Uranijum se zadržava u pesku, tako da je sve kontaminirano. Deca se rađaju sa deformacijama koje savremena medicina i ne poznaje

      
      
      
       Dok je Donald Ramsfeld govorio o opasnosti koju Irak predstavlja za svet, o hemijskom oružju, Sadamovoj diktaturi i ugroženim ljudskim pravima, a mediji se trudili da ovu priču potkrepe sličnim dokazima o opravdanosti napada, jedan američki novinar objavio je drugačiji tekst, podsetivši čitaoce i aktere kako je sve počelo. Džeremi Skejhil, novinar Democracdž nonj, nezavisnog elektronskog medija levo orijentisanog, objavio je priču o uspostavljanju američko-iračkih odnosa početkom osamdesetih, kada je u iračko-iranskom ratu Amerika uočila da bi joj bilo veoma važno da Irak ne izgubi. Specijalni izaslanik bio je tada Donald Ramsfeld.
       Skejhilov tekst sadrži podatke o datumima, sastancima i saradnji Amerike i Iraka, koja se odvijala uporedo sa izveštajima UN o korišćenju hemijskog oružja protiv iranskih vojnika i civila, o napadu na Kurde, o oružju koje je kupljeno od američkih firmi, jer je Irak skinut sa liste zemalja sa kojima je zabranjena trgovina, kao i o poklonima koje je u ime tadašnjih predsednika Ramsfeld donosio Sadamu.
       “Amerika ne mari za hemijsko oružje dok se koristi protiv ljudi koje mi ne volimo. Sadam ga je koristio u vreme kada je bio prijatelj Amerike, ali o tome se ne govori u medijima. U jednom ,prijatnom’ intervjuu, koji je Ramsfeld dao Si-En-Enu, kada mu je prikazan snimak na kome je on sa Sadamom, odgovor je bio ,Ko vam je ovo dao, Iračka televizija?’, kao da je to važno”, kaže Skejhil.
      
       Uzmimo naftu
       Džeremi Skejhil živi u Beogradu, gde je bio i za vreme bombardovanja. Krajem aprila 1999. godine nalazio se u Njujorku na dodeli prestižne nagrade za najbolje strane izveštače, ali je odbio da je primi u znak protesta što su njegove kolege na vest o bombardovanju RTS-a reagovale aplauzom.
       Za bombardovanje Jugoslavije, kako kaže, niko ga ništa nije pitao. Kad je Irak u pitanju, Amerikanci se bude. Bušova administracija nije dala nijedan dokaz da Irak ima ikakve veze sa 11. septembrom i međunarodnim terorizmom od koga najviše strahuju. Prema Skejhilovim rečima, sve više ljudi shvata da će naftna oligarhija - Buš, Čejni, Ramsfeld i nekoliko drugih ljudi u administraciji, koji imaju veze sa velikim kompanijama, zaraditi milione dolara u ovom ratu. Mislim da bi imali više podrške ako bi otvoreno rekli “Hoćemo da uzmemo iračku naftu da bismo mi Amerikanci živeli bolje.” Bar bi bili pošteni.
      
