pročitaju misli:
       “Funkcija oka”, piše Tesla u pismu M. V. Kapu 4. marta 1919. godine - jeste da projektuje sliku na retinu i da saopšti informaciju vlaknima optičkog nerva. Verujem da svaka misao povratnom akcijom izaziva sličan poremećaj i da se interpretacijom ovog efekta na retini, slika može projektovati na ekran. Ova slika je povezana sa mišlju na potpuno identičan način kao originalan utisak. Mi imamo na raspolaganju određene eksperimentalne činjenice, ali je krajnje teško usavršiti uređaj za ostvarenje ovog zadatka. Kako sada stvari stoje, iako sam proveo mnogo godina u studiranju ovog problema, moj glavni oslonac u radu je, još uvek, nada.”
       Perpetum mobile i samoradna mašina: U članku “Problem povećanja ljudske energije” objavljenom u časopisu “Stoleće” 1900. godine, Tesla je izneo ideju o mogućnosti izrade jedne mašine koja bi koristila energiju iz prirodne sredine, što su mnogi čitaoci pogrešno poistovetili sa mašinom koja bi proizvodila sopstvenu energiju i koja je poznata pod nazivom “perpetuum mobile”. U pismu od 1. septembra 1900 Volteru Klaudenu, jednom od čitalaca pomenutog članka, Tesla kaže:
       “Izvinite zbog tvrdnje da ste pogrešno razumeli svrhu poglavlja u mom članku objavljenom u časopisu ‘Stoleće’ koji se odnosi na ‘perpetuum mobile’. Moj cilj je upravo bio da čitaocu prenesem utisak o nemogućnosti konstruisanja takve mašine. Ali, ono što možemo učiniti i što ćemo sigurno ostvariti na kraju, jeste korišćenje energije iz prirode na takav način da će za sve praktične svrhe to izgledati kao da imamo perpetuum mobile. Ovaj rezultat ja pokušavam da ostvarim u svojoj samoradnoj toplotnoj mašini, koja uzima sunčevu toplotu i pretvara je u koristan rad bez potrebe korišćenja goriva bilo koje vrste.”
       Ideju o korišćenju energije iz prirodne sredine Tesla je i patentima zaštitio 1901. godine i to u patentima br. 685 957 i 685 958, dobijenim 5. novembra 1901. Na crtežima su prikazane šeme uređaja koji su u stanju da koriste energiju zračenja ultraljubičaste svetlosti, katodnih, rentgentskih ili nekih drugih zraka. Rad uređaja se zasniva na otkriću da pomenuta zračenja, koja uglavnom nose pozitivno naelekrisanje, dejstvuju na izolovanu i visoko uzdignutu metalnu površinu povezanu preko kondenzatora s negativno naelektrisanom zemljom, tako što stvaraju jedan strujni tok od ploče prema zemlji. Kondenzator u kolu akumulira primljenu energiju i kad razlika potencijala na oblogama kondenzatora dostigne odgovarajuću vrednost, aktiviranjem rednog vezanog prekidača može se aktivirati prijemnik energije ili se ta energija koristi za pokretanje ili upravljanje određenih naprava.
       Aeromobil, raketa, podmornica, mlazni pogon: “Poništiti daljinu i preneti energiju bežičnim putem” predstavljala su dva životna cilja Teslinog pronalazačkog rada. I na jednom i na drugom radio je dugi niz godina.
       Postoje razne ideje u vezi sa transportom koje Tesla iz različitih razloga nije uspeo da realizuje i za koje su ostali samo tragovi u sačuvanoj dokumentaciji. O njima je govorio uglavnom u pismima prijateljima ili poslovnim saradnicima, a ređe u štampi. Tako je, na primer, u pismu svom prijatelju i meceni, pukovniku Džonu Džekobu Astoru, u pismu od 22. marta 1909. godine, Tesla pisao da intenzivno radi na novoj letećoj mašini:
       “Naporno sam radio na projektu leteće mašine i izgleda da će to biti nešto izvanredno. Neće imati nikakav propeler niti nosive površine krila i repa, niti krmilo pravca, u stvari ništa već poznato i omogućiće nam da podižemo veće terete i nosimo ih kroz vazduh sa najvećom mogućom brzinom kakvu je danas moguće ostvariti.”
       Nažalost, u Teslinoj ostavštini su sačuvani samo nagoveštaji ovakvog njegovog rada, poneka skica ili beleške, iz kojih se može naslutiti u kom pravcu su se kretale njegove ideje, posebno u vazduhoplovstvu.
