Jugoslavija je u 2002. izgubila prvo mesto po broju azilanata u svetu. Šampionsku titulu preuzeo je Irak

      Jugoslavija je druga na svetu. Irak je prvi. Dakle - ništa dobro. Ono po čemu smo se ovaj put “istakli” i time izborili vicešampionsku titulu jeste broj jugoslovenskih državljana koji su tražili azil u nekoj od 29 najbogatijih zemalja sveta za prvih devet meseci 2002. godine. I to je loša vest. Dobra vest je da više nismo prvi u ovoj “disciplini”.
       Od oko pola miliona ljudi na planeti koji su, prema podacima Ujedinjenih nacija od januara do septembra 2002. godine zatražili azil u nekoj od zemalja Evrope, Severne Amerike, na Novom Zelandu, u Australiji i Japanu, “naših” je čak 24 000. Oko 12 hiljada manje nego što ih dolazi iz “vodećeg” na listi - Iraka, i za oko tri hiljade više nego iz “trećeplasirane” Turske. Avganistan, iz koga je u istom periodu 2002. godine dolazio najveći broj azilanata, oko 39 000, sada se nalazi na četvrtom mestu, sa gotovo upola manje onih koji tvrde da su u svojoj zemlji trpeli versku ili političku represiju. U samom vrhu po broju izbeglih na razvijeniji Zapad tokom 2002. godine nalaze se još i Kina, Ruska Federacija, Indija i Kolumbija.
       Statistika Jugoslaviju odavno svrstava među one zemlje u svetu koje se malo čime mogu pohvaliti. Ova, koja se bavi brojem azilanata, samo je detalj iz “biografije” koji dopunjuje mrak u kome se krećemo čitavu jednu deceniju, a tokom koje je, prema procenama Saveznog ministarstva inostranih poslova, azil u nekoj od razvijenih država sveta potražilo čak oko 50 000 jugoslovenskih državljana. Brojka nije ni konačna, ni pouzdana, priznaju u SMIP-u, jer zvaničnih podataka o ovoj “pojavi” nadležne institucije u zemlji nemaju.
       Nemaju ih zato što prema njujorškoj Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine i Protokolu o statusu izbeglica iz 1967. godine, zemlje prijema nisu dužne da daju ovakve podatke zemlji iz koje azilanti potiču. Nedostatak adekvatne statistike potiče delom i iz činjenice da Jugoslavija još nije donela zakon kojim bi se regulisala i pratila ova pojava. Dok to ne bude učinjeno, umesto zvaničnih državnih institucija ove zemlje, azilante “prati” UNHCR. To čini još od 1976. godine kada su domaći zakoni kojima se reguliše ova pojava prestali da se primenjuju.
      