       Ulice Bagdada
       U međuvremenu Iračani prolaze kroz agoniju dugogodišnjih sankcija. Paralela sa našim iskustvom može se povući kada je reč o profiterstvu, švercu, bogaćenju bogatih i osiromašenju siromašnih. “Setite se vaših sankcija pa ih pomnožite sa sto. Iraku sto puta gore. Apsolutno nema lekova, nedostaje hrana, ljudi jedva žive, to su najgore sankcije u modernoj istoriji. Ljudi koji imaju američke i britanske diplome sada prodaju stvari na ulicama Bagdada. Ne prodaju knjige, nakit, nameštaj, nego frižidere i sudopere. Bio sam u njihovim kućama - nema ničega, krevet i mala plinska boca, apsolutno ničega više.” Iračka vlada daje pomoć, ali se ona može razvući na najviše 20 dana, preostalih deset se gladuje. Plata lekara je nešto manje od 10 dolara, i to je dobra plata, službenici imaju oko dva do tri dolara.
       Ono što misli o svom predsedniku, nijedan Iračanin ne usuđuje se da izgovori, ne usuđuju se da izgovore ni njegovo ime, “ne iz straha od hapšenja, iz straha za život”.
       Nekada “najzapadnija” zemlja Bliskog istoka, koja je imala najbolje bolnice, univerzitete, najveće slobode za žene, perspektivu da postane najveći prijatelj Amerike, Irak je sada uklješten između diktature, sankcija i bombardovanja, a Iračanima je valjda tim gore što znaju za bolje.
       “Bagdad izgleda kao mnogo veći Beograd, možeš da vidiš delove grada koji izgledaju kao vaš blok 70. Industrijalizovan grad, ima prelepe mostove, kafee, restorane. Mnogi su se obrazovali u Americi i Britaniji. Celo iračko vođstvo, svi oko Sadama, govore engleski i imaju američke diplome.”
       Širom Iraka pojavljuje se sve više fundamentalističkih grupa i desetogodišnja postepena desekularizacija zemlje sve više napreduje, približavajući se standardima okolnih država, od kojih se Irak nekada razlikovao i po slobodi koju su imale žene. Iračanke, koje su se obrazovale, radile, vozile kola, polako se povlače, nepisani zakoni guraju ih na marginu. Ako je pre deset godina bilo prihvatljivo da se žene kreću same, sada više nije, na javnom mestu mogu se videti samo u pratnji muža ili oca. Ako je tada bilo prihvatljivo da se oblače kako žele i da se ne pokrivaju, više nije.
       Na katedri za engleski jezik od dvadeset studentkinja samo jedna nije nosila burku - bila je hrišćanka. “One su sve veoma pametne, sjajno govore engleski, razumeju političku situaciju, o svemu možete da razgovarate, ali na kraju su me pitale da li volim Back street bodžs, koji su najgora američka pop muzika. Bile su zgranute kada sam rekao da ne volim i pitale me za neke druge muzičke pop zvezde za koje nisam ni čuo. Pitao sam ih onda šta rade noću, kako se zabavljaju. Nijedna nije rekla da izlazi, uglavnom idu jedna drugoj u kućne posete. Naravno, one ne bi rekle jednom Amerikancu da im se ne sviđa što su njihovi očevi odlučili da one nose burke i da ne izlaze, a imam utisak da ih je sama činjenica što sam pitao kako se zabavljaju nekako uznemirila i da su počele da misle ‘znači ljudi to rade’. Zabavljaju se i izlaze bogati, mogu da se vide nova kola, BMNj ili porše, ali to je mala grupa veoma bogatih. Popularne su video-trake sa nekim provokativnim sadržajima, ali to se gleda u kući o tome se ne govori.”
      