       Vazduhoplovstvo je bila oblast posebnog Teslinog interesovanja. Proučavao je let ptica još kao dečak i interesovao se za rešenje problema slobodnog čovekovog leta tokom cele svoje karijere inženjera. Patent u vezi sa metodom i uređajem za vazdušni transport, prijavio je 1921. godine.
       Višenamenska mašina: Posle pronalaska turbine bez lopatica Tesla je radio na primeni ove mašine i sarađivao u tom smislu sa raznim kompanijama. Tako je za kompaniju “Pjul” konstruisao turbogenerator za čeono svetlo za lokomotivu koji je za pogon koristio paru iz kotla lokomotive. Taj isti uređaj, adaptiran, bio je predmet Teslinih pregovora sa kompanijom “Metjus indžiniring”, oko proizvodnje turbogeneratora koji bi se koristio za razne potrebe, a bio posebno namenjen za jako udaljena naselja ili kuće bez mogućnosti da koriste sve pogodnosti urbanizovanih mesta. U pismu gospođi E. Grejem od 18. marta 1912. godine, Tesla je opisao svoju ideju i nameru:
       “Možda vam nije poznato da sam ja usavršio novo otkriće koje je izvanredno prilagođeno za udaljena naselja i posvetio sam mnogo vremena da ga razvijem tako da svetlost, toplota, snaga, sterilisana voda, vazduh i led mogu da se dobiju iz iste mašine smeštene, na primer, u podrumu na veoma malom prostoru.”
       Fontana i fonograf: Ova dva pronalaska pripadaju onoj grupi koju je Tesla razvijao silom prilika i boreći se da reši mnogobrojne teškoće oko finansiranja sopstvenog istraživačkog rada. U patentu br. 1113 716 od 13. oktobra 1914, zaštitio je otkriće fontane čiji se rad zasnivao na cirkulaciji velike mase vode. Tesla je bio dobar prijatelj sa Luisom Tifanijem, poznatim draguljarom i izumiteljem posebne tehnike izrada vitraža, koja je po njemu dobila ime “tifani tehnika”. Bio je s njim u poslovnom dogovoru i pripremao je fontane koje bi mogle da se koriste u enterijeru.
       Oko 1920. godine Tesla je sklopio ugovor sa Haroldom Lahmanom oko unapređenja rada fonografa. Njegov zadatak bio je da poveća mogućnost snimanja na postojećim fonografskim kabinetima. Propast industrije fonografa sprečila je primenu Teslinog rešenja.
       Veštačko održavanje cirkulacije krvi: Mnogo napora Tesla je ulagao u pronalaženje raznih sprava koje bi mogle da olakšaju čovekov život ili da mu pomogu u lečenju bolesti. Jedna od ideja koju nije stigao da realizuje odnosila se na veštačko održavanje cirkulacije krvi. Povod za razmišljanje na ovu temu bila je bolest Teslinog bliskog rođaka. U pismu pronalazaču Dž. Bejkeru od 11. aprila 1899. godine, koji mu se obratio s molbom za mišljenje u vezi sa jednim njegovim medicinskim uređajem, Tesla mu je ispričao svoju ideju:
       “...Pre nekoliko godina došao sam na ideju da se celo telo osobe stavi u komoru i samo da se lice ostavi izloženo spoljašnjem vazduhu. Komora je trebalo da ima vrata kroz koja bi osoba ulazila i čiji bi otvori imali gumene zaptivke tako da posle zatvaranja komora bude hermetički zatvorena. Iz istih razloga bi prozor kroz koji bi lice osobe bilo istureno, bio oivičen gumom. Ako bi se komora tako opremila, vazduh razređen, smatram da bi krv osobe unutar komore bila privučena spolja prema površini kože. Ako se zatim vazduh pusti nazad u komoru i proizvede se kompresija, krv bi jurnula nazad i tako bi dobili moćnu pumpu koja u svakom ciklusu razređuje vazduh do određenog stepena i koja se može podesiti da razređuje vazduh onoliko puta koliko srce kuca u minuti... Zamislio sam dalje jedan uređaj kojim bi sam puls osobe mogao da kontroliše rad pumpe, tako da bi ova pumpala krv tačno u skladu sa otkucajima srca.”