       Kiparsko utočište
       Prema najsvežijim podacima UNHCR-a, najviše jugoslovenskih državljana u 2002. godini azil je zatražilo u Nemačkoj, zatim Švedskoj, Austriji, ali i u Norveškoj, Švajcarskoj i Britaniji. Švajcarci, koji su jedini dostavili podatke o azilantima iz Jugoslavije našem SMIP-u, tvrde da “raspolažu” sa 21 000 podnetih i nerešenih zahteva Jugoslovena za azil u ovoj zemlji. Nezvanični podaci kojima ovo ministarstvo barata govore i to da je samo tokom predprošle godine zahtev za azil u Nemačkoj podnelo više od 20 000 jugoslovenskih državljana. Najveći broj Jugoslovena koji su zatražili azil u nekoj stranoj zemlji dolazi, sasvim očekivano, sa Kosova i Metohije. To su pre svega Albanci i Romi, što potvrđuje i statistika UNHCR-a, u kojoj se među državljanima SRJ koji su u beli svet otišli u potrazi za azilom, Srbi “beleže” tek sa 3,5 odsto, Romi sa 34, a Albanci čak sa 40 odsto.
       Jedina zemlja u kojoj su azilanti iz Jugoslavije samo Srbi, prema podacima kancelarije UNHCR-a u Beogradu, jeste Kipar.
       Analize podataka kojima raspolažu u Direkciji za konzularne poslove SMIP-a pokazuju da je većina podnosilaca zahteva za azil iz Jugoslavije nižeg obrazovanja, te da se radi uglavnom o nekvalifikovanoj radnoj snazi.
       Očekivanja nadležnih u SMIP-u da će se stabilizovanjem ekonomskih prilika u zemlji i povećanjem standarda, broj jugoslovenskih azilanata u svetu smanjiti, pa i da će se dobar deo njih vratiti u zemlju, dovoljno jasno govore i o preovlađujućem uzroku ovako rasprostranjene pojave. A to je ono što se naziva zloupotrebom azila.
       “Koncept azila se vrlo često zloupotrebljava, jer su razlozi za odlazak velikog broja ljudi pre svega ekonomskog karaktera”, objašnjava Dušan Aralica, iz pravne službe kancelarije UNHCR-a u Beogradu. Razlozi političke prirode koji su u prošlosti postojali, smatra Aralica, sada su svedeni na minimum. Oni su, u većini slučajeva, samo izgovor.
       “Kancelarija UNHCR-a u Beogradu daje opšte mišljenje ili komentar na razloge koje podnosioci zahteva za azil navode, jer nadležni u zemljama prijema ne moraju da budu, i obično nisu, upoznati sa ovdašnjim prilikama. Od oktobarskih promena, na primer, broj Albanaca u zemljama Zapadne Evrope koji kao razlog za traženje azila navode da su proganjani od strane novih vlasti jer su bili lojalni Miloševiću ili su pripadali JUL-u, uporno raste. U tim slučajevima, mi zemlji koja traži mišljenje, dajemo jedan opšti komentar u kome naglašavamo da su takvi slučajevi malo verovatni. Naša ocena ne mora da utiče na odluku zemlje koja prima azilanta”, objašnjava Aralica.
       Međutim, kako god neverovatno zvučalo da je hiljade Albanaca sa Kosova, ovakvog kakvo je sada, moralo da se “skloni” u razvijenu Evropu zato što su do pre dve godine bili miloševićevci, razlog će biti sasvim dovoljan da tim ljudima obezbedi nekoliko meseci , pa i godina, legalnog boravka u nekom “eldoradu”. Toliko, naime, mogu da se “razvuku” procedure za rešavanje zahteva za dobijanje azila čak i u zemljama sa najažurnijim sistemima. Zato sve zapadne zemlje pokušavaju da ubrzaju ovu proceduru, kako bi sa svojih državnih budžeta skinuli teret od nekoliko desetina hiljada ljudi koji ne plaćaju poreze. Ako ni to ne pomogne, neke od razvijenih zemalja odlučuju da svoje zakone prilagode stvarnosti, baš kao što je to učinila i Nemačka pre tri godine. Naime, od 1. decembra 2000. godine, nemačka vlada je odlučila da azilantima, posle jedne godine čekanja da se njihov slučaj reši, omogući da rade legalno, što im je bilo zabranjeno odlukom donetom tri godine ranije.
      
       Nemački primer
       Potez nemačkih vlasti, koji je uzbunio oko 3,6 miliona nezaposlenih Nemaca, imao je za cilj, kako su objašnjavali zvaničnici ove zemlje, da sa državne kase “makne” oko 85 000 od ukupno 120 000 azilanata u ovoj zemlji. Nemci su, očigledno, shvatili da će davanjem radnih dozvola azilantima rasteretiti budžet države, a pri tom ga i dopuniti sa oko 1,3 milijarde maraka godišnje koliko će azilanti uplaćivati od svojih primanja za socijalno osiguranje. Istovremeno, postignuta je i ušteda od oko 900 miliona maraka godišnje koje su državne organizacije ove zemlje odvajale za socijalnu pomoć. Naravno, posao su azilanti mogli da dobiju samo u “sektoru niskih plata”, i to pod uslovom da se za isti nisu javili Nemci ili građani Evropske unije.
       Ovakav problem Jugoslavija, sigurno je, još dugo neće imati. Razlog je jednostavan. U Jugoslaviji, niko, ali baš niko, ne traži azil. Onih dvestotinak stranaca, uglavnom Avganistanaca i Iračana, poneko iz Afrike ili Irana, koliko ih godišnje nadležne službe “ubeleže”, azil u Jugoslaviji zatraže tek kada ih policija ili graničari uhvate.
      