       Uranijum
       Iračani su, reći će Skejhil, prijatni ljudi, čak i prema jednom Amerikancu, a kada neko govori srpski to može da bude prednost. Pored 50 Srba koji su u Iraku sklopili brakove i ostali da žive tamo, u Bagdadu se nalazi i desetak novinara iz Jugoslavije i bivših joj republika, koji rade za strane medije. “Mnogo su mi pomogli i dosta se družimo. Volim da sretnem nekoga ko govori srpski, a i među Iračanima ima dosta bivših beogradskih studenata. Inače, za njih je Jugoslavija - Tito. Miloševića ne spominju, a za Koštunicu gotovo da i ne znaju. Oni znaju za nesvrstane. Jedan lekar kog sam slučajno sreo u bolnici, nije znao engleski, ali je znao srpski, jer je studirao ovde. Rekao mi je: ‘Da nije bilo Tita, ja ne bih bio lekar’.”
       Iračke bolnice, ispostaviće se, mesto su gde bi mogla da počne priča i o jačanju fundamentalizma, o antiameričkom raspoloženju, o religiji, pa i o Sadamovom mestu u svemu tome.
       Broj obolelih od raka povećao se, u odnosu na početak devedesetih, za 300 odsto u južnom Iraku, jer američke snage koriste osiromašeni uranijum koji se zadržava u pesku, pa i u vazduhu i hrani. “Deca se rađaju sa deformacijama za kakve ne biste verovali da postoje, mislim da ih savremena medicina i ne poznaje. Rađaju se bez usta, sa nosom na sredini čela ili jednim okom na mestu gde treba da bude nos. Te bolnice su najstrašnija stvar koju možete da vidite. Zbog sankcija ne mogu da uvoze lekove, tako da ne mogu da leče ni bolesti koje su inače izlečive. Video sam decu koja umiru od vrste leukemije koja se svuda leči u 90 odsto slučajeva, tamo su šanse manje od tri odsto. Lekari deci daju injekcije vode, da bi roditeljima ulili bar neku nadu. Jedan lekar koji od svoje plate kupuje lekove na crnom tržištu, rekao mi je ‘Jedina razlika između mene i pacijenta je što ja imam beli mantil i znam kako može da mu se pomogne, a on nema beli mantil i ne zna. Ali niti on može išta da uradi da se spase, niti ja mogu išta da uradim da ga spasem.’ Za sve to ne krive Sadama, već Ameriku. Obično me pitaju: ‘Mi već patimo, zašto nam američka vlada ovo radi, zašto nas još kažnjava?’ To je jug Iraka i tamo su šiiti, za koje Amerika kaže da će ih osloboditi i spasiti. Buš računa da će oni ustati protiv Sadama i boriti se zajedno sa Amerikom. Možda bi to uradili pre 12 godina, ali sada su to stotine ljudi kojima su stradale porodice i koji su platili najveću moguću cenu američkoj politici. Sada su zaboravili koliko mrze Sadama, jer žive kažnjeni sankcijama, bombama, uranijumom, gubeći decu.
       Zbog toga se sve više okreću religiji, jer jedini način da ti Sadam i Amerika ne oduzmu poslednju nadu jeste da odeš u džamiju i moliš se i da veruješ da postoji neka veća sila, Alah koji će nekako blagosloviti tvoj život.”
       Sadam Husein je svom narodu sagradio najveću džamiju na svetu. Džordž Buš ga je zbog toga kritikovao komentarišući da je taj novac mogao da potroši na svoj narod, ali on ga, reklo bi se i jeste potrošio na narod. “On sigurno nije najveći musliman na svetu, ali je dovoljno pametan tip da zna da američka politika i njegova diktatura rade zajedno, u njegovu korist. Pritiskaju irački narod, koji se sada okreće religiji. I on misli: ‘Ako ljudi postaju religiozni, ja ću sagraditi najveću džamiju na svetu’, tako da imate džamije po celom Iraku i grade se i dalje.”
       Američki mediji nisu objavili da je 500 muftija, uključujući i dvojicu najvažnijih u šiitskom svetu, proglasilo fetvu i pozivalo na džihad - svi muslimanski vernici pozvani su da se bore protiv okupacionih sila. “To treba uzeti veoma ozbiljno. Iako nije usmereno na civile, Amerikanci svakim danom rada Bušove administracije i prljavog rata postaju sve manje bezbedni. Ne bih voleo da budem američki vojnik koji ide u Basru u južnom Iraku. Ne bih voleo da kročim ni u američku ambasadu, to nije dobro mesto.
       Jedan moj prijatelj Iračanin rekao mi je: ‘Znaš, Džeremi, jednog dana tvoja deca će morati da se suoče sa mojom decom, a moja deca neće biti dobro obrazovani Iračani moje generacije ili generacije pre mene. Oni će odrasti mrzeći Ameriku, jer je Amerika uništila njihove živote.’ Rekao je to bez pretnje, samo je konstatovao. I ja znam da će tako i biti.”
      
       IVANA JANKOVIĆ