       Električno kupatilo: U maju 1898. godine održana je u Njujorku Međunarodna izložba zdravlja koju je otvorio predsednik Sjedinjenih Država i koja je privukla veliku pažnju publike. Posebno atraktivna bila je izjava Nikole Tesle, pročitana prilikom otvaranja izložbe. Ženama je ona bila zanimljiva, jer je razmatrala pitanje tena. U poruci Tesla je izneo činjenicu do koje su došli još Paster i Koh da 4000 do 7000 mikroorganizama takozvanih mikroba kroz vazduh padne na svaku stopu (30 x 30 cm) površine ljudskog tela i tamo se pričvrste i ostaju. Kupanje do izvesne mere pomaže da se odstrane mikrobi, ali ne sasvim. Koža zbog njihovog dejstva trpi promene i stari. Naelektrisavanjem tela bilo pozitivnim ili negativnim elektricitetom stvorila bi se repulzivna sila između dva naelektrisana tela od kojih je jedno ljudsko i velike mase, a drugo telo mikroba male mase. Posledice naelektrisanja bile bi odbacivanje mikroba od tela.
       Tesla je, kao pravi eksperimentator, metodu primenio na sebi i u istoj poruci je opisao. Ona se sastojala u snažnom trljanju tela dezinfekcionim sredstvom kakav je recimo alkohol, a posebno kose koja posebno zadržava mikroorganizme. Zatim je posebnom baterijom naelektrisavao svoje telo da bi odbacio mikrobe i na kraju bi ceo postupak završavao blagim trljanjem alkoholom.
       Mehaničke oscilacije kao terapija: U toku rada na elektromehaničkim oscilatorima u periodu 1892-1895. godine, Tesla je slučajno došao do otkrića mehaničke terapije. Naime, u toku rada jednog od njegovih mehaničkih oscilatora koji je bio pogonjen sabijenim vazduhom i pričvršćen za malu stajaću platformu, desilo se da je Tesla slučajno na nju stao i osetio jake vibracije koje su mu prijale. Zamolio je i svoje asistente da probaju isto, njima je osećaj vibracija celog tela takođe prijao. Posle dužeg ispitivanja Tesla je objavio prve rezultate, ali uglavnom u dnevnoj štampi. Stručni prikaz otkrića i svojih zapažanja ostavio je za kasnije. Požar u laboratoriji 1895. godine uništio je jedan od oscilatora za mehaničku terapiju koji je specijalno pripremao da pokloni nekom od lekara za ispitivanja. U pismu A. Vudrou od 27. decembra 1898. godine, Tesla kaže da je uspeo da skrene pažnju naučne javnosti na dejstvo mehaničkih vibracija i da se one ispituju za upotrebu u terapeutske svrhe.
       Teslina zapažanja o dejstvu mehaničke terapije odnosila su se pre svega na peristaltička kretanja u digestivnom traktu, koje su ovakve oscilacije pomagale, ali i na katarktičko dejstvo na jetru i bubrege. Primetio je da posle dužeg izlaganja vibracijama dolazi i do nervne relaksacije i pospanosti.
       Pred kraj života Tesla je sve više isticao značaj ovog otkrića nazvavši ga u jednom trenutku svojim najvećim doprinosom ljudskom blagostanju. Isticao je da - u kombinaciji sa odgovarajućom dijetom - mehaničke vibracije predstavljaju ključni doprinos ljudskom zdravlju i mogućnosti produženja života.
       (Nastaviće se)
      
       BRANIMIR JOVANOVIĆ
      

Sedmog januara navršilo se šezdeset godina od smrti Nikole Tesle. Tim povodom iz knjige Branimira Jovanovića “Tesla duh, delo, vizija” (Freemental, Beograd) NIN će preneti deo”Čudesni pronalasci i ideje”. O ovoj značajnoj knjizi ser Arnold Volfndejl, član Kraljevskog društva Velike Britanije i dugogodišnji predsednik Evropskog društva fizičara kaže:        “Nema učenika koji se tokom školovanja nije susreo sa Teslinim transformatorom, uređajem koji, pored dizanja kose na glavi, izaziva mnogo važniji efekat za nauku - stvara struje visokog napona. Dr Branimir Jovanović napisao je knjigu o Nikoli Tesli čiji doprinos ljudskom znanju, takođe, može izazvati da vam se digne kosa na glavi.        Autor, nekadašnji direktor prestižnog Muzeja Nikole Tesle u Beogradu, suveren je u poznavanju praktično svakog aspekta Tesle - od istorije njegove porodice, preko njegovog ranog i nemirnog života, sve do naučnog i tehnološkog rada, uglavnom u Americi, praćenog njegovim važnim razmišljanjima o čovekovoj odgovornosti za budućnost civilizacije.”