       Padinska skela
       “To su uglavnom oni koji nisu imali sreće, pa su uhvaćeni na nekom graničnom prelazu ili u zemlji, u pokušaju da se ilegalno domognu neke od zemalja Zapadne Evrope”, objašnjava Dušan Aralica.
       U Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, nadležnom za strane državljane koji traže azil u Jugoslaviji, potvrđuju tačnost ovih podataka. U poslednjih desetak godina, kako kaže i pomoćnik saveznog ministra za unutrašnje poslove Brankica Grupković, ova brojka se ne menja.
       “Članom 66 Ustava SRJ jamči se pravo na azil stranim državljanima koji su u svojoj zemlji progonjeni zbog zalaganja za demokratiju, političkog ili verskog opredeljenja, pa čak i zalaganja za slobodu naučnog i umetničkog stvaranja”, objašnjava Brankica Grupković. “Pa ipak, najveći broj onih koji traže azil imaju isključivo ekonomske razloge”, dodaje. Sve njih, koliko god ih bilo, i na kakav god način zatražili azil u Jugoslaviji, država je dužna da zbrine u periodu dok se njihova molba ne reši. Čekanje, obično, višemesečno, nekada i dugogodišnje, ovi strani državljani provode i u jednom, tačnije jedinom centru za azilante koji se, kako objašnjava gospođa Grupković, nalazi u Padinskoj Skeli.
       I ona, kao i ljudi iz UNHCR-a, naglašavaju neophodnost što bržeg donošenja zakona kojim bi se regulisala ova pojava, ali i dugoročne strategije, što podrazumeva, kako objašnjava pomoćnica saveznog ministra za unutrašnje poslove, institucionalne pretpostavke, sudsku instancu, kadrove za rad sa azilantima i nove centre za prihvat ljudi. “To imaju i Bugari i Rumuni, a mi još nismo ni blizu”, napominje Brankica Grupković.
      
       Raširene ruke
       Međutim, povratak u zemlju maticu skoro niko da ne želi ni kada uzroci za traženje azila u inostranstvu prestanu. Što se Jugoslavije tiče, kako naglašavaju iz kabineta saveznog ministra inostranih poslova, nema nikakvih prepreka da se naši azilanti iz inostranstva vrate kućama. Niko od njih, doduše, kako kažu u SMIP-u, ne kontaktira sa zemljom porekla, jer bi povratkom u zemlju ili kontaktom sa njenim organima izgubili status azilanta ili izbeglice, pa i beneficije koje iz toga slede. Ako neko, ipak, poželi da se vrati, kažu i u SMIP-u i u SMUP-u ne bi trebalo da ima bilo kakvih problema zato što je u stranoj državi tražio azil iz bilo kojih razloga.
       Sporazum o readmisiji trebalo je, makar delimično, da reši ovaj problem. Ovim sporazumom, naime, reguliše se povratak državljana SRJ kojima je u zemlji potpisnici istekao rok za legalan boravak. Međutim, kako naglašava Dušan Aralica iz UNHCR-a, mi se, iako potpisnici tog sporazuma, ne pojavljujemo u svetu kao kredibilni partner, jer zbog konstantne nestabilnosti u zemlji, države koje pružaju azil našim državljanima, potpuno zbunjene situacijom, više nisu sigurne kako da reaguju. “Ljudi, ipak, nisu krompiri, i sa njima se ne može postupati tako, da se prevoze čas tamo, čas ovamo”, kaže Aralica.
       Azilanti su problem kojim će u najskorije vreme Jugoslavija morati najozbiljnije da se pozabavi, iz prostog razloga što će se za dve godine, kada bi Mađarska trebalo da uđe u Evropsku uniju, naći na samom rubu onoga što treba da bude ujedinjena Evropa. A to, kako objašnjavaju u UNHCR-u, za nas praktično znači ogroman broj ilegalnih putnika koji će preko Jugoslavije pokušati da dođu do onog što garantuje bolji život.
       “Po zakonima Evropske unije, koja će sve više zatvarati svoje granice i imati neuporedivo strožu kontrolu ulaska u zemlje Unije, država u kojoj takvi ljudi budu registrovani moraće da rešava njihov problem. To ćemo biti mi”, objašnjava Aralica. Tu, naravno, treba podsetiti i na problem ilegalne trgovine ljudima koja se obavlja preko jugoslovenskih prostora, kao zemlje tranzita, a koja će sve više, kako su više puta isticali i strani zvaničnici, biti problem zbog koga će se vizni režim za državljane SRJ samo pooštravati. Više puta Jugoslaviji je jasno poručeno da bi, ukoliko bi uspela da se izbori sa ovakvom vrstom “saobraćaja”, njeni građani dobili “izlaz” u Evropu. Vrata, očigledno, moramo sami da nađemo.
      
       DRAGANA MATOVIĆ
      

Britanija najpoželjnija zemlja Poslednje “prebrojavanje” koje su sprovele Ujedinjene nacije, pokazalo je da broj prijava za azil podnetih u Evropi u prvih devet meseci 2002. iznosi čak 335 242, što predstavlja neznatnu promenu u odnosu na isti period prošle godine.        Najviše azilanata, tačnije prijava za azil, primila je Britanija. Sa čak 80 530 prijava, što je za 20 odsto više nego prošle godine, ova zemlja je prva u Evropi i svetu po broju azilanata. Nemačka, inače druga u Evropi po broju azilanata, prošle godine je primila 54 272 prijave, što predstavlja pad od 18 odsto. U Francuskoj je zabeležen rast prijava za azil od osam odsto na 37 236 prijava.        SAD su primile 64.040 prijava u istom periodu, što ih, uprkos smanjenju prijava za četiri odsto u odnosu na prethodni period, ipak “ustoličuje” na drugo mesto u svetu.

      

Bekstvo na Kosovo Jedna od najčudnijih azilantskih priča sigurno je ona koja se početkom prošle godine dogodila u Rekovcu, varošici u blizini Jagodine. Agencije su u martu prenele da su četvorica pripadnika Oslobodilačke srpske armije OSA iz Rekovca - Životije Glišić, Gradimir Perčević, Živomir Matić i Miroslav Petrović - u kosovskom selu Lešak , u opštini Leposavić, zatražili politički azil od policije UNMIK.        Neposredan povod, kako je prenela štampa, bila je presuda opštinskog sudije za prekršaje u Rekovcu koji je četvoricu svojih sugrađana osudio na 15 dana zatvora zbog blokade puta Rekovac - Jagodina, početkom marta, kada su “azilanti” tražili smenu komandira policijske stanice Dragana Lazarevića.        Kako je zahtev ove četvorice pripadnika OSA-e MUP Srbije odbio, uprkos njihovim tvrdnjama da je Lazarević, kao bivši pripadnik SPS-a, proganjao i fizički maltretirao aktiviste Otpora i antirežimskih organizacija u ovom mestu, oni su svoj protest izrazili traženjem azila na Kosovu. Njihovom zahtevu kasnije se pridružilo još troje Rekovčana.

      

Azil za otmičare Britanija, kao jedna od zemalja sa najviše azilanata u Evropi, propise u ovoj oblasti, kako sami ističu, poštuje do maksimuma o čemu govori i podatak da su azil u ovoj zemlji dobijali čak i otmičari aviona. Naime, irački državljani koji su pre šest godina oteli sudanski avion i primorali ga da sleti u Britaniji, posle odslužene kazne za otmicu, pušteni su na slobodu i sada žive u Engleskoj. Njihovim primerom poveli su se i Avganistanci koji su oteli avion sa 142 putnika i “spustili” ga na londonski aerodrom Stansted, odakle su zatražili politički azil u ovoj zemlji. Pored trinaestorice otmičara, koji su se ubrzo našli pred sudom, azil je zatražila i polovina od 142 putnika, dok su se ostali vratili u Avganistan. Avganistanski azilanti su, uz veliko negodovanje tamošnje javnosti, do rešavanja svojih molbi bili smešteni u nekim od najluksuznijih hotela u kojima prenoćište košta i po 200 funti. Britaniju, koja važi za “obećanu zemlju” za azilante, godišnje azilanti koštaju oko dve milijarde funti.